Фрула

Фрула је дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета.
Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.
Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира.
Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена.
Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање.
Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.
Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог.
Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали.
Свирка је двогласна, најчешће у терцама.
И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима.
То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију.
Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници.

Уранили зору преварили, рече нана док је испраћала своје чобанине.
Тек су се први сунчеви зраци назирали иза Дарићског брда, а мој брат и Ја смо већ били на пола пута према Тробарама, терајући стоку на пашу.
Још сањиви и помало љути, тетурали смо путем.
- Тераћемо их у Гојкову њиву, јуче је пожњео, имаће тамо мало жита, па на Стрелац појило, па мало у Жојину детелину скраја и опет на Стрелац и кући. - правио је стратегију мој брат.
Ћутао сам, још ми је глава била на јастуку и ходао сам као зомби.
У ту Гојкову њиву већ беше стадо.
- Деда Жада је био вреднији - рече брат.
Премишљали смо се шта сада и куда, када деда Жада рече:
- 'Ајте децо овамо, није стока људи па да се свађају, има места у њиви.
Уђе стадо у стрњику, као да је разумело речи деда Жаде.
Наздрсависмо са добро јутро деди и седосмо покрај њега.
Ту на синору испод старе крушке дивљаке, као на престолу све смо надгледали.
Ћутасмо неко време, кад одједном деда Жада извади за појасом свирајку.
- Ко да смо очи повадили, па не зборимо ни једну, да мало засвирамо, биће лепше свима.- рече деда.
Та мелодија која је тако пријала, памтим и дан данас.
Ништа лепше у свом животу нисам чуо.
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се.
А и стадо утихну.
Разливала се мелодија из свирајке деда Жаде, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
А да мене научите да свирам - упита мој брат деда Жаду.
Насмеја се деда Жада,
- Хоћу, али знај ако немаш душе слаба вајда, и за песму мораш имати душу. .
Па запева песму "Чувам овце све по доловима....
Те ноћи сам касно заспао.
Кроз отворен прозор сам слуша славуја и његову песму.
Спарина летње ноћи, а у даљини сам нон стоп чуо свиралу деда Жаде.
Научио је тога лета брат, три четири ствари да свируће на свирајки од деда Жаде.
Желео је да иде у музичку школу, да тамо још боље научи, али нема то код нас.
Разочаран и онако невесео, често је, крадом свирао оно што је научио.
Наилазиле би му неке емоције и слике само њему знане.
Видео сам моја поља и брежуљке и хтео сам да их својом свирком загрлим, да их осетим - прича брат.
У заносу нисам ни знао да ме је неко слушао и да је био срећан због тога.
Понекад би запевао оно што је деда Жада певао "Чувам овце све по доловима..."
За његов шеснаести рођендан, ујак му је купио праву свирајку (фрулу).
Учио га је неки Миле, био је добар фрулаш кажу у младости.
О Петровдану када мој ујак слави, одосмо сви у госте.
Под веранди старе куће гости поседали, све рођено.
Са некима се виђамо само за славу, далеко су, туђа земља, туђа брига.
Разгаламило се па једни друге и не слушају.
Чу се песма из собе.
На трен се сви ућуташе.
- Ко то свира? - упита тетка Нада.
Мој  Сале, рече ујна онако поносно и стидљиво.
Теча Ранче, углађени гастарбајтер, позва брата.
- Сале, дођи сине, па овде на увце засвирај мало, срце нам развесели.
Поче песма, потекоше сузе радоснице, поче весеље.
А мој брат, као никада до тада је свирао.
Разлегала се песма и свирка до касно у ноћ.
Сутра ујутру смо, опет пре зоре потерали стоку на пашу.
Сада смо хитрим корацима журили да нађемо деда Жаду да чује његовог ученика.
Нисмо га нашли, сазнали смо да је око Ђурђевдана, деда Жада умро.
Тога поподнева смо отишли на гроб деда Жаде да упалимо свећу.
Били смо тужни, мој брат понајвише.
Чуо сам само када је кроз сузе изговорио:
- Хвала ти деда Жадо.
Па извади фрулу за појасом и засвира
" Чувам овце све по доловима..."
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се. 
Разливала се мелодија из братовљеве фруле, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
Сетио сам се речи од деде:
"За свирку мораш имати душу, а и за песму".
Душа.... имао је мој брат и више од тога!
Знам да нас је деда Жада слушао, негде одозго, и био је поносан?!

Кожув

Кожувар или ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже.
Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни.
У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув.
За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде,
кожувар или ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.
Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.
Кожувари или ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацима, вашарима...
У народу постоји израз „... окренуо ћурак наопако...“, када се неко наљути, промени нарав...

Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак деда Миће казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Кућа која је годинама уназад поштована од мештана, поштена, вредна и радна.
Живе ту деда Мића и његова мученица Анка, сада сами.
Имају две ћерке које су се удале.
Живе далеко од огњишта детињства и младости, у туђини.
Имају порода 'фала Богу, али су изгледа заборавили на род.
Унучићи и деца не долазе, па остарелим и измученим рукама, остале слике и писма.
Не жали се деда Мића и баба Анка, кажу тако је Бог хтео "женско дете туђа кућа".
Деда Мића је био кожувар на гласу.
Кажу за његов кожув се знало и преко Дунава.
Долазили људи, наручивали само код њега, јер је увек педантно радио и сваку муштерију испоштовао.
Ишао годинама по разним панађурима, пијацима и стекао углед.
У то време се и зарађивало, прича деда Мића:
- Кућу сам направио.
И окућницу од тога.
Куповао земљу, трактор, све машине што видиш.
Децу сам изшколовао, извео их на пут.
И ето видиш, роде мој, сада остадосмо сами ја и ова моја мученица.
Чашу воде нема ко да нам пружи.
Зашта сам диринчио оволико, да ме човек пита, за кога....
Наиђоше сузе у очима деда Миће....сузе у којима стоји, туга, јад, чемер.
Обриса их својим испуцалим рукама.
Узе мало меда и воде...
- Послужи се - рече деда
- Анка, дај једну чашицу и за нашег госта, ваља се угрејати мало и насу  домаће ракије.
- Дошао сам - упитах деда Мићу, да ми направите један кожув?
Овакав као шти Ви имате, рекао ми мој деда, да само ви то можете.
То је његова жеља и волео бих да му је испним.
Еее роде мој, могао сам некада, сада руке издају.
Не могу више ни овај мој да закрпим а камоли да направим нови.
Имам све ал' немам снаге.
Жао ми је, пропашће ми ове машине, а ово више нема ко да ради.
- Какав кожу ти 'оћеш и која величина - упита деда Мића?
- Па, ако може као ваш и исте величине - рекох.
- Пробаћу, са твојим дедом сам исписник, а и заслужио је.
- Само ме не везуј за време, јавићу кад буде готов - рече деда Мића.
- Хвала Вам, деда Мићо, баш ће се мој деда обрадовати.
- Ееее обрадоваће се..... ко ће мене обрадовати, рече себи у браду и насу још једну чашу.
Зазвони телефон, јави се баба Анка и као да је гуја уједе, цикну тако јако у глас и заплака.
Трже се деда Мића, рипи са столице и упита:
- Шта је побогу, шта се десило?
Немогаше до даха да дође од узбуђења.
- Долазе...долазе!!!
- Аман ко долази жено, Бог с'тобом, ко?
- Долази нам Марица и Милица са унучићима, долазе!!!
И деда Мића цикну и помоли се Богу и икони Три Јерарха, крсној слави.
 - Видиш роде, дао бог да и Ја дочекам да видим и моја два унука и две унуке, моје ћерке и зетове.
- Нисам их видео петнаест година, овај проклети рат нас раздвоји - рече деда Мића.
Опет кренуше сузе, али сада оне радоснице, разгалише учмало срце и душу отресите старине.
Није прошло ни двадесетак дана а деда Мића позва да дођемо по кожув.
Нисмо отишли када нам је рекао, имао је деда неког посла.
Дођосмо у недоба.
Беше пуно људи у авлији.
Нисмо знали да је деда Мића умро.
Чудили смо се, као и сви људи, како тако одједном?
Испредале су се разне приче.
Праву истину нико не знаде.
Најстарија ћерка Марица изађе испред нас и рече:
- Мој отац је оставио три кожува, каже мајка да је за вас.
- Не ћерко моја, Ја сам наручио један, а та два не знам за кога су? - рече мој деда.
Деда узе кожу, из џепа је вирила нека цедуља.
На цедуљи је писало:
 "Голе један кожув је твој, ниси дужан ништа, то је поклон за све оно што си урадио за мене.
А друга два, подај мојим унуцима, нека имају успомену од деде. Од радости ми срце лупало од оног дана када сам чуо да долазе. Знао сам да нећу издржати. Зато сам журио да завршим посао. Не дугујем ником ништа, и молим их да моје машине не продају." Мића."
Ником не беше лако у том тренутку.
Спусти се вече препуно туге и бола.
 Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак куће Миће кожувара казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Дођоше нека "друга" времена, кожуви се скоро и заборавили.
Ипак оста ова прича, осташе непродате машине и оста да сија кандило у кући Миће кожувара!!!

