уторак, 18. јун 2013. | By: grcanski despot

Јарам

 

Јарам је дрвена направа која се користи за запрезање волова. Разликују се јармови главе и јармови гуше (околовратни). Јармови главе се деле на лобањске (који прилежу с унутрашње стране узглављем на лобањску кост и везовима се прикрепљују роговима) и затиљачне (који се такође прикрепљују роговима). 


- Дај флашу воде па да идем - викну Бора, Слободи.  
- Могао си још мало да попричекаш, видиш да је сунце високо а и врућина ова да ти прокува мозак  - каза Слобода
- Нека, ватаћу лада путем, па полако до њиве - рече Бора  
Зашкрипаше срченице на колима и топот крава оде кроз прашину по храну за сутра тамо иза Трсијанских шума.
Поштена кућа је била Борина.
Радна и вредна.
Бог им је подарио једну ћерку, истина касно су је добили, али нека, кућа да се не затвори. 
Често су Бора и Слобода долазили код нас и помагали око брања кукуруза и око купљења сена.. 
Рада, њихова ћерка је била мали девојчурак, прави зврк.
Никада човек није био начисто шта га чека када треба да седне или кад седне шта ће му пасти на главу, са крушке испод које су лети седели или га погодити у леђа изненада у кући.
Колико пута је Бори било непријатно, али људи су се временом ваљда навикли на Радине неумесне шале па им није ни сметало.
И колико год је била несташна и немирна, можда и више од тога је имала добру и племениту душу.
Хтела је свакоме да помогне и била је жалостива. 
Волели су људи малу Раду, Бору и Слободу. 
Сећам се једне вечери дође мала Рада код нас и сва задихана, онако уплашена и скоро кроз сузе ме упита: 
- Је ли чика Раја ту? 
- Шта ти је ? - упитах је,  
- Шта се десило? 
Је ли ту? - скоро љутито рече.
Јесте, и позвах оца. 
- Шта је ћеро? - упита је отац.
- Чика Рајо да ми помогнете да ставим јарам кравама на врат. 
Ја сам га довукла до кола, али не могу сама да подигнем. 
- Што си то у радила, зашто си вукла јарам и зашто да упрежеш краве? - упита отац. 
- Зна ли за то твој Бора, ма убићете кад му будем рекао - настави отац љутито. 
- Неће чика Рајо да ме убије и не зна за ово. 
- Како неће, црно дете шта ти то треба да радиш - настави мој отац и не саслушајући до краја. 
- Ама чика Рајо није ту, отишли код моје тетке да купе сено, а ево мрак ће и ја немам стоци шта да положим и зато морам да упрегнем краве да идем да накосим траве. 
 Мој отац заста, насмеја се и подиже је у вис, па је загрли и пољуби је. 
- И ти да идеш да сама косиш траву? - упита је отац. 
- Па морам, немам шта да полoжим кравама и свињама, а ако не положим краве неће имати млека а свиње ће да циче целе ноћи.
- Па ћеро моја још си ти мала, тек ти је десет година да то радиш. - каза јој отац. 
- Али морам чика Рајо, оћеш да ми помогнеш, е зато те питам. 
Пођоше сузе оцу, па је још једном загрли и рече: 
- Ево крећем из ових стопа. 
Отишли смо отац, Рада и Ја по траву накосили и донели. 
Нарханили стоку, одложили кола у шупу и јарам окачили на зид. 
- Да ставим кафу чика Рајо? упита мала Рада. 
- Ајде да попијемо и једну твоју кафу па да идемо кући. 
У томе дођоше Бора и Слобода. 
Мој отац је испричао све чика Бори, њему кренуше сузе и кроз смех узе Раду у крило и јако, јако је загрли. 
Ето Рајко мој, то је моја одмена, моја снага и воља за животом. - рече Бора а сузе му стајаше у очима. 
Данас је кућа Борина пуста, нико не живи ту. 
Стари су помрли, а Рада је завршила за докторку, има своју породицу и живи у вароши. 
Кућу обилази месечно, чува је и успомене на детињство и родитеље. 
Крава више нема да ричу, а нема ни свиња. 
Запрежна кола чаме у шупи, а јарам је и даље окачен на зид трема да не кисне. 
Рада увек скува кафу кад дође и тада нам се врате успомене на детињство и оне лепе дане.