недеља, 10. новембар 2013. | By: grcanski despot

Пихтије






Пихтије су српско јело налик на аспик“ (Аспик - назив за бистри месни желе добивен од месног, пилећег или рибљег темељца с додатком поврћа, зачина и према потреби желатине. Користи се за припрему хладних плата). Углавном се праве од мање вредног свињског меса, у шта спадају глава, коленица и тетива, али постоје и варијанте са додатком димљеног меса. У Србији се служе као део оброка или предјело, мада се понекад служе и као главно јело.

 
Тамо иза Прокићских шума само је један оџак у зимским данима димио. 
Баба Рада је таман завршила посао по пољу и села поред своје џанџе да га наложи да се не угаси. 
Живела је сама на крају села у својој кући. 
Била је отресита жена, здравог разума и добре душе. 
Није била миљеница судбине, али је то увек стојећки подносила. 
Увек је говорила: 
- Хвала Богу имам унука и здравље, ништа ми више не треба. 
Имала је унука Јову, који је живео негде у "белом свету" како је то баба Рада говорила. 
- Нека је он жив и здрав, па доћиће једног дана он својој кући, кад му досади тај свет. 
Миж Буда јој је погинуо несрећним случајем у саобраћају и од тада је она сама. 
Једину ћерку што је имала, судбина одведе на другу страну, тамо у тај "бели свет", завршила школу за медицинску сестру, удала се и отишла. 
Јову сам знао и волео као брата. 
Били смо вршњаци. 
Увек је некако долазио за време летњег распуста, неких двадесетак дана и за Божић су били ту јер су славили св. Стевана. 
У то време око Божића, баба Рада би увек клала свињу убојницу, јер би јој помагали ћерка и зет и за њу је то био најлепши празник и Божић и слава и нова година, срце би јој тада било пуно неке радости и милине.
Мој отац би сређивао свињу, секао месо и млео, али око топљења чварака, то баба Рада ником није давала. 
И стварно као она нико није знао такве чварке да направи. 
Сутра дан би ставила ноге и реп од свиње и кувала. 
Припремала је пихтије. 
Јова и Ја смо преко дана љуштили бели лука и у дрвену ступу их притискали, да изгледа као самлевен, а није то био.
Увече би их расчинила, на само њој знан начин и ставила да преноће. 
Какве су то пихтије биле и данас ми некако дође лепо у желудцу када се сетим. 
Бејаше то док смо били деца. 
Време учини своје и од тога оста само успомена. 
Баба Рада је и даље товила свињу, али Јова није долазио. 
- У'ватио се неког посла па не може да дође. 
Није јој било право, била је невесела, то се видело, али је ћутала. 
Чварке би и даље она правила и увек слала говорећи моме оцу: 
- Носи Рајо нека једу деца, мени самој и не треба оволико, пропашће.


Те јесени, нешто по Крстовдану, баба Рада се поболе. 
Каже има нека мука све је подгруди боли. 
Отац је одвео код лекара и морала је да остане неко време у болици. 
Тих дана сам често одлазио до баба Радине куће и хранио стоку. 
А стока као да је знала да није баба Рада ту пе је и она била нешто тужна. 
Њен пас Гара како га је звала, тужним очима би ме гледао и само што ме није могао питати. 
Прошли су ти тешки дани и баба Рада је дошла кући. 
Није била она стара, ведра и чила, али је била срећна јер је дошла кући. 
И животиње су то осетиле, и петао је поново певао на прагу њене куће. 
Једног дана баба Рада ми је рекла: 
- Сине ево ти адреса и напиши писмо мојој ћерци и унуку да дођу ове године мало раније, да не чекају пред саму славу, нешто сам онемоћала. 
- Немој тако бако, мало си се разболела, оздравићеш и бићеш опет она стара бака Рада. 
Махнула би само главом и рекла: 
- Уради ти овако како ти ја кажем, ако 'оћеш. 
- Не брини бако урадићу, него Ја то кажем због тебе да се не бринеш. 
Мени најмање треба да се бринем, рече тихо онако као из даљине и окрете се према зиду. 
 Није било добро знао је то мој отац, али није хтео да прича. 
Свакодневно смо је обилазили и  носили да једе, хранили стоку. 
Око нове године отац јој је заклао и свињу што је хранила. 
И опет је она правила чварке, никоме није дала другом. 
- Близу је св. Стеван, а ових мојих још нема, како ћу нисам паметна - говорила би моме оцу. 
- Ја ћу сутра направити пихтије па они када дођу нека спреме остало. 
- Не брини се мајка, помоћићи ћу им и Ја, биће то све добро.
Сутра увече, пре него што сам пошао кући, бака Рада је расшињавала последњи тањир пихтија. 
Лаку ноћ бако, одох Ја видимо се сутра, рекох. 
Лаку ноћ сине и нека те Бог чува. 
Учини ми се да ме је некако чудно гледала, али можда ми се само учинило. 
Негде пред зору, пробуди ме нека прича. 
Устадох и видех Јову. 
Обрадовао сам се као никад, чини ми се. 
Али Јова није, већ уплакано ме загрли и рече: 
- Оде моја бака, а да је нисам ни видео последњи пут. 
Помало збуњен схватих да је бака Рада умрла. 
И схватио сам тада да ме синоћ није чудно гледала. 
Вероватно је хтела нешто да ми каже, али од умора не имадох снаге да седим. 
Осећао сам грижу савести. 
Сахранили смо бака Раду. 
Снег је тога дана падао као да му је задње. 
На дан бака Радине славе, гостију није било. 
 Кажу стари људи не иде.
Само је свећа горела и колач на стлу. . 
Поред колача је стајао и тањир бака Радиних пихтија. 
У тој тишини, чули су само јецаји и уздисаји ћерке Милене. 
Мој отац, деда и ја смо ћутали. 
А Јова, њен унук разби ту мучну тишину. 
Мајка нешто размишљам и ето тако ћу и да урадим: 
- Овога лета долазим да живим овде. 
Направићу кућу, оженити се, а и време ми је. 
Моја бака, и сви моји преци, надам се да ће ми дати благослов, а то тражим и од тебе мајко. 
Милена цикну у плач још јачи и да ли од среће или од туге загрли свога Јову толико снажно. 
Сине мој, имаш и мој блаослов, а мајка ће ти све помоћи и направићемо кућу. 
Обрадовао сам се и Ја, значи мој Јова од лета ће бити опет ту. 
Данас бака Радина и деда Будина кућа врви од дечијег плача и од пелена.
Слави се св.Стеван, кандило гори и спремају се пихтије, искрено не као бака Радине, али сличне.