понедељак, 12. новембар 2012. | By: grcanski despot

Свадба






У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима.




Добривоје је сваке године долазио у своје село за Васкрс. 
 Отишао је још као свршени студент у град и запослио се. 
Радио је као пољопривредни инжињер у комбинату.
 - Добро ми дошао сине - рече отац Гавра. 
- Боље те нашао оче - рече Добривоје и пољуби оцу руку. 
- Где ми је мајка? - упита. 
- Ено је у кући, спрема вечеру, радује се сину јединцу - рече Гавра кроз шалу. 
Домаћин је Гавра, нема шта. 
Увек је волео да буде под конац све и на време. 
Имао је стоку и њиве, имао је пољопривредне машине, да не "камчи" од других, како је то волео да каже. 
А ти видим, си се преновио, купио си нова кола? - упита отац. 
Купио оче, не љутиш се? 
- Ама што би се љутио, него не иде да се у оволика кола возиш сам - рече Гавра. 
- Мислио сам да си ми снају довео, а оно сам дође. 
- Мислиш ли ти да се жениш синко, унуке да дочекам. 
Доца је ћутао, није знао шта да одговори. 
Истина време му је за женидбу, али још је момак. 
Четрдесет и пета ти скоро на прагу, ватај задњи воз синко, коме ово да остане за кога да живиш? - рече Гавра скоро љутито. 
Оче, кад је чика Жила направио ову помоћну зграду? - упита Доца, да би скренуо са теме. 
Јесенас одбруси Гавра, и он је луд, зашта ће му то, има једну ћерку, туђа кућа, удаће се негде у бели свет и коме то, има да труне и пропада као и ово моје. 
Жила је чипав али поштен човек. 
У селу је важио за газду, имао је увек све први и најбоље. 
Неко га је волео, неко не, али су увек на његов праг долазили за помоћ. 
- Жиле 'ајд на по једну, дошао ми Доца да те частим - викну Гавра преко плота. 
Док су седели испод старе липе за столом, ето ти Жиле. 
Свируће нешто и пева:
- " 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада". 
Црни Жиле, што полуде тако рано, шта то певаш? - упита Гавра. 
Ма слушао сам неку песму на радију, па ето остало ми у глави - одговори Жиле. 
- Ситне проје сине Доцо, добро нам дошао кући. 
- Хвала чика Жиле. 
- Па како је у вароши, како посао? 
- Видим лепо се живи тамо, нова кола, добро ти иде изгледа - рече Жиле. 
- Није лоше, не жалим се. 
И баш у тренутку када је Деса износила слатко и воду, наиђе Мира, Жилина јединица да позове оца јер су дошли неки људи, траже га. 
Доца као никад до тада се скамени и укочи. 
Видео је нешто што му узнемири срце у грудима и поче нешто да га стеже и гуши. 
Ни Мира није била равнодушна, од једном поцрвене у лицу као булка, па сва збуњена окрете се и побеже. 
Приметише то сви, али прећуташе. 
После вечере, Доца каза: 
- Идем мало до села, да се видим са друговима из детињства. 
На изласку из куће отац му рече: 
- Волео би да ми она буде снаја, али двадесет година си старији од ње. 
Не казавши ништа Доца изађе из куће. 
На навече Васкрса, на Велику суботу, десила се љубав. 
Сутра дан је Доца устао рано, отишао у цркву на причес, а када се вратио био је озарен неком срећом, до тада оцу и мајци непознатом. 
"Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира... "
- Шта то певаш? - упита Гавра сина. 
- Ма ништа неку песму сам чуо мало пре на радиу - одговори. 
- Добро, добро, свршеном послу мане нема - рече отац, окрете се и оде. 
Схватио је  Доца шта то значи, па се насмејао само. 
Оче, размишљао сам нешто, да најесен засејемо мало више пшенице и кукуруза. 
- Ако ћеш радити посеј, Ја ти не браним - рече отац, када је испраћао сина за град. 
Доћи ћу за Тројицу, имам нека посла овде. 
Дуго је гледао Гавра за сином, баш дуго. 
Да ли је знао или је слутио, то само он зна. 
На навече Тројице, Деса је била у башти а Гавра око стоке пословао. 
И заборавили они да треба син да им дође. 
Види дошла моја одмена, па раширених руку мајка Деса пође према сину. 
За столом у кући Доца рече онако бојажљиво, родитељима. 
- Ја сам решио да се женим! 
Изненађени шта чују Гавра и Деса се с'каменише. 
Е, 'фала драгом Богу, прозбори прва мајка и суза јој заисрки у оку. 
Ви можда слутите, али ето да Вам кажем: 
- Мира и Ја се од оног дана виђамо крадом и ред је да то обелоданимо. 
- Па бих Вас замолио да вечерас одемо код њених и да је за просимо, како то ред налаже, ипак  смо ми из домаћинске куће. 
Него шта ћемо, поскакаше сви од среће, него шта ће мо. 
- Ја сам купио прстен да је верим а остало чућете тамо. 
Око Жилине  куће, те вечери су и врапци певали најлепше песме. 
Осим што је Жила пристао да, да ћерку за Доцу, сви су се изненадили када им је Доца рекао да ће они да живе овде и да он више неће да иде у град. Путоваће на посао, али живеће на селу. 
Ту му је колевка, ту му је огњиште и ту ће и бити. 
Гавра од среће рипи, загрли сина па испи чашу до дна и разби је о под. 
Жила скочи за пријатељем и исто уради. 
Гавро пријатељу мој, од сутра плота између нас нема, рушимо га. 
Рушимо га пријатељу , него шта , од данас смо једна кућа. 
На радију се чула песма: 
" 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада".
Свадбу заказаше после Крстовдана. 




