среда, 24. септембар 2014. | By: grcanski despot

Цигла




Цигла је зидни грађевики материјал који се добија формирањем, сушењем и печењем пластичне смесе глиненог материјала, песка и воде. Цигла је најмасовнији производ керамичке индустрије. 

Давних година двадесетог века, људи су секли циглу ручно, довлачећи земљу, жути песак у своје авлије(дворишта) и уз помоћ калупа, а са мобом правили такозване блатнаре цигле. Копали рупе ту за печење цигле и сами пекли. Тако се живело, мучило и стварало. 


Беше то некако по Видовдану. 
Скинула се пшеница са њиве, покупило сено, па сељаку мало упала кашика у мед, да дане душом од пољских радова. 
Али не задуго, већ само мало, који дан, па опет.
Те вечери седели су испред авлије на клупи, деда, отац, чика Рајко и нас неколико дечкића касније придошлих.
Наиђе Жола, искочи из шљивара онако неприметно.
Ми смо мало играли лопте, ту на земљаном путу, па када смо се поумарали, сели  покрај њих и слушали приче. 
Деда Рајко је био шаљив човек, смејали смо се његовим беседама. 
Понекада је знао и да претера, причао је нешто и што не би требао, тако је говорио мој деда, мада нама то момчићима није сметало.
Слушали би пажљиво и после размишљали о томе, по неко и маштао.
- Батали Рајко те празне приче, дедер пусти ме да питам оно зашта сам дошао - прекину Жола. 
- Па причај бре ко ти брани, само ако имаш што паметније - одговори Рајко.
- Голе, навукао сам земље доле код моје рупе, навукао песка. Секао би цигле, па дођох да приупитам јел би пошли ти и твој укућани да ми помогнете - рече Жола. 
- Што ме то питаш Жоло брате слатки, па има да дођемо сви ми бре, немај бриге - одговори мој деда.
 Морам да спремам, године измичу, треба да правим кућу, има да женим, има да удајем, а толики сирома нисам - настави Жола. 
Ако, ако тако домаћини и размишљају - укључи се и Рајко у причу.
Жоло, цео наш крај има да дође и да ти помогнемо -настави Рајко.
Фала вам људи, шта да вам кажем, одох да се одморим мало, нешто сам данас у пољу радио, уморан сам, а ми се видимо у недељу. 
Долазимо не брини, спреми мало оне твоје мученице - рече Рајко. 
Биће и мученица и још по нешто, фала Богу, само то да завршимо - рече Жола и замаче у шљивар. 
Био је Жола добар и вредан човек. 
Никоме никада није нажао учинио. 
Имао је ћерку и сина. 
Волели су школу, пољопривреду не, није их то занимало. 
Син му је био мало старији од нас, а ћека ту наших година, девојчурак. 
Нису се нешто дружили са осталом децом, ваљда нису волели то? 
 Тога недељног јутра смо баш поранили. 
Стигло је доста људи у Жолину авлију. 
Распоред је направљен, чији је`шта задатак и кренуло се у рад са првим зрацима сунца. 
Помало мамурни, ми дечкићи, нисмо ни причали између себе, гледали смо да станемо у ред, узмемо циглу и носимо је до банкета да положимо. 
Само се тек по некада чуло, полако са циглом не ломи је, а коме је речено нико није обраћао пажњу. 
После доручка, прогледасмо. 
Почели смо да гледамо иза кога ће да станемо, кога све има. 
У једном тренутку Гојко рече: 
Ко ја је оно бре, јој како је лепа?
Их бре Гојко ти идеш по терену стално и не познајеш комшилук - рече му Џиги 
Гојко је био старији мало од нас, коју годину, већ момак. 
Завршио занат и почео да ради.
То ти је Жолина ћерка, Јелена. 
Гојко је само ућутао. 
Све време је гледао Јелену кришом, испод ока. 
Чак је у једном тренутку када је затражио мало воде за пиће, помиловао по руци онако као случајно, док је узимао крчаг.
Видели смо то, осетила је Јелан, Гојко је задрхтао. 
У време ручка Гојко је отишао на трен, тамо иза банкета.
Посао је већ са првим мрачком био свршен. 
Задовољан је био Жола и захвалан свима нама. 
Људски је помоћи, говорили би људи и свако својој кући одлазио.


