субота, 23. фебруар 2013. | By: grcanski despot

Сач



Многи Срби тврде да ништа није тако укусно као храна спремљена под сачем.
Печење под сачем је традиционални начин припремања хране у Србији.
Сач је велики поклопац, углавном од метала, али може бити и земљан,  којим се поклапа црепуља, плитка и широка глинена посуда (тепсија), у коју се ставља оно што се пече.
А то може бити било шта, најпре хлеб, погача, али и пита, месо, кромпир, поврће...
За спремање под сачем неопходан је и жар, што значи да се пече на земљи.
Црепуља се стави у жар и њиме „ушушка“, па се и сач затрпа.
Пече се полако, са свих страна, а кад је готово, жар се разгрне и... пријатно!
Само треба пазити да се не опечеш!



Тих дана сам добио абер од Рајка, да планира да дође из Канаде кући - прича мој отац.
Не скроз, мало на одмор са фамилијом, па ако бих хтео да мало проветрим кућу.
Наиђоше успомене, почеше слике детињства да навиру као поток у пролеће.
Баш у овој соби крај овог огњишта.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!
Колико смо зимских ноћи провели у овој соби играјући карте и мице, броја се не зна.
Покојна стрина Мица, је брижно бдила над нама и када смо онако уморни од дневних дечијих игара, заспали на топлој сламарици.
Најели би се топлог качамака или савијаче испод сача, па после радијске емисије "Село весело" који смо слушали на старом "Теслином радију", утонули у сан.
Једно десетак нових година смо ту чекали.
Гледали први црно бели телевизор.
Дивили смо се неким, нама тада непознатим акробацијама, оних људи који су то изводили.
И често пута се питали како ти људи стану у тако мали телевизор?
Прве љубави које су нам се десиле, крај огњишта Рајко и Ја, смо препричавали.
Соба наших дечачких дана.
Сећам се једном смо товарили неко сено цео дан, били смо уморни и гладни.
Увече смо поседали за сто, и стрина Мица је изнела печено пиле и кромпир испод сача.
Врућа погача, она са сода бикарбоном, коју смо највише волели, врућа пилетина...
Док је чика Живомир дошао из штале и сео за сто ничега није било.
Зачуђено је погледао у нас и само рече:
- Нека вам је наздравље децо.
Било нам је мало непријатно, али шта је ту је, глад је учинила своје.
Пожутеле слике на зиду, сада већ покојних Рајкових родитеља, као да су све време чувале онај осећај среће које смо ту проживљавали.
Обрисах прашину са Иконе младог Ђурђевдана и запалих кандило.
Мирис тамјана, помешан са димом запаљеног огњишта и сувих багремових дрва, обузе собу детињства.
Те ноћи мој отац није ока склопио.
Излазио је мало, мало напоље.
Још први петли нису огласили зору, отац је устао, отишао у шталу код стоке.
Када смо доручковали, отац је позвао моју мајку и нешто јој насамо рекао.
- Знаш сине сада идемо код Рајка, то је мој друг из детињства.
Нисам га видео седамнаест година.
Он има два сина, твоји су вршњаци.
Они незнају скоро ништа о нама.
Буди добар и све што их занима покажи им.
Чини ми се да никада таквог, оца нисам видео.
Титрао је од неког узбуђења и среће.
 Још са мале капије раширених руку отац је полетео у загрљај Рајку.
Снажан загрљај, безброј пољубаца, милон суза.
Тетка Зага, моја мајка, његова два сина и Ја смо стајали и гледали са неком неверицом.
 Поседасмо испод старе липе сви и поче разговор.
Упознасмо се и као да смо од рођења заједно расли, Предраг и Ненад и Ја се зближисмо.
Поведох их у обилазак дедовине.
Све им је било лепо и занимљиво.
- Све је ово наше? - упита Предраг не баш чистим српским језиком.
- Све - одговорих и пођосмо кући.
- Наших нема, отишли су негде - рече Ненад.
- Ту су у кући где би ишли - рекох.
А у кући за столом седели су родитељи.
Испред огњишта детињства, евоциране су успомене.
У једном тренутку, моја мајка изађе из собе и после неког времена се врати.
Носила је у тепсији савијачу, врућу.
- Е, па Рајко ово ниси скоро јео. Можда још од оних наших дана.
Савијачу гужвару, испод сача, исту ону као што је стрина Мица спремала. - рече отац.
 Рајку кренуше сузе, загрли оца и погледа у слику на зиду.
Прекрсти се па пољуби слику родитеља и икону.
- 'Оћемо ли Ранко, да идемо на гроб наших родитеља после - упита Рајко.
- Идемо заслужили су и твоји и моји. - рече отац.
Ниђоше опет сузе, потекоше ко потоци у пролеће.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!