Капије су биле окићене венцима од Бршљана, девојачке руке ишарале шатор са кићанкама и балонима. Било је све као из бајке. 
"Јутрос рано свирају свирачи...", чула се песма испод шатре. 
Идемо по кума, па по старога свата, рече Гавра и седоше у кола. 
Под шатром су већ седели гости, они који су хтели да иду у сватовску поворку, када су дошли Кум и Старојко. 
Пре него што су кренули по младу, а после доручка који је послужен, домаћин је са ћерамидом у којој је био тамјан и жар, окадио сватове, како не би нечисте силе ишле са њима. 
Млада је била преко плота, па су гости изашли из авлије и пре него што су требали да уђу у Жилину авлију, морао је младожења да обори јабуку. 
Око соколово је нанишанило, рука није задрхтала и младожења је могао да уђе у двориште. 
Док је младожења куповао младу од њеног брата, девојке су од барјактара узеле заставу да је оките, да би је после продале барјактару, а војвода је куповао петла. 
Обичај је да када колона крене из младине авлије, таст и ташта дају да младожења попије чашу вина у којој се налаз дукат.
Колону је предводио барјактар, а после тога редом су ишла младеначка кола, па кумова, старојкова, војвода и тако редом. 
Венчање је било грађанско и оно у цркви. 
У цркви младенцима су ставили круне  на главу, како би се крунисала њихова веза пред Богом. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. 
Кум и Старојко држе упаљене свеће и слушају речи молитве које свештеник упућује младенцима. 
После церемоније венчања, Мира је испред цркве, насумице бацила бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. 
Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. 
Такође, на вратима цркве кум је бацио метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу. 
По завршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. 
Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. 
Пред кућним прагом Мира је узела у руке "наконче", мало мушко дете, подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. 
На вратима Деса је дочекала младу, која је пољубила у руку и узела хлебове, које ставља испод пазуха и са обема рукама у којима држи флаше вина, Доца је преноси преко прага и улази у кућу, где дарује огњиште новцем. 
Испред огњишта, Деса је узела снају у крило, као знак добродошлице. 
Њеној срећи није било краја. 
Из шатре се чула песма: 
" Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира...". 
Гавра је са својим пријатељима Жилом и Слободом дочекивао госте. 
Коло се развило свуда по авлији, водиле су га момци и девојке.
Свадба је трајала до раних јутарњих часова.