субота, 19. јануар 2013. | By: grcanski despot

Наћве





Наћве су посуда у којој се некада месио хлеб. 
Сиротињске породице су обично бројале пуно чланова, нарочито деце, хлеб је био основна животна намирница, па су наћве морале бити великих димензија, јер се хлеб месио једном дневно. 
Израз се користи за описивање предмета већих габарита од нормалних или стандардних.



                                        Имају Дица и Лепосава четири сина и три ћерке.
Данас када је била вршидба, никога није било ту. 
Расули се по белом свету, свако кући своју кућу и гледа свој живот. 
А, они што им дадоше живот остадоше сами. 
Истини за вољу, дођу они сваке године, кад почну ферије, поиграју се са сокацима детињства, оним где су прве кораке направили па опет оду. 
Имају све, а немају ништа, рекли би сељани. 
А Дици и Лепосави се нагодинале године. 
Сустигла их старост.
Одолевају они, али докле? 

- Родило је добро ове године, рече деда Дица, док је са уморних плећа стоварао последњи џак пшенице. 
- 'Фала Богу кад нас послужи време да скинемо летину, говорила је баба Лепосава, док је постављала сто да се руча. 
Ту испод старе липе у најлепшем природном хладу поседаше комшије и деда Дица. 
- Докле бре Дицо да рмбачиш оволико, к'о да 'раниш  цело село? - упита комшија Рака. 
- Е, докле, док могу, па после како буде - рече док је секао хлеб. 
Добар хлеб баба, к'о душа, ништа док воденички камен  не самеље. - прозбори деда Дица.
Ћутала је бака Лепосава, док је са млаком водом из бакрача прала наћве.
- Кад ручаш да ми однесеш наћве у магазу, не могу, немам више руке да теглим - рече Лепосава.
- Однећу ја - рече Рака, па онако млађан скочи и однесе.
- Тешке су баш, колико су старе, упита Рака?
- Остале ми у аманет од моје покојне сверве, не знам имају ...ихахај година - рече Лепосава.
Спусти се вече, звезде окитиле Видовданско небо, а деда Дица седи на басамку куће, док бака Лепосава распрема кревет.
У једно тренутку рече Дица, Лепосави:
- Нешто ми није добро, игра ми свако дамар, снага ме издаје, не ваља нешто.
- Уморан си, лези и спавај сутра ће бити боље - каза му баба Лепосава.
И баш негде око Петровдана, угаси деда Дица.
Није могао више да сакупља године.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише оца, дођоше и одоше.
Оста сама Лепосава, са својим бременом година.
Тешко је било њој, није хтела да призна никоме, била је јака или се то само чинило?
Помагали су јој сви из комшилука, све што је требало.
Једног дана упита Раку:
- Сине, хтела би мало више да умесим хлеба, да имам, тако, не могу да се цимам стално.
Па ако би хтео да дођеш да ми спустиш оне наћве из магазе, нешто не могу сама?
- Ево бака Лепосава одмах - рече Рака.
- Сад ја могу сама све, хвала сине па дођи прекосутра да ми их вратиш у магазу, ако ти није тешко? - рече Лепосава.
Не брини ништа, долазим - рече Рака и оде.
Није ни слутио невољу која се спрема.
Прекосутра када је дошао, звао је са капије бака Лепосаву, не јавља се.
Уђе у кућу, нема никога.
На столу врућ хлеба поређан и прекривен са чаршафом, оним великим белим веженим.
Пође према магази.
Наћве су биле наслоњене на дирек, видео је, али бака Лепосаве нема.
Тражио је по штали, подруму и на крају уђе у вајат.
У вајату на старом дрвеном кревету, на њеном првом брачном кревету лежала је мртва бака Лепосава.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише мајку, дођоше и осташе.
Имали су обавезу да остану на огњишту.
Нису хтели да гасе Ђурђевданско кандило.
Данас кућом деда Дице и бака Лепосаве, трчкарају дечије главе, врви и бруји од њиховог плача и смеха.
Истина хлеб се више не меси, дошло неко "друго" време.
Наћве које имају ....ихахај година, како рече бака Лепосава, се чувају са великим поштовањем и имају посебно место и значење.
Ђурђевданско кандило ће још дуго да гори, хвала драгом Богу.