Наћве

Наћве су посуда у којој се некада месио хлеб. 

Сиротињске породице су обично бројале пуно чланова, нарочито деце, хлеб је био основна животна намирница, па су наћве морале бити великих димензија, јер се хлеб месио једном дневно. 

Израз се користи за описивање предмета већих габарита од нормалних или стандардних.

                                        Имају Дица и Лепосава четири сина и три ћерке.

Данас када је била вршидба, никога није било ту. 

Расули се по белом свету, свако кући своју кућу и гледа свој живот. 

А, они што им дадоше живот остадоше сами. 

Истини за вољу, дођу они сваке године, кад почну ферије, поиграју се са сокацима детињства, оним где су прве кораке направили па опет оду. 

Имају све, а немају ништа, рекли би сељани. 

А Дици и Лепосави се нагодинале године. 

Сустигла их старост.

Одолевају они, али докле? 

- Родило је добро ове године, рече деда Дица, док је са уморних плећа стоварао последњи џак пшенице. 

- 'Фала Богу кад нас послужи време да скинемо летину, говорила је баба Лепосава, док је постављала сто да се руча. 

Ту испод старе липе у најлепшем природном хладу поседаше комшије и деда Дица. 

- Докле бре Дицо да рмбачиш оволико, к'о да 'раниш  цело село? - упита комшија Рака. 

- Е, докле, док могу, па после како буде - рече док је секао хлеб. 

Добар хлеб баба, к'о душа, ништа док воденички камен  не самеље. - прозбори деда Дица.
Ћутала је бака Лепосава, док је са млаком водом из бакрача прала наћве.
- Кад ручаш да ми однесеш наћве у магазу, не могу, немам више руке да теглим - рече Лепосава.
- Однећу ја - рече Рака, па онако млађан скочи и однесе.
- Тешке су баш, колико су старе, упита Рака?
- Остале ми у аманет од моје покојне сверве, не знам имају ...ихахај година - рече Лепосава.
Спусти се вече, звезде окитиле Видовданско небо, а деда Дица седи на басамку куће, док бака Лепосава распрема кревет.
У једно тренутку рече Дица, Лепосави:
- Нешто ми није добро, игра ми свако дамар, снага ме издаје, не ваља нешто.
- Уморан си, лези и спавај сутра ће бити боље - каза му баба Лепосава.
И баш негде око Петровдана, угаси деда Дица.
Није могао више да сакупља године.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише оца, дођоше и одоше.
Оста сама Лепосава, са својим бременом година.
Тешко је било њој, није хтела да призна никоме, била је јака или се то само чинило?
Помагали су јој сви из комшилука, све што је требало.
Једног дана упита Раку:
- Сине, хтела би мало више да умесим хлеба, да имам, тако, не могу да се цимам стално.
Па ако би хтео да дођеш да ми спустиш оне наћве из магазе, нешто не могу сама?
- Ево бака Лепосава одмах - рече Рака.
- Сад ја могу сама све, хвала сине па дођи прекосутра да ми их вратиш у магазу, ако ти није тешко? - рече Лепосава.
Не брини ништа, долазим - рече Рака и оде.
Није ни слутио невољу која се спрема.
Прекосутра када је дошао, звао је са капије бака Лепосаву, не јавља се.
Уђе у кућу, нема никога.
На столу врућ хлеба поређан и прекривен са чаршафом, оним великим белим веженим.
Пође према магази.
Наћве су биле наслоњене на дирек, видео је, али бака Лепосаве нема.
Тражио је по штали, подруму и на крају уђе у вајат.
У вајату на старом дрвеном кревету, на њеном првом брачном кревету лежала је мртва бака Лепосава.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише мајку, дођоше и осташе.
Имали су обавезу да остану на огњишту.
Нису хтели да гасе Ђурђевданско кандило.
Данас кућом деда Дице и бака Лепосаве, трчкарају дечије главе, врви и бруји од њиховог плача и смеха.
Истина хлеб се више не меси, дошло неко "друго" време.
Наћве које имају ....ихахај година, како рече бака Лепосава, се чувају са великим поштовањем и имају посебно место и значење.
Ђурђевданско кандило ће још дуго да гори, хвала драгом Богу.

Лицидерско срце

Најпопуларнија вашарска посластица, се не једе.
Лицидерско срце је "слаткиш" у облику срца.
Меси се од брашна и меда, шарено је и миришљаво.
То срце, поред разних украса, има и мало огледало.
Момци су га поклањали девојкама као знак симпатије, али се купује и деци и свим драгим људима.
Чува се у кући као украс.

