понедељак, 25. март 2013. | By: grcanski despot

Велика и мала капија (вратница)



Велика капија (вратнице) су четворосливног крова и служиле су за улаз запрежних кола, док су мала капија (вратнице) двосливног крова и намењене члановима домаћинства и гостима.


Сунце је тек извиривало иза Машићских кућа, а Радован је већ био на њиви.
Мутило се нешто небо, и Он је журио да преврне сено како би га покупио раног поподнева.
Као посмрче морао је сам , мајку је хтео да поштеди.
Кажу, отац му је настрадао несрећним случајем, тако да га није ни запамтио, јер је рођен после очеве смрти.
Стасао је у момчића и ето преузео терет куће на своја нејака плећа.
Вредан је био Радован, и важио је за вредног и отреситог момка.
- Што не зовеш Радоване, повика Марко - који му је ишао у сусрет носећи дрвену вилу на раменима.
- Нека Маре, часком ћу Ја, нема много, а и не знам у каквом си послу - рече Радован.
Марко је био познанче, мучена душа.
Касно су га родитељи добили и сада када му требају к'о 'леба, они не могу да му буду од помоћи.
Све сам ради и кућу и њиве и стоку.
Гледа на сваки начин да их одмени, бар му је кућа отворена, како каже.
- Бре Рашо, Ја немам другог осим тебе, а и комшије смо, тараба нас дели, па коме ћу ако нећу теби да помогнем - рече Марко.
Насмеја се Радован и не проговори ни једне.
За час посла, сено је било преврнуто.
Док су се са вилама на раменима враћали кући, Радован упита Марка:
- Ваљало бих ових дана да направим капију на авлији, оћеш ли ми помоћи?
- Да нећеш да се жениш брале мој - нашали се Марко?
- Никад се не зна - одговори Раша и насмеја се.
- Видео сам Ја, да си ти у недељу гледао ону Гутину ћерку, ма сумњив си ми ти - наваљивао је Марко кроз шалу.
- Ех, процеди Раша кроз зубе, добра је, ал' недају је њени за сиротињу - тужно рече Раша.
Ћутали су обоје и ишли према кући.
- Ма јашта ћу ти помоћи око капије, што ме то и питаш - прекину Марко тишину.
- Нека, док покупим сено, па ће мо после, ако време послужи.
Тих дана се Радован и Марко нису виђали, сваког је посао одвео на своју страну.
Једног предвечерја, Деса Рашина мајка дође на капију Маркову и позва га.
- Стрина Десо које добро - упита Марко.
- Сине да те питам нешто, нешто ме мучи - рече Деса.
- Кажи стрина Десо - уплашено рече Марко.
- Мој Раша, већ две-три ноћи долази касно, не знам где иде и у које је друштво упао, бринем се?
Ујутру кад га зовем да намири стоку, устаје нешто невољно и љути се, реч неће да прозбори. Шта сам Ја Богу згрешио понавља себи у браду. 
Молим те попричај са њим, вас двоје се дружите, поштује те, па ми кажи сине да не бринем, да ли је добро или зло - рече Деса кроз сузе.
-'Оћу стрина Десо не брини ништа, биће добро, Раша је добар дечко, не би он никоме зло начинио - тешио је Марко Десу.
Те ноћи Марко је испод трема чекао све време Рашу.
Негде око поноћи чуо је кораке.
Био је то Раша.
Још ниси ни трепнуо а Марко је био на капији и заустави Радована.
- Морам да те питам нешто Рашо.
- Препаде ме Маре, што не спаваш?
- Чекам тебе, мораш ми рећи нешто?
Дуго су стајали на капији и кад су први петли запевали разиђоше се.
Сутра, су почели капију да праве по договору.
Нису били вешти, али су радили полако и пажљиво.
Негде око поднева, дође деда Рајко да помогне.
Знао је он те столарске послове, а и сажалио се на Радована, знао је да нема оца.
- Биће ово Десо добра капија, Радован је прави домаћин - рече Рајко.
Деса је била и срећна и тужна, није знала како да се влада и стално је погледала у Марка.
Искористио је прилику Марко док је Радован отишао да донесе неке диреке и само на кратко рече Деси:
- Не брини се стрина Десо  бићеш поносна свекрва.
У чуду се нашла Деса, није веровала, али осмех јој се појави на лицу.
За два дана све је било готово.
Капије су биле направљене.
Било је лепо с'пута гледати авлију Радованову, домаћинска!
Нова багремова тараба, нове капије, цвеће засађено испред капије и клупа поред пута.
Права слика шумадијске авлије.


