петак, 22. јул 2016. | By: grcanski despot

Батара



Плетење корпи од прућа је прастари занат настао из потребе да сеоска домаћинства имају "посуде" за одлагање и ношење пољопривредних производа, као и за остале намене...
Главни репроматеријал су прутеви врбе којих поред река има у изобиљу...скупљају се тј секу на јесен када ви
ше нема листова, кувају се неколико сати у великом казану и суше на сунцу.


Пре употребе се наквасе водом и приступа се плетењу.

Од алата је ту само:ножић,мањи чекић и клешта.

Треба се добро помучити да се направи једна котарица.
Израда по
чиње од основе за коју се одабирају дебљи прутићи, направи се основни оплет и све се фиксира малим ексерима или чак жицом.

Плетење се ради тањим прутићима који могу бити расцепљени по дужини,а може им се и кора скинути.

Плетење основе се завршава дебљим прутевима по ободу, а онда се додају вертикалне основе за плетење зида.

Висина будуће корпе зависи од типа и намене.
Ово је типи
чан мушки посао јер треба имати јаке руке.

Овакве израде сам имао прилике да видим док је мој дека радио.

Користио их је за транспорт кукуруза у клипу, а радио је и корпе за ношење хране за време рада на њиви.

 
Некадa су жене лепо за сваку прилику користиле котарице.

Било да је у питању одлазак на посело или на бабине, на славу, у град, или на гробља, оне су све своје потрепштине носиле у котарици.

Котарица је практично неуништива, ручно прављена од прућа...
Корпице од прути
ћа се и данас употребљавају за цветне аранжмане, за хлеб,воће.

И увек је у моди, јер може да буде веома корисна као и пригодна за све прилике..

Овај занат полако изумире...




Беше око св. Алимпија толико 'ладно да смо једва са'ранили Крстивоја, говорио би мој деда,  Авраму док је испијао ракију починку.
Мученик и поштена душа не сачека сина да му стигне из далека, рече Аврам.
Оста пуст онај крај. 
Никога живог нема више тамо, рече мој деда и насу још једну мученицу, Авраму.
Јес' вала Мићо угаси се и последња кућа према Раковцу одговори Аврам. 
Једино Гвозден када би...не заврши деда мисао, ућута и тихо нешто себи у браду рече. 
Аврам је разумео шта је мој деда хтео да каже, само климу главом на искап попи ракију уста и пође кући. 
Мораћемо сами сада да правимо батаре или да крпимо оне што нам осташе од Крстивоја, рече Аврам док је обувао кондуре под верандом. 
Док сам ја жив имаћу после како 'оће и онако не видим ништа, рече деда. 
Лаку ноћ Мићо, рече Аврам и онако уморним кораком оде низ сокак. 
Дуго се чуо Аврамов ход сокаком у тихој сеоској ноћи, мало се накашље па опет крене. 
Старина је то, накупио на плећима подоста година, али још се држи јуначки, рече мој деда нани док је одлазио у поњаве.
Ко зна када сам и заспао, али сам чини ми се пре првих петлова устао и чекао да видим да ли ће сунце опет да изађе иза те шуме где је живео Крстивоје, тамо где нема више никога. 


Крстивојева кућа је била честита, часна и поштена. 
Гледали су да никоме на сенку не стану.
Помагали би свима кад год је требало, а од никога нису тражили помоћ. 
Увек би говорили и Крстивоје и Јевросима, немамо ми много, сиротиња смо ми да би људе мучили. 
Имали су мало земље, једну краву и мало свиња. 
Тек толико да и њима тигањ не загори када се нешто од јела спрема. 
Гвозден је био син јединац, није им Бог дао више деце. 
Захвални су му били и на томе, а и што је Јевросима једва претекла на порођају. 
Гвоздена је од малена привлачила школа..
Волео је књигу. 
Причају људи колико пута док је чувао свиње по њивама, како  би седео на пању и читао, свиње би одлазиле у младу детелину и правиле штету. 
Никада то Крстивоју нису рекли, знали би да би дете убио као град гиџу, колико је био поштен.
Крстивоје је видео на време наклоност свога сина према књизи и од раних дана Гвозденовог детињства се спремао да га школује. 
Зато је и искористио то знање и занат што је научио док је био у војсци, да плете батаре и корпе гробаре. 
Јевросима је била срећна што Крстивоје то не оспорава и што воли да му син буде школован, па је увек била спреман да ради и мушке послове само да би што више времена Крста проводио плетући корпе. 
И Гвозден је би свестан жртве својих родитеља и увек им је када би вечерали говорио, да ће једног дана бити поносни на њега и да их никада неће обрукати ни заборавити ову њихову муку због њега што подносе. 
Само нека си ти нама жив и здрав, и ми смо задовољни, а друго биће како драги Бог вели, говорили би у истом трену и Кста и Јевросима.
Често би и Гвозден ишао са оцем по вашарима и пијацама да продају корпе. 
Није се то зарађивало много, али да човек не буде сам, а и да се научи да се цени динар и мука.
Пролазиле су године, много брже него што се и мислило. 