Дошли неки "други" дани.
Сећа се са неком сетом деда Маринко док ложи своју џанџу.
Остао је сам.
Деца се раштркала по "белом свету", његова снага и воља за животом се упокојила, а он таљига, краде Богу дане још мало.
У углу своје топле собе на старом креденцу, стоји један сувенир који свако запази кад уђе, а који код деда Маринка има посебно место и значење.
Нисам могао никако да купујем златне ланчиће, нити свилене 'аљине, били смо сиромашни, поче причу деда Маринко.
Моју Десу сам волео од раних дечачких дана.
Била је, чини ми се најлепша у три села.
Није јој било равне ни по лепоти ни по срцу.
Имала је добру душу и лепу реч за свакога.
Њени и моји су били у завади због неког синора.
Отац ми није бранио да је виђам, а њени јесу.
Гледао сам је кришом испод ока, када смо ишли у порту на игранку.
Знала је она то, и није се бунила, шта више и њој је било драго, чини ми се?
Колико пута, док смо чували стоку по њивама, осмехивали смо се једнo другoм.
И песме сам јој певао.
Било ме је тешко слушати, знам.
Замисли сви врапци и све свраке прнуле би са гране, када сам почињао са певањем.
Она је слушала и увек би ми рекла како лепо певам.
То је можда једино у животу и слагала.
Момци смо били већ увелико, и вршњаци су почињали да се жене.
Моју Десу је безецовао неки Сима из суседног села.
Ух, како сам био бесан и љут, ма само кад помислим да је гледа.
Био је богат, имао је волове и коње и доста земље.
Његов отац је Десином оцу, једном приликом рекао:
- Баш би нам била велика њива када би је саставили  Рајко, шта мислиш?
Деси мојој није било право, али шта ће ћутала је.
Очева реч се поштовала тад.
Некако у то време, Рајко се разболео.
Кажу имао је грудобољу неку.
У то време се гледало ко ће кога узети, гледало се коме су преци шта били и од чега су боловали.
Симини су се пишманили за Десу, чак су причали да њени имају неку фалинку.
Плашили су се за потомство.
Једино ко се томе обрадовао био сам Ја.
Мој отац је знао да прави мелеме, замолио сам га да направи један за Рајка.
Дао сам то Деси, она је збуњено гледала и отишла.
Рајко је прездравио, 'фала Богу.
Знао сам да ми је то прилика да запросим Десу.
Али шта да јој дам, када нисмо имали ништа?
Три дана сам ишао у надницу да рмбачим да би отишао на вашар у Паланку и купио јој ово лицидерско срце.
Каже мени онај што продаје:
- Ово срце има век педесет година!
И тог Светог Трифуна дао сам јој два срца, лицидерско и моје.
Њен отац Рајко и мој су се и помирили тога дана.
Изродили смо два сина и једну ћерку.
Имам осам унучића, 'фала Богу.
Имам свега, ал'оно што ми је срцу најближе немам.
Умрла је моја Деса од неке грудобоље.
Није јој било лека.
Ево ово срце живи већ педесет осма година, није ме слаг'о продавац.
Нека живи за моје време па после како 'оће.
Пусти сузу, деда Маринко, ону вапајку за својом сапутницом.
Зовну неко на капији.
Изађосмо, заједно.
На капији је стајо поштар и држао неки пакет.
У пакету је било лицидерско срце, послал му његова унука Милица.
Писало је:
- Деко пуно те волим, и срећан ти Свети Трифун.
Кренуше сузе низ изборано лице...

Погача

Од давнина су со и хлеб представљали симбол гостопримства код Срба, јер се сматрало да свака, па и најсиромашнија кућа, увек располаже хлебом, сољу и водом, „да има чиме да дочека путника намерника“. Зато се до данас задржао обичај да се гост послужи прво сољу и хлебом, па тек после осталим „што је Бог дао а домаћин спремио“. Кад се може, за госта се спрема најукуснији хлеб, погача. Погача се обично не сече, него се ломи.
 Гостопримство нашег народа води порекло из прадавних времена, када се веровало да непознати гост може бити неко божанско биће или дух неког умрлог претка или, уопште, особа натприродне снаге. Због тога су непознате особе, путници намерници дочекивани у свакој кући са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да им се кућа не замери. Пре свега на трпезу су изношени погача и со.
Гостопримство је временом постало једна од препознатљивих особина српског народа којом су се Срби посебно поносили. И данас Срби у испољавању гостопримства осећају посебно задовољство. А изношење пред посебно драге и уважене госте погаче и соли симбол је предавања целог свог дома госту.

Погача је од давнина имала и неке обредне улоге. Званице се код Срба позивају на свадбу погачом и ракијом (вином) у буклији (врста чутуре). Жени која се породила доносили су погачу на дар, за све празнике спрема се по погача. Некада док је владала страшна болест куга, месила се и за кугу погача, да би је „умилостивили“.

На крају села иза Прокићских шума живео је Милош.
Сиромашна кућа, честитих и добрих људи.
Био је јединац у оца и мајке.
Често је одбациван од деце из краја, баш због сиромаштва.
Помало стидљив, повлачио се од других да не би сметао.
Понекада би и кришом пустио ону дечију сузу... 
Како је време пролазило, Милош је стасао у момчину.
Висок, леп, зелених очију, плаве косе.
Девојке су волеле да буду у друштву са њим, али уједно су се и плашиле, јер нису смеле, није био прилика за њих.
Знао је он то, носио се са тим и увек је своју несрећу, оправдавао речима:
- Таква ми је судбина, шта ћу.
Једном се његов друг Гојко најавио да ће доћи код њега и помоћи му око сењака којег је тих дана требао са оцем да прави.
Знао је Милош да није у могућност да угости Гојка како треба, па је замолио мајку да умеси ону њену погчу и закоље петла, бар колико толико да почасти друга.
- 'Оћу сине, и направиће мајка урмашице, не брини се - рече стара.
Сунце је већ увелико првалило преко крова, кад неко позва са капије.
Изађе Милош, знао је да је то Гојко, његов друг.
Стао је, збунио се.
- Шта си се укипио ко пањ, отвори капију да уђем. - рече Гојко.
Повео сам и моју млађу сестру, нека види шта је село и нека се нађе, ако што затреба да помогне, не љутиш се? - упита Гојко.
- Ама што би се љутио, Гојко мој, али није то за њу, где она да ради, па она је да се чува к'о мало воде на длану - рече Милош.
Насмеја се Гојко,
- Нека је, неће јој круна пасти.
Тако нешто Милош још није видео, ту лепоту која га опчини на први поглед.
И све време док су радили мислио је на Драгану, није му илазила из главе.
Негде око поднева дође Драгана код њих и онако умиљатим гласом позва их на ручак.
- Вала сејо и огладнели смо -одговори Гојко.
Испод липе, где је сто био постављен, чика Брана, Милошев отац упита:
- Гојко сине 'оћемо ли по једну љуту?
- Па ред је, а и да скинемо овај гареж из грла.
- Стрина Босо, слуша ли Вас моја сестра, јел' помогла што данас око ручка - упита Гојко.
- Слуша, слуша, јој кад би мој Милош нешто овако нашао да ожени кућа би нам певала, и из крпе одмота тек испечену погачу.
Милош поцрвене од стида, удари му нека крв у главу и скочи од стола па оде иза куће.
Не беше пријатно ни Драгани, и она се постиде.
- Куд оде? - упита Брана.
Сигурно да донесе нешто, заборавио - одговори Гојко и онако се у себи насмеја.
И стварно, после мало ето ти Милоша у нарамку је носио тек сазрели парадајз.
Стави на сто а најлепши даде Драгани.
- Узми ово моја мајка сеје -  прозбори стидљиво Милош.
Погледаше се Брана и Боса само и не рекоше ништа.
Замириса погача на столу, печено пиле са младим кромпирићима, домаћи сир, краставци и парадајз.
- Богами Мишо, прави си домаћин - рече Гојко.
- Што је Бог дао, то је и домаћин спремио - рече чика Брана.
- Ја овакав хлеб нисам до сада јела, много ми се свиђа - рече Драгана.
- Није то хлеб, већ погача сејо, јел тако стрина Босо? - упита Гојко.
- Јесте, права домаћа испод сача - одговори Боса.
Милош није јео, није могао.
Само је краичком ока гледао Драгану и размишљао нешто.
Мајка Боса изнесе и урмашице и сок од вишње, онај домаћи.
- Баш богато ручасмо, а треба радити после - прозбори Гојко.
-Ако имате посла кући децо ви идите, ово мало што је остало завршићемо Милош и Ја - рече Брана.
 -Јесте да сам млад, али нисам баш толики слабић, таман посла да оставим сад на крају.
Милоше ти си нешто слабо ручао, шта ти је, ниси се ваљда више уморио од мене - упита Гојко.
- Не, никако, него нешто морам да те питам, па се размишљам да ли то да урадим?- одговори Милош.
- А шта ти то мене не смеш да питаш, па другари смо ваљда - каза Гојко.
- Па због тога и размишљам, али нека то ћу кад будеш полазио кући.
Док је сунце залазило иза шуме, посао беше свршен.
- Децо моја ја не знам шта да вам кажем осим хвала, помогли сте нам и баш ми је драго што мој Милош има таквог друга. Нека сте ми живи и здрави - каза Брана.
- Немате зашта захваљивати чика Брано, било нам је задовољство што смо Вас упознали а и Милош је то заслужио, добар је човек - рекоше готово у глас и Гојко и Драгана.
Мајка Боса даде Драгани увијену у крпу тек испечену погачу и рече јој:
- Кад год будеш хтела да једеш или дођи или кажи по Милошу Ја ћу ти послати.
Драгана поцрвене од стида још једном данас и само се захвали.
На капији Гојко упита Милоша:
- Хтео си ме нешто питати данас, кажи шта, могу ли помоћи?
-Да, хтео сам, али се бојим да ћу доживети опет пораз -рече Милош.
- Кажи брате шта те мучи, ако могу помоћи ћу.
Милош скупи снаге и рече:
- Данас сам први пут видео твоју сестру, никада пре нисам, много ми се свиђа, па сам хтео да те питам, знам да сам сиромашан и да нисам прилика за њу, замуцкивао је Милош, хтео сам да те питам да ли имаш што против да ми буде девојка. Она ми је рекла да не сме да то уради, а да ти се не сложиш са тим.
Каже немате оца и ти си једина мушка глава у кући.
Радиће онако како јој брат каже.
Гојко застаде на трен, погледа сестру па Милоша и рече:
- Милоше знам да си добар човек, леп си момак, молим те само да је чуваш и да је не повредиш, имате и она и ти мој блаослов.
Милош рипи од среће па загрли и Гојка и Драгану.
- Гојко друже мој, хвала ти на овоме и не брини, чуваћу је к'о мало воде на длану!

