понедељак, 25. март 2013. | By: grcanski despot

Велика и мала капија (вратница)



Велика капија (вратнице) су четворосливног крова и служиле су за улаз запрежних кола, док су мала капија (вратнице) двосливног крова и намењене члановима домаћинства и гостима.


Сунце је тек извиривало иза Машићских кућа, а Радован је већ био на њиви.
Мутило се нешто небо, и Он је журио да преврне сено како би га покупио раног поподнева.
Као посмрче морао је сам , мајку је хтео да поштеди.
Кажу, отац му је настрадао несрећним случајем, тако да га није ни запамтио, јер је рођен после очеве смрти.
Стасао је у момчића и ето преузео терет куће на своја нејака плећа.
Вредан је био Радован, и важио је за вредног и отреситог момка.
- Што не зовеш Радоване, повика Марко - који му је ишао у сусрет носећи дрвену вилу на раменима.
- Нека Маре, часком ћу Ја, нема много, а и не знам у каквом си послу - рече Радован.
Марко је био познанче, мучена душа.
Касно су га родитељи добили и сада када му требају к'о 'леба, они не могу да му буду од помоћи.
Све сам ради и кућу и њиве и стоку.
Гледа на сваки начин да их одмени, бар му је кућа отворена, како каже.
- Бре Рашо, Ја немам другог осим тебе, а и комшије смо, тараба нас дели, па коме ћу ако нећу теби да помогнем - рече Марко.
Насмеја се Радован и не проговори ни једне.
За час посла, сено је било преврнуто.
Док су се са вилама на раменима враћали кући, Радован упита Марка:
- Ваљало бих ових дана да направим капију на авлији, оћеш ли ми помоћи?
- Да нећеш да се жениш брале мој - нашали се Марко?
- Никад се не зна - одговори Раша и насмеја се.
- Видео сам Ја, да си ти у недељу гледао ону Гутину ћерку, ма сумњив си ми ти - наваљивао је Марко кроз шалу.
- Ех, процеди Раша кроз зубе, добра је, ал' недају је њени за сиротињу - тужно рече Раша.
Ћутали су обоје и ишли према кући.
- Ма јашта ћу ти помоћи око капије, што ме то и питаш - прекину Марко тишину.
- Нека, док покупим сено, па ће мо после, ако време послужи.
Тих дана се Радован и Марко нису виђали, сваког је посао одвео на своју страну.
Једног предвечерја, Деса Рашина мајка дође на капију Маркову и позва га.
- Стрина Десо које добро - упита Марко.
- Сине да те питам нешто, нешто ме мучи - рече Деса.
- Кажи стрина Десо - уплашено рече Марко.
- Мој Раша, већ две-три ноћи долази касно, не знам где иде и у које је друштво упао, бринем се?
Ујутру кад га зовем да намири стоку, устаје нешто невољно и љути се, реч неће да прозбори. Шта сам Ја Богу згрешио понавља себи у браду. 
Молим те попричај са њим, вас двоје се дружите, поштује те, па ми кажи сине да не бринем, да ли је добро или зло - рече Деса кроз сузе.
-'Оћу стрина Десо не брини ништа, биће добро, Раша је добар дечко, не би он никоме зло начинио - тешио је Марко Десу.
Те ноћи Марко је испод трема чекао све време Рашу.
Негде око поноћи чуо је кораке.
Био је то Раша.
Још ниси ни трепнуо а Марко је био на капији и заустави Радована.
- Морам да те питам нешто Рашо.
- Препаде ме Маре, што не спаваш?
- Чекам тебе, мораш ми рећи нешто?
Дуго су стајали на капији и кад су први петли запевали разиђоше се.
Сутра, су почели капију да праве по договору.
Нису били вешти, али су радили полако и пажљиво.
Негде око поднева, дође деда Рајко да помогне.
Знао је он те столарске послове, а и сажалио се на Радована, знао је да нема оца.
- Биће ово Десо добра капија, Радован је прави домаћин - рече Рајко.
Деса је била и срећна и тужна, није знала како да се влада и стално је погледала у Марка.
Искористио је прилику Марко док је Радован отишао да донесе неке диреке и само на кратко рече Деси:
- Не брини се стрина Десо  бићеш поносна свекрва.
У чуду се нашла Деса, није веровала, али осмех јој се појави на лицу.
За два дана све је било готово.
Капије су биле направљене.
Било је лепо с'пута гледати авлију Радованову, домаћинска!
Нова багремова тараба, нове капије, цвеће засађено испред капије и клупа поред пута.
Права слика шумадијске авлије.


Те ноћи је Радован рано стигао кући, и још са врата рече:
- Мајко сутра идемо да просимо Гоцу.
Збуњена, помало и срећна, није веровала својим ушима.
- Како то одједном? - упита Деса
- Није одједном, траје то - рече Раша.
Знала је Деса за то, рекао је Марко, али је вешто крила.
Сутра су отишли у просидбу.
Домаћински како доликује, дочекани исто тако.
- Пријатељу, ми само да се сложимо, деца се договорила - рече Деса.
- Ако је тако суђено да не стајемо деци на пут - одговори пријатељ.
Изљубише се и заказаше за јесен свадбу.
А свадба, шумадијска, најлепша.
Запуцаше прангије и чу се песма.
Окићена капија и мала и велика, она иста што је Радован направио онако домаћинску.