Гибаница

Гибаница је врста слојевите пите која се прави од нешто дебљих кора и надева сиром и јајима. Најчешће се прави као гужвара, тако што се коре у средини нагужвају и тако преливају филом.

Марко Рајков, је 'давно отишао у иностранство, баш 'давно.
Сећам се приче мога оца, како су заједно момковали, коло у црквеној порти водили.
- Био је висок, најлепши момак у  порти, све су девојке хтеле да играју до њега.
Мајке које су из прикрајка пазиле на ћерке, само су се гуркале и нешто крадом коментарисале када би Марко неку својим оком безецовао.
А он, увек онако незаинтересован за тренутну ситуацију, као да га је било брига за све.
Имао је увек лепу реч и осмех за свакога.
И нико му никада није замерио ни зашта, био је пример, као да није од овог нашег света, говорили су људи.
Иако јединац, био је научен да чува и заради.
Рајко, његов отац, држао је дисциплину, као сваки ондашњи домаћин.
Велико имање је имао и увек на време је било обрађено.
Он и његов син Марко су све то радили.
Често би му помагао у пословима, јер су нам очеви заједно рабаџијали
И увек, после сваког свршеног посла, стрина Деса, би нас послужила са њеном гибаницом.
Нико такву гибаницу није правио, или нам се бар чинило - причао је отац.
После одслужења војног рока Марко се није вратио кући.
Послао је писмо, у којем је писало, да се оженио неком девојком коју је упознао у Бихаћу и да је са њом отишао право за Немачку.
Рајко, данима није излазио из куће и ни са ким није хтео да прича.
Сви су му били криви и све му је сметало.
- Не можеш тако Рајко до века да ћутиш.
- Није ми до живота Голе, све сам му дао, за њега сам живео, а он тако да ми уради - жалио се Рајко.
Ма доћиће му из дупета у главу скорије, видећеш, није тамо мед и млеко, мој Рајко.
И коме ћу ово имање да оставим, за кога да радим, немам воље - настављао је Рајко.
Стрина Деса је само уздисала, ни речи није зборила, крила је сузе, крајичком мараме их брисала.
И само би онако, нечујно пришла и ставила гибаницу, тек испечену, на сто да нас послужи.
- Ма коме је више до јела, е мој Марко шта ми уради, рекао би Рајко и отишао у шталу - причао је отац.
Од онаквог домаћина за пример, шта оста, говорили су људи.
Њиве су се упарложиле, необрађене, једва да је и коња задржао.
Имао је једну краву и пар свиња, колико за кућу да има.
Све је опустело и стало у Рајковој кући.
Помагали смо колико је дозвољавао, јер је често говорио:
-  Батали те мене, гледајте вашу кућу ја сам осуђен на пропаст, изгледа да сам се на Бога камењем гађ'о кад ме је овако осудио. 
Негде око Митровдана баш пред славу Рајкову, стиже абер да долази Марко.
Нико то није веровао, понајмање Рајко.
Тих дана, прича мој отац, Рајко је добио неку вољу, био је другачији, веселији, иако је упорно причао да неће "он" доћи.
На навече славе, Рајко дође кући код нас и рече:
- Људи извол'те сутра на славу, ја немам пречи гостију до вас, ви сте ми и род и помози Бог.
- Боже здравља Рајко - одговори му мој деда.
Када се Рајко сутра дан вратио из цркве, пошто је носио колач да пресече, није могао ни да слути да је срећа закуцала на његова врата.
У кући су га чекали син Марко, снаја и два унука, већ велики момци.
Скамењен, укочен наједанпут, смогао је снаге да се прекрсти и само каже:
- Хвала ти Митровдане мој, крсна славо моја, на овом дару, сад не жалим да умрем.
Марко загрли оца и мајку, пољуби их у оне седе главе и рече:
- Ако можете опростите ми, родитељи моји. Огрешио сам се о вас. Оставио сам вас без објашњења и отишао. Сада сам се вратио да вам кажем да заувек остајем на огњишту где сам прве кораке направио. Довео сам вам снају, можда не ону коју сте ви намерачили, али ону која је мом срцу била драга, довео сам вам два унука, моје синове. Молим вас, прихватите их, па да сви заједно кренемо, тамо где смо стали пре много година.
Стрина Деса јаукну од среће, па оним уморним и остарелим рукама, пригрли снају и унуке. Потекоше сузе низ изборано лице и наквасише испуцале руке.
Митровдан се славио у Рајковој кући, као никад пре.
Једино на трен се изгуби стрина Деса.
Није је било можда неких сат времена.
Стигло је све ово, дуго њено срце није оволико радости доживело а остарело се.
Патили смо и надали се...,  нека је, нека се исплаче, биће добро она знам ја моју Десу, јака је она - говорио је Рајко.
Отшкринуше се врата на конки, осети се незаборављени мирис.
Пробуди се на час зов детињства и младости.
Марко заплака од среће, мајка Деса је носила врућу ГИБАНИЦУ.