Дође и јесен.
"Таква ми је судбина, шта ћу".
Милошеве речи више немају или сад још више имају значаја.
Бранином и Босином кућом, сад шета једно чељаде које Милошу узе срце на пречац и заувек.
Река судбине донесе срећу и на крај села тамо иза Прокићских шума.
Ако Бог да биће с'пролећи и дечијег плача у кући.
Или доброта, или зелене очи, или мајка Босина ПОГАЧА, сачува огњиште и доведе Драгану.
Или је дух предака то одрадио.

Чезе

 Колико уздаха измамљује помисао на чезе упрегнуте у поноситог пастува, док уз звуке прапораца пролазе путем са удобно смештеним домаћинима, и најчешће лепом девојком спремном за удају. 
чезе – парадна , свечана запрега на два точка

" Село моје место најмилије, нигде срцу к'о у теби није", чула се песма са радија испод трема деда Боже.
Живео је сам.
Ћерка му се удала, жена умрла.
Кажу да има два унука од ћерке, које никада није видео, и ко зна дал' ће?
Живе негде у Шведској.
Нагодинале се годинице на весело лице деда Боже, а он као да их са неким поносом носи.
Онако кочоперан и отресит увек је нешто радио по дворишту.
И кад год би га питали може се Божо?, одговорио је:
- Их може се, мора се, немам ја времена да мислим на смрт, чекам ме ваздан посла.
А, био је у младости колар.
Умео је таква кола да направи, ма нема му равна.
Многи људи су чак из прека долазили код њега за кола, био је на далеко познат.
Оно са чиме се поносио, односно што му је била круна његовог посла су чезе.
Правио је такве чезе да чини се, коњи кад буду упрегнути у његове чезе вреде дупло више.
Имале су неку чар и лепоту, а људи су им се дивили.
Многе младенце је возио на венчање, многе момке у прошњу девојака, памте то људи и причају још.
И данас испод трема деда Боже стоје ЧЕЗЕ, прекривене са неким старим итисоном.
Увек их он подмазује, фарба и освежава оне цветове ишаране по чезима.
Каже доћи ће неко да га пита да вози младенце, а оно неспремне чезе, срамота је то.
И коња је држао због њих.
Чезе су њега одржавале у животу, то га је сећало на младост, нагађали су људи.

 Негде око Ђурђевдана, деда Божа истерао на сред авлије његове чезе да их излуфтира.
И таман кад је почео да подмазује точкове и брише зимску прашину са њих, неко га позва на малу капију.
- Уђи слободно - рече деда Божа и настави са брисањем.
- Добар дан, деда - рече младић.
- Бог ти добро дао синко - одговори деда Божа.
- Која мука синко - настави деда.
- Није мука, лепо је деда, лепо ко ово и показа руком на чезе - рече младић.
- Мислиш чезе - рече деда.
- Одакле си?
- Одавде деда, али сам дошао из далека - одговори младић.
У том тренутку се деда Божа прену и сасече оком младића.
Зигра му сваки дамар у грудима, по онако збуњено упита:
- Синко познат си ми од некуд.
Никад те нисам видео, али ми нешто говори да те знам.
Твоје око, твоја веђа, то лице, само је једна жена на свету могла да ти да.
- Јесте деда, пресече га младић, само твоја ћерка, а моја мајка Славца.
Деда се скамени, заискри му суза у очима, окрену му се авлија око главе и паде на земљу.
Када је после неког времена деда Божа дошао себи, и срећа га мало попустила, видео је око себе неки народ.
Оног младића, и још неке људе.
Ћутао је, био је збуњен.
У једном тренутку упита:
- Ко сте ви?
- Онај младић се јави и рече да се зове Божидар, поред мене је Бранко мој брат, а ово је деда твоја ћерка, Славица.
- Нисам те видео тридесет година ћери, лепа си као твоја мајка.
 Отишла си, мислила си да ти отац неће опростити.
Мајка ти је од туге за тобом умрла, а Ја, ето видиш још се вучем по овом свету.
Кућу нам је годинама пуста, све је стало, само Ја, овај стари ора', наш доро Муса и моје чезе.
То ми је све у животу, понекад ми засвира радио, понекад. А и он увек неке песме пева, те помиње децу, те жену, а мене нека туга обавије срце па га угасим.
И опет ћутимо сви по авлији.
Ето то је мој живот, од како ти је мајка умрла пре деветнаест година.
Славица заплака па загрли оца.
- Оче 'оћеш ли ми опростити? - упита.
Ево дошли смо сви кући код тебе, Божидар решио да се жени, и хоће да га возиш са твојим чезима, њега и његови жену, на венчање. Причала сам му о теби још док је био дете. Желео је да те упозна и решио да живи овде, нећа да се враћа назад. Хоће ту кућу да кући, каже одатле му је лоза.
'Оћеш ли ми опростити и мајчину смрт, много сам Вас повредила, оче мој.
- Бог је добар па прашта, а и Ја ћу ћери моја, своје месо се не једе.
Све ти, твој отац прашта - рече деда Божа.
И унуци приђоше и пољубише деди руку, па га загрлише својски.
Река суза потече, срећа поново наиђе у груди деда Боже, овај пут не издржа.
Данас авлијом деда боже трчкарају деца, огњиште гори, а ЧЕЗЕ стоје испод трема као споменик на Божу колара.

Свадба

У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима.

