недеља, 13. октобар 2013. | By: grcanski despot

Воловска кола






 Запрежна кола с воловском вучом у суштини се нису много разликовала од оних које су вукли коњи.  Код воловских кола точкови су нешто већи, дрвени су оковани шинама, те им маказе немају онолики степен окретљивости као код коњских. Једино што се воловска кола разликују по руди.  Код воловских кола руда је већег обима, није облог већ квадратног облика.  Тамо где се причвршћује на маказе ту је много шири. На предњој страни руде је место за јарам што се ставља воловима или кравама на врат.




У Лицкој бари што се скриваше иза Трсијанских шума Дица колар је имао трло. 
Сваког дана је ишао својим воловским колима да намири стоку што бејаше у летњем периоду склоњена тамо. 
Људи би знали рано зором да је Дица прошао, јер су чули топот његових волова по чагљавом сеоском путу и песму што је стално певушио.
Био је добар човек, увек весео, расположен за причу
и сваки вид помоћи. 
Волели су људи његову шаљиву црту, увек би их насмејао својом причом и геговима само њему својственим.  
Његова жена Лепосава је то некада одобравала, некада не. 
Било је често срамота Дициних прича, и ако није имало потреба. 
Увек је то било на месту и никога није вређало, али таква је жена била, срамежљива.
Имали су сина који је пре доста година отишао у иностранство. 
То Дица није одобравао, увек би говорио "Туђа рука свраб не чеше", видеће једног дана шта је изгубио, нека га. 
Народ ко народ, неко је то одобравао, неко причао ма пусти ти Дицу све му лоше, огаздио се од како му син отишао тамо. 
Истини за вољу Дица је био добар домаћин, имао је свега у авлији и поред ње. 
Био је он добар занатлија на далеко познат и признат. 
Долазили су људи и од преко код њега да им направи кола. 
Како је он знао да то направи и нацрта, мало ко је умео. 
Бејаху људи и стихове написали о томе: 
- Дица мајстор прави кола, од дрвета чуда ствара, волови их лако вуку, таква кола вреде пара. 
Кад год би то чуо, само би махнуо руком и рекао: 
- Беше све за време, остарило се не може се више. 
И тачно, нагодинале се године на леђа па не силазе.




Петровданско сунце угрејало, изгоре све у пољу. 
Дица лего под своју веранду и онако к'о мало дремка, кад чу како га неко зове. 
Онако бунован, први сан га ухватио па не може да се разборави. 
Овај запео па не попушта, виче ли виче. 
Ево бре брате, где гори одговори Дица док је полако устајао из кревета. 
- О бре Тико запео си к'о да ти Турци запалише кућу - рече Дица. 
- 'Ајде отварај врата и дај 'ладне воде, не причај много, изгоре ко слама на овом сунцу. 
- Па ти ниси могао кад мало за'лади да дођеш него по највећој врућини - упита Дица. 
- Не знам кад могу да те нађем, а ови моји навалили иди код Дице, иди код Дице. 
Добро дошао си, нашао си ме, сад се мало одмори па иди кажи им да сам овде, да се људи не брину - рече Дица кроз шалу.
Никад човек с'тобом није начисто кад си озбиљан кад ниси - тече Тика. 
- Ене сад, све на кривога беда, никако не ваља - одговори Дица и настави 
- Где је запело казуј и ево попиј једну мученицу да ти буде лакше. 
Дошао сам да те замолим да ми направиш једна воловска кола. 
Знам да те стигле године, руке и снага те издају, али молим те направи једна па нек кошта шта кошта - рече Тика. 
- Слушај Тико, понудио сам те к'о пријатеља ракију, дао ти 'ладне воде, мислим да те ничим нисам вређао, тако да ми кажеш - одбруси Дица. 
- Ма пусти шалу Дица, гледај истини у очи, неможемо више, а 'оћемо. 
Кад боље размислим у праву си, остарило се Тико, не могу да прихватим посао. 
Џаба паре, џаба све немам више снаге. 
- Ау, шта ћу сад' и где да идем - нађе се у чуду Тика. 
- Не знам ти где ћеш да идеш, а Ја одо' да намирим стоку па кућу за видела. 
Те ноћи у Дици проради неки инат и даде себи задатак да направи још једна кола за живота па нек умре одма' после.  
Старе руке пуне искуства и знања полако су се подсећале на младе дане. 
Склапао је Дица сваког дна део по део кола. 
- Лепосава дај мало шећер и воде повика Дица, нешто ме 'ладан зној обли. 
Бака Лепосава пожури онако уплашена и дотрча до Дице. 
- Запео си са тим колима ко да ти је предглавица и куд ћеш са њима да те пита човек - рече Лепосава. 
- Ово увек има ко да купи, то је нешто што је и твог сина и још много синова од'ранило па се сад одрекоше и заборавише. 
А на крају крајева нека иструну, ето дошло ми да направим још једна кола па нек умрем - рече Дица скоро љутито. 
Лепосава је ћутала окрете се и оде. 
Није ми нешто добро свеца му његовог а и ова врућина никако да прође, говорио би себи на глас. 
Те суботе је Дица сишао рано ујутро до села да купи боју за кола. 
Био је задовољан каква је кола направио, али се бојао да ли може тако лепо и да их офарба као некада. 
 Беше ту посла још једно три дана. 
И баш тога дана када је завршавао фарбање својих кола, дође поштар на капију. 
Лепосава закука из свег гласа, да ти се крв следи у жилама.
Дица дотрча и паде у несвест када чу. 
Позлило му је и није помагало ни поливање са 'ладном водом ни реанимација лекара.
Оде богу на истину. 
Лепосава убијена и сва сломљена, само је нешто тихо у себи понављала. 
Нико је  није разумео. 
Истог дана су сахрањени и отац и син. 
Било је света да је земљи тешко. 
После сахране док су се софре смењивале Добривоје, најстарији унук Дицин рече мајци и свима за софром. 
Мајко то су она кола што их је отац често помињао нама, то је његово детињство. 
Причао ми је о мом деди, са толиким поштовањем. 
Нисам то схватио шта значи носталгија и успомене. 
Сада мислим да јесам. 
И у знак поштовања према нашем оцу и деди, одлучио сам да дођем овде да живим. 
А она воловска кола, е то ће да буде мој споменик на деду и оца. 
Нећу дозволити да се огњиште угаси и кандило не пали. 
Потекоше сузе људима, али чини ми се на сахрани бејаху, сузе радоснице.
И данас кућа Дице колара врви од дечијег смеха и плача. 
А Воловска кола стоје испред куће као споменик, као светионик нашег постојања.


0 коментара:

Постави коментар