Жола је сазидао кућу, изшколовао сина и ћерку. 
Свако својим путем отишао, а он поштени мученик и његова Деса, остадоше сами. 
Често се питао за кога је сво ово радио, понекада и сузу пустио, али ћутао. 
Син му отишао у иностранство, ћерка се удала.
Момци из краја се оженили, скоро сви. 
Свако своје гнездо свија са својима. 
Пелене се вијоре по жицама, дечији плач се чује, само код њега тишина. 
Обилазио га је Гојко, онако из сажаљења или чега већ само он зна. 
Помагао би му око радова у пољу, кад кад. 
Питао би уз пут, незаинтерсовано за Јелену. 
Жола би само уздахнуо и кроз зубе процедио, мученица моја шта је снађе. 
Сазнао је Гојко да је она несрећна у браку тамо далеко. 
Муж је малтретира, нема деце и само нека мука.
Понекада није знао да ли треба да буде срећан или да сажаљева Жолу. 
Гојков отац, Бора отресита старина, често би га критиковао, да се жени, време му пролази, децу да има, он унучиће да дочека. 
За кога ти да живиш, синко мој - увек би говорио.
Гојку је то било криво, али ћутао је. 
Тога дана само што је стигао из фабрике са посла, дође Жола онако узрујано код Гојка и позва га да дође да му помогне нешто. 
Шта је било чика Жоло - уплашено упита Гојко?
'Ајд пожури синко, пожури - рече Жола
У два три маха створише се код куће Жолине.
Гојко се у једном трену скамени, оста без даха, без речи, ни добар дан не могаше рећи. 
Јелана је јецала, лице није могла од суза да обрише.
Деса је ухватила за руку Гојка и са неким страхом га замолила да је смири ако може, да јој помогне. 
Не брини нано, хоћу урадићу све за Јелу. 
Срамежљиво јој је пришао, сео покрај ње па је ухвати за руку, подиже јој уплакано лице и чврсто загрли. 
Пробудише се неки срећни дани Гојковог живота, заиграше неки лептирићи у њему, па ко опарен скочи и истрча из куће. 
И Јелана се збуни, остала је немо гледајући за Гојком. 
Гојко је журним кораком улетео у своју кућу и још брже истрчао из ње.
Појави се на вратима Жолиног прага са неким замотуљком у рукама. 
Јело, хоћеш ли изаћи овде испод липе да ти кажем и покажем нешто. 
Изађе Јела, мајка је збуњено гледала, Жола ћутао. 
Неколико минута су причали њих двоје и напокон ушли у кућу. 
Чика Жоло, мајка Десо, ја вас питам, а ви ми даље кројите живот, у вашим рукама је све. 
Мој отац још то не зна, ни мати...
Аман говори шта то - прекиде га Жола. 
Шта ти је то у рукама, шта се овде дешава са мојом кућом - ухвати се Жола за главу. 
Ја, Ја, муцао је Гојко, аман оћу да се женим са вашом Јеленом. Не занима ме ни шта је било, ни са ким је била, ја њу волим, ја се због ње нисам женио оволике године, често сам плакао и туговао због ње кад год сте ми причали о њој и ћутао сам. Трпео критике од оца, што се не женим... ето решио сам па ште буде. 
Збуњени су били сви. 
И жола и Деса и Јелица и ако је знала шта ће питати. 
Па како је и од када волиш, кад само што је стигла у кућу, још ни муку није залечила. 
Испружи циглу и показа свима. 
На цигли је писало са једне стране датум, а са друге Ј и Г. 
И шта та цигла значи - упита Жола
Значи да оног дана када сма је видео, када смо секли циглу, ја први пут код тебе, и када сам јој дотакао руку док ми је давала воде из крчага, заволео сам је и дан дањи је волим - рече Гојко.
И сад хоћу да се женим њоме! - прекиде тишину док су се у чуду гледали Жола и Деса.
Уста Жола са троношца, приђе и загрли Гојка, па погледа Јелену, загрли и њу. 
Децо моја, сине мој, имате мој благослов, али ред је да питаш и оца шта ће ти он рећи? 
Не бих волео да се замерам ни са ким, али моја Јелена је сада распуштеница, нероткиња, шта ће људи рећи? 
Идемо сви заједно код мене и да кажем мом оци, хоћете ли? - упита Гојко.
И одоше, када је Гојко саопштио оцу и мајци вест, и када је рекао шта је све било са Јеленом, које је муке прошла, заплакаше и загрлише и сина и снају.
Нека вам је са срећом децо моја, рече Гојков отац и наискап попи мученицу.
Беше свадба, беше весело и лепо.
Огрејало сунце и Жолу и Бору, кућа им се напунила унучићима. 
Три веселе и лепе главице су плакале, правиле нереда по кући, певале и донеле оне најлепше дане човечијег живота.
Сва мука Жолина у животу доби смисао. 
И кућа и окућница, дођоше му и унуци од сина, дође му и син. 
Расцветало се и Жолино и Борино огњиште, па ватра само пуцкета. 
Гори огњиште, кандило се пали и о Ђурђевдану и о Митровдану. 
Јелена се запослила као учитељица у оближњем селу. 
Никада није волела пољопривреду да ради, а нико је није ни терао.
Ону циглу љубави и даље чувају, као успомену на једну младост, на једну патњу. 
Оставиће је у аманет деци са поруком - да увек што се здраво сазида то вечно и траје!