Добривоје је сваке године долазио у своје село за Васкрс. 
 Отишао је још као свршени студент у град и запослио се. 
Радио је као пољопривредни инжињер у комбинату.
 - Добро ми дошао сине - рече отац Гавра. 
- Боље те нашао оче - рече Добривоје и пољуби оцу руку. 
- Где ми је мајка? - упита. 
- Ено је у кући, спрема вечеру, радује се сину јединцу - рече Гавра кроз шалу. 
Домаћин је Гавра, нема шта. 
Увек је волео да буде под конац све и на време. 
Имао је стоку и њиве, имао је пољопривредне машине, да не "камчи" од других, како је то волео да каже. 
А ти видим, си се преновио, купио си нова кола? - упита отац. 
Купио оче, не љутиш се? 
- Ама што би се љутио, него не иде да се у оволика кола возиш сам - рече Гавра. 
- Мислио сам да си ми снају довео, а оно сам дође. 
- Мислиш ли ти да се жениш синко, унуке да дочекам. 
Доца је ћутао, није знао шта да одговори. 
Истина време му је за женидбу, али још је момак. 
Четрдесет и пета ти скоро на прагу, ватај задњи воз синко, коме ово да остане за кога да живиш? - рече Гавра скоро љутито. 
Оче, кад је чика Жила направио ову помоћну зграду? - упита Доца, да би скренуо са теме. 
Јесенас одбруси Гавра, и он је луд, зашта ће му то, има једну ћерку, туђа кућа, удаће се негде у бели свет и коме то, има да труне и пропада као и ово моје. 
Жила је чипав али поштен човек. 
У селу је важио за газду, имао је увек све први и најбоље. 
Неко га је волео, неко не, али су увек на његов праг долазили за помоћ. 
- Жиле 'ајд на по једну, дошао ми Доца да те частим - викну Гавра преко плота. 
Док су седели испод старе липе за столом, ето ти Жиле. 
Свируће нешто и пева:
- " 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада". 
Црни Жиле, што полуде тако рано, шта то певаш? - упита Гавра. 
Ма слушао сам неку песму на радију, па ето остало ми у глави - одговори Жиле. 
- Ситне проје сине Доцо, добро нам дошао кући. 
- Хвала чика Жиле. 
- Па како је у вароши, како посао? 
- Видим лепо се живи тамо, нова кола, добро ти иде изгледа - рече Жиле. 
- Није лоше, не жалим се. 
И баш у тренутку када је Деса износила слатко и воду, наиђе Мира, Жилина јединица да позове оца јер су дошли неки људи, траже га. 
Доца као никад до тада се скамени и укочи. 
Видео је нешто што му узнемири срце у грудима и поче нешто да га стеже и гуши. 
Ни Мира није била равнодушна, од једном поцрвене у лицу као булка, па сва збуњена окрете се и побеже. 
Приметише то сви, али прећуташе. 
После вечере, Доца каза: 
- Идем мало до села, да се видим са друговима из детињства. 
На изласку из куће отац му рече: 
- Волео би да ми она буде снаја, али двадесет година си старији од ње. 
Не казавши ништа Доца изађе из куће. 
На навече Васкрса, на Велику суботу, десила се љубав. 
Сутра дан је Доца устао рано, отишао у цркву на причес, а када се вратио био је озарен неком срећом, до тада оцу и мајци непознатом. 
"Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира... "
- Шта то певаш? - упита Гавра сина. 
- Ма ништа неку песму сам чуо мало пре на радиу - одговори. 
- Добро, добро, свршеном послу мане нема - рече отац, окрете се и оде. 
Схватио је  Доца шта то значи, па се насмејао само. 
Оче, размишљао сам нешто, да најесен засејемо мало више пшенице и кукуруза. 
- Ако ћеш радити посеј, Ја ти не браним - рече отац, када је испраћао сина за град. 
Доћи ћу за Тројицу, имам нека посла овде. 
Дуго је гледао Гавра за сином, баш дуго. 
Да ли је знао или је слутио, то само он зна. 
На навече Тројице, Деса је била у башти а Гавра око стоке пословао. 
И заборавили они да треба син да им дође. 
Види дошла моја одмена, па раширених руку мајка Деса пође према сину. 
За столом у кући Доца рече онако бојажљиво, родитељима. 
- Ја сам решио да се женим! 
Изненађени шта чују Гавра и Деса се с'каменише. 
Е, 'фала драгом Богу, прозбори прва мајка и суза јој заисрки у оку. 
Ви можда слутите, али ето да Вам кажем: 
- Мира и Ја се од оног дана виђамо крадом и ред је да то обелоданимо. 
- Па бих Вас замолио да вечерас одемо код њених и да је за просимо, како то ред налаже, ипак  смо ми из домаћинске куће. 
Него шта ћемо, поскакаше сви од среће, него шта ће мо. 
- Ја сам купио прстен да је верим а остало чућете тамо. 
Око Жилине  куће, те вечери су и врапци певали најлепше песме. 
Осим што је Жила пристао да, да ћерку за Доцу, сви су се изненадили када им је Доца рекао да ће они да живе овде и да он више неће да иде у град. Путоваће на посао, али живеће на селу. 
Ту му је колевка, ту му је огњиште и ту ће и бити. 
Гавра од среће рипи, загрли сина па испи чашу до дна и разби је о под. 
Жила скочи за пријатељем и исто уради. 
Гавро пријатељу мој, од сутра плота између нас нема, рушимо га. 
Рушимо га пријатељу , него шта , од данас смо једна кућа. 
На радију се чула песма: 
" 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада".
Свадбу заказаше после Крстовдана. 

Капије су биле окићене венцима од Бршљана, девојачке руке ишарале шатор са кићанкама и балонима. Било је све као из бајке. 
"Јутрос рано свирају свирачи...", чула се песма испод шатре. 
Идемо по кума, па по старога свата, рече Гавра и седоше у кола. 
Под шатром су већ седели гости, они који су хтели да иду у сватовску поворку, када су дошли Кум и Старојко. 
Пре него што су кренули по младу, а после доручка који је послужен, домаћин је са ћерамидом у којој је био тамјан и жар, окадио сватове, како не би нечисте силе ишле са њима. 
Млада је била преко плота, па су гости изашли из авлије и пре него што су требали да уђу у Жилину авлију, морао је младожења да обори јабуку. 
Око соколово је нанишанило, рука није задрхтала и младожења је могао да уђе у двориште. 
Док је младожења куповао младу од њеног брата, девојке су од барјактара узеле заставу да је оките, да би је после продале барјактару, а војвода је куповао петла. 
Обичај је да када колона крене из младине авлије, таст и ташта дају да младожења попије чашу вина у којој се налаз дукат.
Колону је предводио барјактар, а после тога редом су ишла младеначка кола, па кумова, старојкова, војвода и тако редом. 
Венчање је било грађанско и оно у цркви. 
У цркви младенцима су ставили круне  на главу, како би се крунисала њихова веза пред Богом. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. 
Кум и Старојко држе упаљене свеће и слушају речи молитве које свештеник упућује младенцима. 
После церемоније венчања, Мира је испред цркве, насумице бацила бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. 
Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. 
Такође, на вратима цркве кум је бацио метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу. 
По завршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. 
Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. 
Пред кућним прагом Мира је узела у руке "наконче", мало мушко дете, подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. 
На вратима Деса је дочекала младу, која је пољубила у руку и узела хлебове, које ставља испод пазуха и са обема рукама у којима држи флаше вина, Доца је преноси преко прага и улази у кућу, где дарује огњиште новцем. 
Испред огњишта, Деса је узела снају у крило, као знак добродошлице. 
Њеној срећи није било краја. 
Из шатре се чула песма: 
" Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира...". 
Гавра је са својим пријатељима Жилом и Слободом дочекивао госте. 
Коло се развило свуда по авлији, водиле су га момци и девојке.
Свадба је трајала до раних јутарњих часова.  

