недеља, 18. новембар 2012. | By: grcanski despot

Чезе


 Колико уздаха измамљује помисао на чезе упрегнуте у поноситог пастува, док уз звуке прапораца пролазе путем са удобно смештеним домаћинима, и најчешће лепом девојком спремном за удају. 
чезе – парадна , свечана запрега на два точка



" Село моје место најмилије, нигде срцу к'о у теби није", чула се песма са радија испод трема деда Боже.
Живео је сам.
Ћерка му се удала, жена умрла.
Кажу да има два унука од ћерке, које никада није видео, и ко зна дал' ће?
Живе негде у Шведској.
Нагодинале се годинице на весело лице деда Боже, а он као да их са неким поносом носи.
Онако кочоперан и отресит увек је нешто радио по дворишту.
И кад год би га питали може се Божо?, одговорио је:
- Их може се, мора се, немам ја времена да мислим на смрт, чекам ме ваздан посла.
А, био је у младости колар.
Умео је таква кола да направи, ма нема му равна.
Многи људи су чак из прека долазили код њега за кола, био је на далеко познат.
Оно са чиме се поносио, односно што му је била круна његовог посла су чезе.
Правио је такве чезе да чини се, коњи кад буду упрегнути у његове чезе вреде дупло више.
Имале су неку чар и лепоту, а људи су им се дивили.
Многе младенце је возио на венчање, многе момке у прошњу девојака, памте то људи и причају још.
И данас испод трема деда Боже стоје ЧЕЗЕ, прекривене са неким старим итисоном.
Увек их он подмазује, фарба и освежава оне цветове ишаране по чезима.
Каже доћи ће неко да га пита да вози младенце, а оно неспремне чезе, срамота је то.
И коња је држао због њих.
Чезе су њега одржавале у животу, то га је сећало на младост, нагађали су људи.





 Негде око Ђурђевдана, деда Божа истерао на сред авлије његове чезе да их излуфтира.
И таман кад је почео да подмазује точкове и брише зимску прашину са њих, неко га позва на малу капију.
- Уђи слободно - рече деда Божа и настави са брисањем.
- Добар дан, деда - рече младић.
- Бог ти добро дао синко - одговори деда Божа.
- Која мука синко - настави деда.
- Није мука, лепо је деда, лепо ко ово и показа руком на чезе - рече младић.
- Мислиш чезе - рече деда.
- Одакле си?
- Одавде деда, али сам дошао из далека - одговори младић.
У том тренутку се деда Божа прену и сасече оком младића.
Зигра му сваки дамар у грудима, по онако збуњено упита:
- Синко познат си ми од некуд.
Никад те нисам видео, али ми нешто говори да те знам.
Твоје око, твоја веђа, то лице, само је једна жена на свету могла да ти да.
- Јесте деда, пресече га младић, само твоја ћерка, а моја мајка Славца.
Деда се скамени, заискри му суза у очима, окрену му се авлија око главе и паде на земљу.
Када је после неког времена деда Божа дошао себи, и срећа га мало попустила, видео је око себе неки народ.
Оног младића, и још неке људе.
Ћутао је, био је збуњен.
У једном тренутку упита:
- Ко сте ви?
- Онај младић се јави и рече да се зове Божидар, поред мене је Бранко мој брат, а ово је деда твоја ћерка, Славица.
- Нисам те видео тридесет година ћери, лепа си као твоја мајка.
 Отишла си, мислила си да ти отац неће опростити.
Мајка ти је од туге за тобом умрла, а Ја, ето видиш још се вучем по овом свету.
Кућу нам је годинама пуста, све је стало, само Ја, овај стари ора', наш доро Муса и моје чезе.
То ми је све у животу, понекад ми засвира радио, понекад. А и он увек неке песме пева, те помиње децу, те жену, а мене нека туга обавије срце па га угасим.
И опет ћутимо сви по авлији.
Ето то је мој живот, од како ти је мајка умрла пре деветнаест година.
Славица заплака па загрли оца.
- Оче 'оћеш ли ми опростити? - упита.
Ево дошли смо сви кући код тебе, Божидар решио да се жени, и хоће да га возиш са твојим чезима, њега и његови жену, на венчање. Причала сам му о теби још док је био дете. Желео је да те упозна и решио да живи овде, нећа да се враћа назад. Хоће ту кућу да кући, каже одатле му је лоза.
'Оћеш ли ми опростити и мајчину смрт, много сам Вас повредила, оче мој.
- Бог је добар па прашта, а и Ја ћу ћери моја, своје месо се не једе.
Све ти, твој отац прашта - рече деда Божа.
И унуци приђоше и пољубише деди руку, па га загрлише својски.
Река суза потече, срећа поново наиђе у груди деда Боже, овај пут не издржа.
Данас авлијом деда боже трчкарају деца, огњиште гори, а ЧЕЗЕ стоје испод трема као споменик на Божу колара.