Једног дана дође Гвозден са осмехом на лицу и још са мале капије позва родитеље.
Крста искочи испод трема као опарен, а Јевросима нешто поболела па лаганим кораком изађе на веранду.
Гојко у два скока отрча до оца пољуби га, па хитро отрча под веранду пољуби мајку и поносно рече: 
Завршио сам факултет! 
Оче, мајко добили сте инжињера!
Заискри суза у Крстиним очима, а мајка милосмиљка поче да љуби сина, баш као сунце кад љуби сунцокрет.
Нагрну радост у Крстивојеву кућу, позва оно мало комшилука што бејаху у његовом крају и сав узбуђен и збуњен не зна где ће пре.
А срећан, 'оће да полети. 
Јевросима развукла гибаницу, испекла кокошку, направила неке кифле, изнела сок од вишања и зове, 
Крста наточио вина и ракије. 
Да се послуже људи, јесте да је сирома и да није бог зна шта, али од срца је. 
И комшије су биле срећне, радосне, благонаклоне и благоречите. 
Па богами ово је први инжињер из нашег краја, говорили би људи. 
До касно у ноћ су прослављали Гвозденову диплому. 
Да је живот пруга по којој воз тек по негде застане, постаје истина. 
Гвоздена је пут водио далеко, далеко од куће. 
Био је добар инжињер, најбољи.
За њега су чули у белом свету, звали га и он отишао. 
У глави је имао једну мисао да заради паре да се врати и да се својим родитељима одужи за муку коју су збо њега поднели. 
Крстивоју и Јевросими није било то баш право, али ни једном речју нису хтели да Гвозден то осети нити примети. 
Живели су свој живот какав им је од Бога преписан. 
Захвални су му били увек и на свему. 
Време је одмицало, године се годинале и једино што су заједно дочекали Крстивоје и Јевросима је то да им се Гвозден ожени, да Јевросима види снајку, али не и унучиће.  
Поболела се од неке болести и само свенула, склопила руке и отишла Богу на истину. 
Крстивоје оста сам у чамотињи засеока кога су остали да чувају он и само он. 
Плео је по неку батару већ изнемоћалим рукама, не да прода већ ето тако да му се нађе, да има.
Долазили су људи да са њиме мало попричају, да му праве друштво, самоћа зна да убије па да му се и нађу ако му што узтреба. 
Увек им се захваљивао на доласку и увек би говорио да оно што му треба они не могу да му дају. 
Знали су људи за то, али су само ћутали и слегали раменима јер нису могли да му помогну. 
Једног дана Крстивоје је добио писмо од Гвоздена да ће доћи за св. Николу њихову крсну славу. 
Не да дође на славу већ да заувек остану ту сви. 
Тих дана Крстивоје је био срећан, и некако расположен. 
Нико није ни слутио да ће се десити зло.
Препукло срце од среће за сином, чуло би се на сахрани Крстивојевој. 
Не ваља човек ни да се много радује причале су баке док би трљале руке да се загреју од хладноће тог дана. 
Беше баш зима дошла увелико, а мора се човек сахранити.


Туђа рука свраб не чеше, говорили би наши људи. 
Знао је то Гвозден, тако је и васпитаван. 
Само по некада човек закасни и не стигне да пољуби руку родитељу што му живот даде. 
Али родитељ увек прашта када се искрено покајеш и вратиш огњишту што те окадило.
А Гвозден се вратио, свијо гнездо, упалио кандило изнад крсне славе и сузу пустио. 
Ћутао је тих дана, разгледао по дворишту, видео две батаре скоро исплетене, пруће посечено и спремно за употребу..
Није славио славу те године, кажу не ваља због потомства.
Али обећао је синовима и жени да ће у будуће увек овде бити и палити кандило. 
Сложили су се сви, загрлише га, а он поведе синове под трем, узе онај троножац на којем му је отац седео и поче да плете батару. 
Поново оџак задими, осети се мирис сарме и вруће погаче у Крстивојевој и Јевросиминој кући. 
Даће драги Бог на многаја лета.