Моба

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ. Домаћин куће тада сазива мобу, заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива, у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима, да свако покаже оно што најбоље зна и уме.

Тому Жолиног су ценили као човека у крају.
Он је био такве нарави, права душа од човека, ма тај човек, неће ни мрава згазити.
Увек се јави и пита како сте, треба ли помоћ?
Ма ваља једном - говорио би мој деда.
Сада је газдурина, а некада је био пука сиротиња. 
Отац му је био поштен човек, али сиромах.
Увек је радио по туђим кућама, да би зарадио за кућу и децу.
Мучио, теглио, диринчио за проклети динар.
Тако је и зарадио болест, од које је умро касније.
Жола је оставио жену и два детета, сина и ћерку.
Колико пута само нису имали комат 'леба да вечерају, то само зна њихова мајка Вера.
Колико пута је сузама опрала кецељу, у ноћима пустим и тешким, мислећи шта и како даље.
Тома је видео на време да мајка неће моћи сама, па пошто се већ био замомчио кренуо и он да доприноси кући.
Радио је код неког Миодрага, тај је био доктор негде у Београду, служио му.
Косио, сејао, орао, жњео, ранио стоку, цело домаћинство, онако нејак одржавао.
Пратила га је судбина његовог оца, изгледа?
Тај доктор није имао деце, па је малог Тому заволео као сина, и тако се понашао према њему. Људи који их нису знали, никада не би рекли да то нису отац и син, такав су однос имали.
А доктор је имао доста земље, његови су били предратни богаташи.
Мали Тома и по неколико дана није долазио кући, када је била сезона радова у пољу.
Доктор је знао ситуацију у дечаковој кући и сам би у јесен, када се окончају пољски радови, отишао код Томе кући, однео и брашна, масти, шећера, кромпира, лука и по целу свињу би дао.
Мајка Вера је била збуњена, зашто толико се доноси, плашила се да њен син неће моћи да одради све то. 
Не брините се, будите поносни имате сина за пример, биће то добар човек - говорио би доктор.
Вера би стајала збуњено и без речи гледала како одлази доктор, није могла да се сети речи којима бих се захвалила.
И таман када су мислили да је све кренуло добро, породица се мало средила, мајка Вера више није имала оних трзавица, десила се невоља.
Једног дана Тома се вратио кући уплакан и рекао мајци да ће изгледа морати да тражи нови посао?
- Што? - упита мајка онако уплашено.
Па данас су јавили да је доктор умро.
И то ће сада некоме продати, ма ко зна шта ће бити од свега, тако да ја морам да тражим посао на другу страну - рече Тома.
Жао ми је оне стоке, како ће и где ће, ваљало би оно хранити, не сме стока да гладује - рече Тома, мајци.
- Иди сине ти храни стоку,  па за неки дан ће се решити то, шта ће и како ће бити - рече мајка.
Дани су пролазили....
Тома је сутрадан требало да крене на нови посао код другог газде, требало је, али судбина је имала другачију путању.
Тога дана је стигло писмо из суда да Тома сутра иде  на рочиште.
Збуњен и помало уплашен, није ни смео да каже мајци за то.
Рано јутром је кренуо у град, причајући како има неке обавезе да уради за новог газду.
Судбина је одредила да не ради код новог газде, већ све имање покретно и непокретно наследи од доктора и постане он газда.
Људи нису могли да верују, у то.
Газда Тома је тог пролећа посејао пет хектара детелине.
Имао је доста стоке и ваљало је спремати храну за зиму.
Када је покосио другу детелину која беше родила добро, молио је Бога само да га време послужи и да је покупи пре кише.
Натмурило се небо нешто, тог преподнева, просто помодрело од муке само што не пукне.
Уплашио се Тома, па са сестром и мајком потрчао у њиву да скупи бар нешто, спремало се невреме.
Купили су у пласке и од велике журбе нису ни приметили комшију Лолу кад је дошао у помоћ, недуго затим дође и Дома, Гига, Киса, ма скупи се цео комшилук из сокака и направи се моба за час.
Мајка Вера од среће помало збуњена упита сина да иде да спреми нешто људима, ваља их нахранити вечерас када се ово заврши.
- Иди мајко, иди и спреми нам ону твоју гибаницу и оне пољупчиће, а и меса испржи, мобари нам не смеју бити гладни.
 Док је небо одлучивало на коју ће страну пући, последња пласка сена стаде у сењак.
Сручи се река кише, оне летње, оне која је била у овом тренутку добро дошла мобарима, јер спарина која је била, није се више могла поднети, а овако се мало расхладише и освежише се.
Да Вам се захвалим на овоме дану и овој помоћи - обрати се Тома.
Одрастао сам са Вама, али до данас нисам знао да сте овакви људи.
Сада сте ми још дражи и још вас више волим.
Ја сам то што јесам, игром судбине сам наследио ово богаство, али се нећу променити ни за нокат.
Мој покојни отац ме је учио и причао "Образ нема више од два прста, али више вреди од два света", зато Вас молим да убудуће, кад год имате неку муку а мислите да вам Ја могу помоћи, питајте, тражите.
Ја сам ваш Тома Жолин, и увек ћу бити.

Попара

Попара је старо, добро јело на којем су се генерације одхраниле. Домаћице нису бацале стари хлеб него су га ´попаривале´ у воду, па одатле вероватно и назив ´попара´ (попарени хлеб). Иако важи за сиротињску храну, можда у свим данашњим ђанконијама, управо она ће нахранити и вашу душу.

После много година, синоћ сам прошао сокаком детињства.
Сокак као и сваки други у селу.
Можда овај мало каљавији од других, али је мој.
У њему је душа била слободна као птица у лугу, била моја.
У њему сам прве кораке направио, прву лопту шутнуо...
Нагодинале се године, бреме од брига, натоварио живот на леђа, па не попушта. 
Дођох, да мало дам себи одушка, да ми буде лакше, пред даљи животни марш.
У једном кутку сокака, била је наша кућа.
Кажем била, више је нема.
Одселили смо се, а кућа је срушена, пре него што сам пошао у први разред.
- Откуд ти, брате мој - рече Пиле.
- Дођох мало да вас видим, ужелео сам се нешто, оних наших пољана. - рекох.
- Нека си, ред је био да дођеш, овде си порастао - рече стрина Мица.
Била је то сиромашна кућа, али поштена.
Код моје стрина Мице сам направио прве кораке, проходао.
- Док смо седели испод крушке, на оној истој клупи где смо као деца седели, стиже слатко и вода.
- Је л' то оно слатко? - упитах.
-Јесте сине мој, од оних смокава што сте као деца јели - рече стрина Мица.
Мој Драганче, кога смо од милоште звали Пиле, јер је био малог раста, поче нешто да се врзма ђа тамо ђа овамо, деловао је нешто збуњено, и никако да се скраси на једном месту.
- Шта ти је Пиле, шта си се нешто узмувао, шта тражиш? - упитах.
Ћутао је, и таман када је стрина Мица отишла да донесе кафу, он ми рече:
- Срамота ме брате мој, дошао си ми у госте а немам чиме да те послужим.
Знам за ред, али нема се.
- Ама ко ти шта тражи, дођох само да вас видим ужелео сам се, не треба ми ништа.
Дрхтавом руком, испуцалом од рада и мука, стрина Мица нас послужи кафом.
Колико до јуче ста били деца, ломили ми мушкатла са прозора и којешта нисте радили, а данас ево већ свршени људи - поче стрина Мица причу.
И стварно почеше слике да се враћају као на траци, набујаше успомене на дечачке дане као Јасеница у пролеће, до дубоко у ноћ.
Опијени од успомена, од ветра што је благо ћарлијао и миловао нам зајапурена лица, заспасмо под оном крушком и на оној сламарици, прекривени ћилимом.
Пробудило нас је јутарње сунце, појање петлова и рика крава.
И гле чуда!
На столу, испод терасе чекао нас је доручак.
Стрина Мица, стидљивим гласом рече:
- Немој замерити, али једино што сам могла спремити за доручак је оно на чему си одрастао и што си некада волео.
Да, на столу је стајало оно што сам волео највише на свету, оно јело које је у овом тренутку једино могло нахранити моју душу и тело.
И наиђоше ми, онако добровољно, сузе радоснице у очима, па загрли моју стрина Мицу и седох за сто.
Попара, јело мога детињства, младости.
На столу ПОПАРА, па воља ти са сиром или са шећером.
- Хвала за ово, хвала много!
И опет набујаше успомене дечачких дана у мом сокаку.