уторак, 12. фебруар 2013. | By: grcanski despot

Фрула


Фрула је дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета.
Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.
Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира.
Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена.
Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање.
Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.
Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог.
Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали.
Свирка је двогласна, најчешће у терцама.
И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима.
То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију.
Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници.




Уранили зору преварили, рече нана док је испраћала своје чобанине.
Тек су се први сунчеви зраци назирали иза Дарићског брда, а мој брат и Ја смо већ били на пола пута према Тробарама, терајући стоку на пашу.
Још сањиви и помало љути, тетурали смо путем.
- Тераћемо их у Гојкову њиву, јуче је пожњео, имаће тамо мало жита, па на Стрелац појило, па мало у Жојину детелину скраја и опет на Стрелац и кући. - правио је стратегију мој брат.
Ћутао сам, још ми је глава била на јастуку и ходао сам као зомби.
У ту Гојкову њиву већ беше стадо.
- Деда Жада је био вреднији - рече брат.
Премишљали смо се шта сада и куда, када деда Жада рече:
- 'Ајте децо овамо, није стока људи па да се свађају, има места у њиви.
Уђе стадо у стрњику, као да је разумело речи деда Жаде.
Наздрсависмо са добро јутро деди и седосмо покрај њега.
Ту на синору испод старе крушке дивљаке, као на престолу све смо надгледали.
Ћутасмо неко време, кад одједном деда Жада извади за појасом свирајку.
- Ко да смо очи повадили, па не зборимо ни једну, да мало засвирамо, биће лепше свима.- рече деда.
Та мелодија која је тако пријала, памтим и дан данас.
Ништа лепше у свом животу нисам чуо.
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се.
А и стадо утихну.
Разливала се мелодија из свирајке деда Жаде, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
А да мене научите да свирам - упита мој брат деда Жаду.
Насмеја се деда Жада,
- Хоћу, али знај ако немаш душе слаба вајда, и за песму мораш имати душу. .
Па запева песму "Чувам овце све по доловима....
Те ноћи сам касно заспао.
Кроз отворен прозор сам слуша славуја и његову песму.
Спарина летње ноћи, а у даљини сам нон стоп чуо свиралу деда Жаде.
Научио је тога лета брат, три четири ствари да свируће на свирајки од деда Жаде.
Желео је да иде у музичку школу, да тамо још боље научи, али нема то код нас.
Разочаран и онако невесео, често је, крадом свирао оно што је научио.
Наилазиле би му неке емоције и слике само њему знане.
Видео сам моја поља и брежуљке и хтео сам да их својом свирком загрлим, да их осетим - прича брат.
У заносу нисам ни знао да ме је неко слушао и да је био срећан због тога.
Понекад би запевао оно што је деда Жада певао "Чувам овце све по доловима..."
За његов шеснаести рођендан, ујак му је купио праву свирајку (фрулу).
Учио га је неки Миле, био је добар фрулаш кажу у младости.
О Петровдану када мој ујак слави, одосмо сви у госте.
Под веранди старе куће гости поседали, све рођено.
Са некима се виђамо само за славу, далеко су, туђа земља, туђа брига.
Разгаламило се па једни друге и не слушају.
Чу се песма из собе.
На трен се сви ућуташе.
- Ко то свира? - упита тетка Нада.
Мој  Сале, рече ујна онако поносно и стидљиво.
Теча Ранче, углађени гастарбајтер, позва брата.
- Сале, дођи сине, па овде на увце засвирај мало, срце нам развесели.
Поче песма, потекоше сузе радоснице, поче весеље.
А мој брат, као никада до тада је свирао.
Разлегала се песма и свирка до касно у ноћ.
Сутра ујутру смо, опет пре зоре потерали стоку на пашу.
Сада смо хитрим корацима журили да нађемо деда Жаду да чује његовог ученика.
Нисмо га нашли, сазнали смо да је око Ђурђевдана, деда Жада умро.
Тога поподнева смо отишли на гроб деда Жаде да упалимо свећу.
Били смо тужни, мој брат понајвише.
Чуо сам само када је кроз сузе изговорио:
- Хвала ти деда Жадо.
Па извади фрулу за појасом и засвира
" Чувам овце све по доловима..."
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се. 
Разливала се мелодија из братовљеве фруле, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
Сетио сам се речи од деде:
"За свирку мораш имати душу, а и за песму".
Душа.... имао је мој брат и више од тога!
Знам да нас је деда Жада слушао, негде одозго, и био је поносан?!