уторак, 12. фебруар 2013. | By: grcanski despot

Фрула


Фрула је дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета.
Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.
Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира.
Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена.
Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање.
Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.
Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог.
Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали.
Свирка је двогласна, најчешће у терцама.
И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима.
То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију.
Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници.




Уранили зору преварили, рече нана док је испраћала своје чобанине.
Тек су се први сунчеви зраци назирали иза Дарићског брда, а мој брат и Ја смо већ били на пола пута према Тробарама, терајући стоку на пашу.
Још сањиви и помало љути, тетурали смо путем.
- Тераћемо их у Гојкову њиву, јуче је пожњео, имаће тамо мало жита, па на Стрелац појило, па мало у Жојину детелину скраја и опет на Стрелац и кући. - правио је стратегију мој брат.
Ћутао сам, још ми је глава била на јастуку и ходао сам као зомби.
У ту Гојкову њиву већ беше стадо.
- Деда Жада је био вреднији - рече брат.
Премишљали смо се шта сада и куда, када деда Жада рече:
- 'Ајте децо овамо, није стока људи па да се свађају, има места у њиви.
Уђе стадо у стрњику, као да је разумело речи деда Жаде.
Наздрсависмо са добро јутро деди и седосмо покрај њега.
Ту на синору испод старе крушке дивљаке, као на престолу све смо надгледали.
Ћутасмо неко време, кад одједном деда Жада извади за појасом свирајку.
- Ко да смо очи повадили, па не зборимо ни једну, да мало засвирамо, биће лепше свима.- рече деда.
Та мелодија која је тако пријала, памтим и дан данас.
Ништа лепше у свом животу нисам чуо.
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се.
А и стадо утихну.
Разливала се мелодија из свирајке деда Жаде, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
А да мене научите да свирам - упита мој брат деда Жаду.
Насмеја се деда Жада,
- Хоћу, али знај ако немаш душе слаба вајда, и за песму мораш имати душу. .
Па запева песму "Чувам овце све по доловима....
Те ноћи сам касно заспао.
Кроз отворен прозор сам слуша славуја и његову песму.
Спарина летње ноћи, а у даљини сам нон стоп чуо свиралу деда Жаде.
Научио је тога лета брат, три четири ствари да свируће на свирајки од деда Жаде.
Желео је да иде у музичку школу, да тамо још боље научи, али нема то код нас.
Разочаран и онако невесео, често је, крадом свирао оно што је научио.
Наилазиле би му неке емоције и слике само њему знане.
Видео сам моја поља и брежуљке и хтео сам да их својом свирком загрлим, да их осетим - прича брат.
У заносу нисам ни знао да ме је неко слушао и да је био срећан због тога.
Понекад би запевао оно што је деда Жада певао "Чувам овце све по доловима..."
За његов шеснаести рођендан, ујак му је купио праву свирајку (фрулу).
Учио га је неки Миле, био је добар фрулаш кажу у младости.
О Петровдану када мој ујак слави, одосмо сви у госте.
Под веранди старе куће гости поседали, све рођено.
Са некима се виђамо само за славу, далеко су, туђа земља, туђа брига.
Разгаламило се па једни друге и не слушају.
Чу се песма из собе.
На трен се сви ућуташе.
- Ко то свира? - упита тетка Нада.
Мој  Сале, рече ујна онако поносно и стидљиво.
Теча Ранче, углађени гастарбајтер, позва брата.
- Сале, дођи сине, па овде на увце засвирај мало, срце нам развесели.
Поче песма, потекоше сузе радоснице, поче весеље.
А мој брат, као никада до тада је свирао.
Разлегала се песма и свирка до касно у ноћ.
Сутра ујутру смо, опет пре зоре потерали стоку на пашу.
Сада смо хитрим корацима журили да нађемо деда Жаду да чује његовог ученика.
Нисмо га нашли, сазнали смо да је око Ђурђевдана, деда Жада умро.
Тога поподнева смо отишли на гроб деда Жаде да упалимо свећу.
Били смо тужни, мој брат понајвише.
Чуо сам само када је кроз сузе изговорио:
- Хвала ти деда Жадо.
Па извади фрулу за појасом и засвира
" Чувам овце све по доловима..."
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се. 
Разливала се мелодија из братовљеве фруле, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
Сетио сам се речи од деде:
"За свирку мораш имати душу, а и за песму".
Душа.... имао је мој брат и више од тога!
Знам да нас је деда Жада слушао, негде одозго, и био је поносан?!