Гибаница

Гибаница је врста слојевите пите која се прави од нешто дебљих кора и надева сиром и јајима. Најчешће се прави као гужвара, тако што се коре у средини нагужвају и тако преливају филом.

Марко Рајков, је 'давно отишао у иностранство, баш 'давно.
Сећам се приче мога оца, како су заједно момковали, коло у црквеној порти водили.
- Био је висок, најлепши момак у  порти, све су девојке хтеле да играју до њега.
Мајке које су из прикрајка пазиле на ћерке, само су се гуркале и нешто крадом коментарисале када би Марко неку својим оком безецовао.
А он, увек онако незаинтересован за тренутну ситуацију, као да га је било брига за све.
Имао је увек лепу реч и осмех за свакога.
И нико му никада није замерио ни зашта, био је пример, као да није од овог нашег света, говорили су људи.
Иако јединац, био је научен да чува и заради.
Рајко, његов отац, држао је дисциплину, као сваки ондашњи домаћин.
Велико имање је имао и увек на време је било обрађено.
Он и његов син Марко су све то радили.
Често би му помагао у пословима, јер су нам очеви заједно рабаџијали
И увек, после сваког свршеног посла, стрина Деса, би нас послужила са њеном гибаницом.
Нико такву гибаницу није правио, или нам се бар чинило - причао је отац.
После одслужења војног рока Марко се није вратио кући.
Послао је писмо, у којем је писало, да се оженио неком девојком коју је упознао у Бихаћу и да је са њом отишао право за Немачку.
Рајко, данима није излазио из куће и ни са ким није хтео да прича.
Сви су му били криви и све му је сметало.
- Не можеш тако Рајко до века да ћутиш.
- Није ми до живота Голе, све сам му дао, за њега сам живео, а он тако да ми уради - жалио се Рајко.
Ма доћиће му из дупета у главу скорије, видећеш, није тамо мед и млеко, мој Рајко.
И коме ћу ово имање да оставим, за кога да радим, немам воље - настављао је Рајко.
Стрина Деса је само уздисала, ни речи није зборила, крила је сузе, крајичком мараме их брисала.
И само би онако, нечујно пришла и ставила гибаницу, тек испечену, на сто да нас послужи.
- Ма коме је више до јела, е мој Марко шта ми уради, рекао би Рајко и отишао у шталу - причао је отац.
Од онаквог домаћина за пример, шта оста, говорили су људи.
Њиве су се упарложиле, необрађене, једва да је и коња задржао.
Имао је једну краву и пар свиња, колико за кућу да има.
Све је опустело и стало у Рајковој кући.
Помагали смо колико је дозвољавао, јер је често говорио:
-  Батали те мене, гледајте вашу кућу ја сам осуђен на пропаст, изгледа да сам се на Бога камењем гађ'о кад ме је овако осудио. 
Негде око Митровдана баш пред славу Рајкову, стиже абер да долази Марко.
Нико то није веровао, понајмање Рајко.
Тих дана, прича мој отац, Рајко је добио неку вољу, био је другачији, веселији, иако је упорно причао да неће "он" доћи.
На навече славе, Рајко дође кући код нас и рече:
- Људи извол'те сутра на славу, ја немам пречи гостију до вас, ви сте ми и род и помози Бог.
- Боже здравља Рајко - одговори му мој деда.
Када се Рајко сутра дан вратио из цркве, пошто је носио колач да пресече, није могао ни да слути да је срећа закуцала на његова врата.
У кући су га чекали син Марко, снаја и два унука, већ велики момци.
Скамењен, укочен наједанпут, смогао је снаге да се прекрсти и само каже:
- Хвала ти Митровдане мој, крсна славо моја, на овом дару, сад не жалим да умрем.
Марко загрли оца и мајку, пољуби их у оне седе главе и рече:
- Ако можете опростите ми, родитељи моји. Огрешио сам се о вас. Оставио сам вас без објашњења и отишао. Сада сам се вратио да вам кажем да заувек остајем на огњишту где сам прве кораке направио. Довео сам вам снају, можда не ону коју сте ви намерачили, али ону која је мом срцу била драга, довео сам вам два унука, моје синове. Молим вас, прихватите их, па да сви заједно кренемо, тамо где смо стали пре много година.
Стрина Деса јаукну од среће, па оним уморним и остарелим рукама, пригрли снају и унуке. Потекоше сузе низ изборано лице и наквасише испуцале руке.
Митровдан се славио у Рајковој кући, као никад пре.
Једино на трен се изгуби стрина Деса.
Није је било можда неких сат времена.
Стигло је све ово, дуго њено срце није оволико радости доживело а остарело се.
Патили смо и надали се...,  нека је, нека се исплаче, биће добро она знам ја моју Десу, јака је она - говорио је Рајко.
Отшкринуше се врата на конки, осети се незаборављени мирис.
Пробуди се на час зов детињства и младости.
Марко заплака од среће, мајка Деса је носила врућу ГИБАНИЦУ.

Славски колач

 Свештеник пред славу у дому свечара врши освећење водице, која се користи за мешење колача. Обично се славски колач умеси дан пре славе. Меси се од брашна. У новије време то је бело брашно. Обично се од теста праве украси по колачу: птице, гроздови и слично, а најважнији је украс поскурица (печат) са знаком Ис-Хс-Ни-Ка (скраћен грчки исказ: Исус Христос побеђује).

Те године поп Бата, иначе наш парохијан, дошао је нешто раније да свети водицу за Ђурђевдан.
Ми, деца смо се играли у авлији, када стаде ауто испред велике капије.
Изађе поп и наздрави нам:
- Помаже Бог децо.
Ми смо ћутали, јер нисмо знали шта да одговоримо, нико нас није научио.
- Дођите, да вам дам мало бомбона - рече поп.
Ми онако стидљиво дођосмо и пружисмо руке.
 Пре него што ставите бомбоне у уста оперите руке, прљаве су вам - рече и пође према кући.
На прагу га је сачекала нана и сва нешто ужурбана од посла, позва нас у кућу.
Пођосмо, али не сви, неки су се плашили па нису хтели.
И попу беше непријатно, јер кући нико није био осим нане и нас, па се мало као и наљутио.
- Домаћина нема - упита поп?
- Нема, отишао послом нешто до вароши, треба сваки час да стигне, не знам 'де се задржао убио га Бог дабогда.
- Немојте да мешате Бога у те ствари, није Бог крив, добро обавићемо то ми, колико нас има.- рече поп.
- Оче, извините на овој несугласици, молим Вас - рече нана, када је поп завршио молитву.
- Чиме да вас послужим?
- Хвала не треба ништа, журим.
- Нека донесе домаћин, колач у цркву на сечење, ујутро на Ђурђевдан. -рече поп и брзим кораком изађе из куће.
 Било је то време када се и смело и није, како ко, да слави своју крсну славу..
Неко је то одређивао, надгледао и давао дозволе? 

