недеља, 12. јануар 2014. | By: grcanski despot

Наковањ


Наковањ је приручна алатка. Састоји се од тешког масивног блока метала. Користи се при обради предмета уз помоћ чекића. Типичан наковањ металских радника са рогом на врху, је био уобичајен призор у ‎ковачницама. Наковањ се често спомињао у древним грчким и египатским  списима.. Наковњи су били усавршени током средњег века када је обрада ‎гвожђа била уобичајена пракса.
Постојало је веровање да сваки ковач треба барем једном годишње да лупи чекићем о наковањ да би обновио ланац којим је везан Ђаво. То се најчешће радило пред Божић.



Негде око Младенаца је увек почињала сезона рада на селу.
Трактори су зујали на све стране, припремале се њиве за сетву кукуруза.
Бацало се вештачко ђубриво по пшеници, младој детелини да се опорави од зимског сна и боље прехрани да би дала на роду.
У тим данима чула би се и бука из авлије, ковача Белог.
Његова ковачка радња је увелико радила, откивале се потковице, поткивали коњи, јер нису сви имали тракторе.
А било је и скупо да се плати трактор, па су на једноставан начин то радили.
Мало теже и спорије, али поштеније и према себи и другима.
Нико никоме није дуговао, а посао се одрађивао.
Мој деда и Ја смо одлазили у ту радњу, увек с'пролећи, носио је деда мотике од пршача да се клепају и мотике за копање да се откују.
Нико то у нашем крају  боље није радио од Белог.
Колико пута су Ноле, Белов син и Ђоле њихов први комшија помагали око прављења потковица и клепања раоника и мотика, броја се не зна.
Ђорђе је био из сиромашне, али поштене куће.
Растао је уз Новицу, волели су се као браћа и увек је био ту да помогне, а уједно и занат да изучи.
Често су њих двојица и критике добијали због неодрађеног посла и понеку ћушку.
Али било је и награда у виду џепарца за њихове момачке изласке.
- Бићете ви добри ковачи - говорио би чика Бели.
Ноле и Ђоле су се гледали испод ока онако гарави и смешкали се.
Не, није то био подругљив смех на речи чика Белог, већ осмех због Раде која је баш тада пролазила поред радње.
Рада је ћерка Свете столара, лепога лица и осмеха, са дугом црном косом, вита и горда к'о јела у гори.
Њен осмех им је давао снаге и воље за тежак ковачки рад.
Били су заљубљени у њу, а нису смели један другом да кажу то.
Искрено Ђола никада није занимао тај ковачки посао, али је био ту у почетку због Новице, а касније и због Раде.
Једног априлског поподнева, бејаше сам у радњи.
Бели и Новица отишли да баце ђубриво по детилини, па оставише Ђола као чувара, ако ко дође да каже да сачека јер ће чика Бели брзо да се врати.
Нешто је тумарао по радњи, када примети сенку на вратима радње.
Збуњен и с'камењен стаде када угледа Свету.
- Мали где је Бели - упита Света
- Отишао... сад ће да дође. збуњено је говорио Ђорђе, да баци ђубриво по детелини, а  Ја остао овде да то кажем ако ко дође - једва процеди Ђоле кроз зубе.
- Уф, немогу  да чекам, а хитно ми - одрговори Света и окрете се да пође.
Ђоле се пробуди из каменог стања па скупи снаге и упита
- Ако могу Ја да помогнем што?
Можда и знаш, ваљда си научио за то време колико ту проводиш - одговори Света.
Треба да ми се отклепају ови раоници што пре, дошао ми брат па жури.
Па могу ја то - одговори Ђоле.
И за час посла Ђоле то одради.
Света није могао да верује да момчић тако вешто ради.
Био је задовољан, па упита  кроз смех:
- Колико сам дужан мајсторе?
Не знам ја то чика Свето, видите Ви то са чика Белим - одговори Ђоле.
- Добро, добро, уредићу Ја то са њим, а теби ево част што си ми ово урадио.
Збуњено је држао ону част и гледао за Светом који је већ замицао иза првих липа.
Предвече када Бели дође из њиве, Ђоле рече ко је долазио и шта је урадио и колику је част добио.
- Ако сине, битно је да фирма није обрукана, а ту част задржи, заслужио си је - рече Бели.
У Новициним очима Ђоле примети неку љубомору и не беше му право.
