уторак, 6. август 2013. | By: grcanski despot

Сито





Сито је производ од сувог материјала, дрвена прерађевина која се користи у домаћинству. Користиле су га наше баке за просејавање брашна. 
Сито на дну има мрежу од металне жице, која је ситна и густо плетена, да би брашно било што финије просејано за колаче и хлеб.
Користи се још и за просејавање, пројиног брашна за чесницу и проју.




Паде и последњи влат жита.
Престаше везачи да зује по пољима.
Дрешеви утихнуше. 
Са својим воловима деда Сима, онако старачки и замишљено, по чагљавом сеоском путу, 
носио је летину кући.
Није нешто родило, али њему и није битно то. 
За њега има и превише. 
Волео је да му њиве буду само обрађене, да се не упарложе. 
Туга га свила већ дуже време па не попушта. 
Нема коме, нема чему да се нада више. 
Или је само то тако изгледало. 
Сам човек није нигде приспео - каже Сима. 
- Да помогнем деда Симо око истовара - упитах? 
- Ако можеш - рече помало уморно. 
Дође испред магазе и на нејака старачка плећа поче да товари џакове. 
- Ја ћу, немој те ви деда Симо млађи сам, седите одморите се - рекох. 
У већ дотрајалим плетарама сипао сам пшеницу. 
Дрхтале су старачке руке од умора. 
Узе малу троношицу и седе крај малог пресека. 
Угледа сито које је већ било окрњено и пожутело. 
Појави се суза у старачким очима. 
Уздахну и рече: 
- Ово сито су годинама миловале руке моје покојне Слободе, 
а сада нем ни ко погачу да ми умеси.
Била је бака Слобода добра жена. 
Живела је лепо са њеним Симом. 
Читав њихов живот је био мука и патња. 
То је и убило, патња за сином. 
Умрла је од неке болести, кажу само јој нешто пукло и готово. 
Шта ти је човек, ко стакло, час га нема.
Од тада деда Сима живи сам. 
Весео је то човек, али мало године, мало туга за његовом Слободом, ма и челик попусти а камоли човек. 
Није више то онај шаљиви деда Сима. 
 Опекло поподневно сунце, теме пржи, деда Симу обли неки хладни зној. 
Позли му.
Паде са столице ту испод крушке где је седео.
Брзо донесох шећер и воду, и успе да се поврати. 
- Јеси ли добро деда Симо да зовем лекара - упитах?
- Не мораш добро ми је - одговори 
- Дотрајало сине мој, не може се више - настави Сима.
Ћутао сам, жао ми је било деда Симе. 
Нагодинале се године, мука притисла живот па не попушта. 
Није био миљеник среће изгледа. 
Има деда Сима, сина који живи негде у белом свету. 
Не долази годинама. 
Што? - само он зна.
- Слушај сине - рече деда Сима изненада, 
иди у собу и у оном креденцу из горње фиоке извади ону моју табакеру. 
- Видиш ово је писмо мога Лазара. 
Читам га већ тридесет година и ето умрећу а није ми јасно што не долази. 
Тада ми се јавио и нема га већ колико. 
Мајка му је умрла без његове свеће. 
- Па што је отишао? - скупих снаге и упитах. 
Не знам, једног дана је добио неко писмо, само покупих ствари, рече праштајте родитељи моји одох у свет. 
Која то сила њега однесе, умирем, а не знам. 
Узми сине ово писмо, ту је адреса па те молим, напиши му и јави да дође. 
Волео бих да га видим, ближи ми се крај. 
- Немој тако деда Симо, само си се мало уморио - рекох 
- Одморићу се ја не брини ти, само му напиши писмо. 
Написао сам и послао писмо 
И често смо у страху тих дана, обилазили деда Сими, мој деда и ја. 
Беше кишни јулски дан када Лазар дође, код оца. 
Први пут од Слободине смрти Симу огреја сунце. 
Поново на трен беше то онај весели деда Сима. 
Надођоше успомене, потекоше сузе, отвори се душа. 
Стигао је Лазар касно или на време, остаће тајна. 
Да ли од среће или од старости или од неке бољке, на рукама свога сина Сими оде душа Богу на истину. 
Схватио је Лазар, тежину баш тада, јер је и он остао сам. 
Каже оставила га жена са којом има два сина. 
Они нису дошли, а да ли ће не зна се. 
Можда га чека судбина родитеља. 
После сахране оца, Лазар је остао на огњишту свога детињства. 
Средио је оронуло домаћинство, тако да га сваки кутак авлије подсећа на дечачке дане. 
А сито, оно исто окрњено и пожутело, што су га руке његове мајке миловале је окачио и чувао изнад пресека у магази.