четвртак, 27. септембар 2012. | By: grcanski despot

Вајат


Вајат је омања дрвена кућица без прозора у оквиру дворишта  и личи на оставу. Вајат има две намене. Данас је то остава у којој се „држи опрема и воће", међутим некада је имао и још једну другу значајнију намену. Вајат је био „просторија за живот брачног пара“.
Некада када смо живели у задрузи, када су у сеоској кући, у једној просторији боравиле заједно и по четири генерације, младенци тек венчани пар, ноћу би се издвајали у вајат. Зато је та омања просторија била удаљена од куће у којој је живео остатак задруге, за случај ако би се младенци у страсти занели и постали сувише гласни, причао ми је деда.
 Вајат није имао прозоре, да не би млађарија звирела шта младенци раде.
 А колико је вајат мени значајан?
Па рекло би се да јесте.
Наиме, негде око светог Илије, тога лета господњег, моји деда и баба одоше у госте, са чезима а ја остах кући да намирим стоку на време. Припекло сунце, теме пржи. Ја се већ замомчио и онако слободан и сам добио неку одважност и слободу па отишао у дедин вајат, као да прилегнем јер чини ми се ту беше најбоља хладовина.
У шта све није било у вајату. Од бакиних корнишона спремљених за зиму, дединог старог опанчарског алата, косе, виле и које чега још.Што би рекли само од попа браде што нема.
Онако разгаћен легох у онај стари дрвени кревет са сламарицом.Слушам кокодачу кокошке, ричу краве а и понеки врабац се сакрио под стреху вајата од врућине па ми пева.У свом том миљеу и неприметих женско чељаде на вратима јер ме беше као неки сан први ухватио.
Изненађен и помало уплашен занеме, али се брзо прибрах и затворих врата на вајату.

Са нестанком задруга, заједничког живота у њима, вајат је изгубио једну своју функцију. Међутим ако смем да кажем, Ја сам му чини ми се додао неправедно одузето тако да ако је уопште негде остао сачуван, и данас,не мора само служити искључиво као остава.

среда, 26. септембар 2012. | By: grcanski despot

Печење ракије


Ракија се препознаје и као део обреда, обичаја и као уметност, креација стварања. Ракија је и пиће здравља, задовољства, лепоте мириса, богатства различитих укуса, али пре свега ракија је традиционална српска, наша, нарочито у последње време узданица и дика.
Већ више од 20 година српска шљивовица, уз француски коњак и шкотски виски, чини тријумвират међу јаким пићима у свету. То троје је, по технолошкој вредности, далеко отишло квалитетом од осталих јаких пића.
 Поуздано се зна да је ракија на наше просторе дошла са турским освајањима, у 14. и 15. веку, али јој је квалитетно, здраво воће и традиционалан начин печења удахнуо душу и дао специфичну арому и пуноћу укуса, непоновљиву вредност и кавалитет који она данас посeдује.

Срби су народ који од давнина пече ракију и по њој је познат. Скоро свако српско сеоско домаћинство поседује казан за печење ракије, а свако, без изузетка је пече. Печење ракије је увек био друштвени догађај.
Ракија је одувек имала специјалну економску улогу у сеоским домаћинствима. Она је била једини производ који је могао, у скромним условима, да се сачува низ година. Ракија је била нешто као банка, залог који имате увек када вам затреба да је продате и поткрепите кућни буџет. Ракија је нешто што можете сами да произведете, а да вам траје 20 година и при том не изгуби вредност.


И на крају, да завршим са мудром изреком: ''Ракија неће решити проблеме, али то неће ни млеко''.
Пијмо мало, али пијмо добро да бисмо дуго пили, једна је од записаних изрека и мудрости о ракији и алкохолним пићима, јер култура пијења је део културе уопште. И то је управо квалитет који смо врло брзо постигли, поставши прави уживаоци есенција мириса и укуса величанствене природе сакупљених у капљици ракије.