Био сам први разред.
- Сине, сутра нећеш у школу.
- Идеш са дедом и братом, у цркву, и носиш колач да прережете.
- Сутра је наш Ђурђевдан, наша слава - рече отац.
Ујутру нас је мајка, лепо обукла у свечана одела, и са дедом заједно кренусмо у цркву.
У тканој торби је био славски колач, увијен у вежени миље, флаша црвеног вина и славска свећа са сликом св. Георгија, а била је окићена са цвећем, увезано црвеним концем.
Било је то моје прво резање колача у цркви. Нисам ни знао да се понашам, него сам краичком ока гледао, и копирао деду када се крсти, како и где држи руке, док је читана молитва.
Био сам међу својима, а деловао сам као туђинац.
Другог дана славе сам морао у школу.
Мајка ме је одвела, и отишла да ми оправда јучерашње не долажење.
Учитељица је ушла у одељење и пре него ли је отворила дневник, прозвала:
- Нека устане Зоран Живковић,
- Где си био јуче Зоране - упита учитељица?
- Па јуче смо славили Ђурђевдан и отац ми је рекао да не долазим у школу.
- Не може то тако Живковићу, зато данас за казну, стајаћеш цео дан  у ћошку!
 Без поговора сам пошао, и са сузним очима окренуо се према зиду.
Чуо сам да су ми се неки смејали, неки су нешто добацивали, а мене је жива срам појела тога дана.
Дошао сам кући сав уплакан.
Температура ме је сломила те ноћи.
Било је то чудно време. 
Било је то време када се и смело и није, како ко, да слави своју крсну славу.
Неко је то одређивао, надгледао и давао дозволе?

Икона

Скоро свака српска кућа која слави Славу има и икону светитеља ког у Слави прославља.
Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је, пре свега, њена улога да повеже онострано, невидљиво са нашим светом. Иконе на тајанствени начин чине заиста присутним оне које представљају.

- Неможе се више Голе,
- издаје ме снага, ноге и руке неће више да ме слушају,
- 'бем ти овај мој живот - причао је деда Дома, док су седели под нашом крушком.
- Добро смо и живи колико смо мука преко леђа претоварили - одговори му мој деда.
 Од како памтим живео је сам.
Кажу имао је жену, која га је оставила, због неког његовог колеге,зидара.
Сина је одвела са собом, а имао је само три године.
Више га и не памти, само прича и слика му остадоше у аманет.
Често је говорио да ће једном доћи његов Гојко, и све имање преписати њему.
- Неће моје огњиште да се угаси, има Бога.
- И у мојој кући ће колевка да се заљуља, знам ја то, само дал' ћу да дочекам - говорио је.
 А, тај Гојко, по причи би требало да има година колико и мој отац.
- Него, Голе дођи до мене неко вече, на поседак да се попричамо, насамо, ако 'оћеш? - упита деда Дома
- Имао би нешто важно да ти кажем.
- Ма нисам у неком великом послу, доћи ћу.
Сутра дан, негде предвече, деда рече мојој нани:
- Идем мало да обиђем њиву, и да уберем неку лубеницу ако буде имало, задоцнићу, вечерајте ви без мене. 
Видео сам деду, када се вратио, носио је испод мишке неку торбу. Брзо је ушао у качару и после неког времена изађе.
Причао је са мојим оцем те вечери, некако чудно, деловао је уплашено, помало збуњено.
- Шта ти је оцо? - упита га мој отац.
- Све си се нешто снуждио, јел' ти добро?
- Ма добро ми је, шта ми фали, само сам нешто уморан и спава ми се. - одговори деда.
Кукувије су завијале, чуо се лавеж паса из даљине, небо је било ведро и пуно звезда.
- Врућина нека не може да се спава - рече деда, оцу који је седео испод крушке.
- И ја сам сав мокар, у голој води сам, па изађо' мало да се расхладим.
- Не иде на добро, ове злослутњаче, овде нашле да кукају.
- Оцо нека мука има, што кријеш кажи 'де запело? - упита отац?
- Тешко је добро да буде, а муке има увек - уста деда и врати се у собу.
Не прође много, негде око светог Илије, дође чика Гига и узнемиреним гласом, скоро кроз сузе рече:
- Дођи Голе, брзо, брзо...!!!
- Ама 'де брзо да дођем, шта ти је говори, Гиго!
- Готов је, звао те, 'оће да те види.
- Ко, човече, ко?
- Дома , умире, звао те, 'оће да те види, пожури!!!
Онако упетљан од журбе, тумарао је час под кош, час у качару, час у шталу, тражио је нешто, ни он сам не зна шта, чини ми се, док најзад није кренуо.
На дан сахране, таман кад покојног деда Дому однесоше у капелу, стаде неки ауто испред наше капије.
Један непознат човек изађе и упита моју мајку:
- Извините, да питам, а где је куће Доме зидара?
- Кућа је тамо, али Доме више нема, умро је.
- Када је умро? - упита незнанац.
- Прексиноћ, данас га сахрањују, сад га однесоше у капелу.
- А ко сте Ви, мислим, ко га тражи? - упита мајка.
- Гробље, где је?
- Право, па први пут десно - рече мајка.
- Хвала Вам пуно, зовем се Гојко, идем сада на гробље, хвала Вам, још једном.
 Увече на задњој софри, пре него ли људи пођоше својим кућама, мој деда донесе ону торбу и обрати се Гојку:
- Сине, ову икону ми је дао твој отац, да је чувам и ако сазнам некада где си, где живиш, да ти је пошаљем, да му се слава и лоза не угаси. Помињао те је, знали смо да те има, жеља му је била да те он сачека и преда ово, али пошто га живот није мазио до краја, као што видиш ја ти је предајем. Хтео је да ти каже, да не дозволиш да му се огњиште угаси, њиве да му се не упарложе и други да му их отму, волео је да се колевка заљуља и у његовој кући и чује дечији плач. Сирома није то дочекао, али ми је оставио у аманет да ти ово пренесем. Твоја слава је за недељу дана и било би лепо да наставиш и испуниш очеву жељу. Пантелеја је светац заштитник, помаже људима, помоћиће и теби.
Узе Гојко икону, пољуби је, загрли мога деду и са сузама у очима рече:
- Као и мога оца и мене живот није мазио, остао сам без оца, а да нисам ни знао шта је отац, патио сам се по белом свету, проклињао дан када сам се родио и отишао, али сам знао да ћу једном доћи на мој родни праг.
 Ја сада више оца немам, па те молим да ми ти будеш други отац, јер имам намеру да живим овде, са својом женом и своја два сина. Нећу дозволити да се моје огњиште угаси, њиве моје неоране да буду, а дечијег плача биће, хвала Богу, имам два сина. И славићу моју славу, оче мој.
Погледа икону још једном, окрену је а на полеђини је писало:
- За мог јединца, мога наследника Гојка, отац Дома.
Погледа у правцу старе куће на којој се оџак накривио, погледа је и уђе у њу.