Неколико следећих дана Новица није реч проговорио са Ђолом, а када је баш морао било је то преко воље.
Ни у селу се нису дружили, увек је неке разлоге изналазио да не буде са њим у друштву.
Те вечери Ђоле је седео у башти посластичарнице у селу и пио лимунаду, када Рада приђе и упитах га да ли је слободно.
Јесте, јесте узбуђено је Ђоле рекао.
- Каже мој тата да си одличан мајстор - поче Рада разговор.
Ћутао је, није знао шта да каже на те речи.
- Добар си ти Ђоле, добар, хтеде још нешто да каже, али је прекину Новица.
- Радо па ти си газдина ћерка, не иде да се дружиш са слугама.
Ђоле само погледа Новицу, погледа Раду и као опарен скочи и у два три корака изгуби се са видика.
Оставио је Ђорђе расцветана поља свога села, оставио је родитеље и отишао у непознато.
Питали су се људи, где је, шта је, нико није знао?
Бели је питао и његовог оца, није знао да му каже, само је слегао раменима.
Једини који су знали праву истину  су ћутали.
Можда из страха или ко зна чега већ.
Време је пролазило, његови вршњаци су се женили и девојке удавале.
И Новица се оженио, није хтео са Радом, а и његови му нису дали, нешто се била поболела.
Причали су људи да од те болести лека нема.
Венула је као цвет у вази, а имала је једну тајну жељу за коју је знала само њена мајка.
Молила је Бога да јој се та жеља испуни.
Тих дана негде пред Васкрс, радост дође у Жикину кућу.
Ђоле се вратио, дошао на кратко па опет назад.
Деловао је некако отмено, господски, а опет онако доброг и питомог лица као у данима када је био момчић.
Није могао да се нагледа родитеља, да им се извини за то што је тако отишао, да се испричају.
У разговору је сазнао за Радину болест.
Био је невесео због тога.
Рекао је оцу да бих отишао код чика Свете са њим да види Раду бар још једном.
Први пут је отац видео у Ђоловим очима неку искру, засијале су му очи, али не од суза већ... није знао ни он да каже од чега.
А Рада када  је видела Ђола, насмејала се на мајку и рекал само:
- Добар је Бог мајко, добар.
- Јесте кћери моја -  рече јој мајка и брзо изађе из собе.
Ђолу ништа није било јасно о чему причају, али није било ни важно.
Миловао је Радину косу и руку, причао са њом о болести и обећао јој да ће послати лекове из Париза да се излечи.
И послао је Ђоле лекове.
Није стигла ни један да попије Рада.
Отишла је Богу на истину.
Ђолу нису јавили, нису смели.
Схватио је отац да је он њу волео, сазнао је отац да је због једне речи и у свет отишао од куће.
Око светог Николе, када је његова крсна слава је дошао кући.
Сазнао је за Радину смрт, погодило га је то.
На гробу јој је оставио цвеће и порку на папиру "Никада те нећу заборавити".
После скоро две године и Ђоле се оженио.
Упознао је Светлану тамо у Паризу и довео кући у своје село да прави свадбу.
Кажу људи, огаздио се Жика, прави домаћин.
Била је свадба за причу, богата и велика. 
Чика Бели је седео међу главним гостима.
Није Ђоле хтео да заборави да га је човеком научио баш он, чика Бели.
Сви су дошли, осим Новице.
Од срамоте или чега већ нико није знао.
Када је Жика постао деда, славило се седам дана.
Добио је Ђоле близанце, а Жика унука и унуку.
Унук је добио име Радован по прадеди, а унука Рада.
Каже Ђоле воли то име.
Жики је било јасно зашто то име надену ћерки, док други нису ни марили за то.
Ковач Бели је умро, његов син Новица се пропио проћердао све што је имао.
Ђоле је купио ковачку радњу од Новице.
И данас онако из ћеифа по неки пут узме чекић и отклепа неку мотику.
Постојало је веровање да сваки ковач треба барем једном годишње да лупи чекићем о наковањ да би обновио ланац којим је везан Ђаво.
То се најчешће радило пред Божић.
Или је на тај начин можда видео осмех због којег је отишао у свет, или  држи дато обећање написано на паприћу Радиног гроба, ко зна?


0 коментара:

Постави коментар