Те ноћи је Радован рано стигао кући, и још са врата рече:
- Мајко сутра идемо да просимо Гоцу.
Збуњена, помало и срећна, није веровала својим ушима.
- Како то одједном? - упита Деса
- Није одједном, траје то - рече Раша.
Знала је Деса за то, рекао је Марко, али је вешто крила.
Сутра су отишли у просидбу.
Домаћински како доликује, дочекани исто тако.
- Пријатељу, ми само да се сложимо, деца се договорила - рече Деса.
- Ако је тако суђено да не стајемо деци на пут - одговори пријатељ.
Изљубише се и заказаше за јесен свадбу.
А свадба, шумадијска, најлепша.
Запуцаше прангије и чу се песма.
Окићена капија и мала и велика, она иста што је Радован направио онако домаћинску.


субота, 9. март 2013. | By: grcanski despot

Везена кошуља




Србија је земља се различитим обичајима.
То богатство обичаја изискује и потребу за разним производима.
Српско платно, је један од производа који се појављује скоро у свим облицима, крштење, венчање, повојница.
Девојке би везле на Српском платну у пуном везу, спремајући бовчалуке за будућег младожењу.
За једну стару Српску свадбу, сем кума и девера, пешкири су се стављали на сваког момка пред женидбу, на капију, изнад софре, на сва кола у свечаној поворци, чак је богатство домаћина обавезивало да се и сваки коњ накити везеним пешкиром.
Везена кошуља, од Српског платна била је намењена младожењи.


Мучена душа беше Мика.
Није имао неко стање, онако сиромашан, али поштен.
Ринтао је којекуде по њивама Јасеничког атара, да би стекао нешто.
Стизале га године, а женио се није.
Мајка га је често корила због тога, али Мика се није обазирао.
Увек би говорио да мора да има нешто, кућу где ће живети, качаре, магазе.
Маштао је Мика, и ако је знао да је то далеко.
Када му је мајка умрла, остао је сам.
Тешко је то поднео.
Често је долазио код нас увече на поседак и причао да мора да се жени, али с ким? - причао је деда.

Негде око Светог Илије, одоше у суседно село да испросе младу.
Наводаџија Жоја је говорио:
- Лепа је, мало је ситнија, али добро чељаде.
Свадбу Мика није правио, откуд?
Почастио је комшилук мало и терај даље.
Живели су лепо Мика и његова Деса.
Волели су их људи.
Следеће године, исто негде око Светог Илије, добили су Илинку.
Срећан је био Мика и први пут се напио.
Кућу ми је огрејало сунце - говорио би Мика.
Расла је мала Илинка, девојчурак је већ била.
Кућа је напредовала.

Кажу стари људи:
- Кад глатко иде у животу, треба се запитати да ли је све у реду?
Јер обично, кола кад крену низбрдо иду лако.
И истина то беше.
Наиђоше опет неки црни облаци, надвише се над кућом Микином.
Загракташе неке птице злослутнице и ето ти невоље.
Деса нешто поболе, заглави болницу и не прође ни месец дана, оде Богу на истину.
Велики је то ударац био за Мику и његову Илинку.
Туга им је завила срце, па сваки корак који би направили и сваку ствар коју би видели у кући сетило би их на вољену Десу и сузе би им кренуле и јецаје су једва заустављали.
Време иде, неумитно тече, а живети се мора.
Знао је то Мика, па је зато покушавао да буде и отац и мајка, Илинки.

Једног дана када се вратио из забрана, онако уморан, још док је испрезао коња, дође Илинка и рече му:
- Тата, идем још мало да повадим кромпира из градине што је остало, па да ручамо.
Кренуше сузе Мики, био је срећан.
Расла је без мајке, али ивер не иде од кладе далеко.
Илинка је већ била увелико девојка, лепа на мајку и висока на Мику.
Често би у зимским данима везла и хеклалa.
Научила је бака од мајке.
- Ћеро, ти то спремаш девојачку спрему - нашали се Мика.
Илинка би само поцрвенела од стида и савила главу.
На очев рођендан, Илинка је спремила леп ручак и када су сели за сто да ручају, Илинка уста и донесе поклон.
- Оче ја немам шта друго да ти дам, а хоћу да ти кажем хвала за све што си урадио за мене, па ти дајем кошуљу, коју сам извезла на белом платну, као поклон.
Заплака Мика од радости, загрли ћерку и само рече:
- Хвала ћеро моја, највећи поклон си ми ти, заусти да каже још нешто...
па погледа слику његове Десе на зиду, сузе још јаче кренуше.

Причали су људи да је Илинка као горска вила.
Мико да будемо пријатељи, често би га људи задиркивали.
Он је ћутао само, реч није рекао.
Био је поносан на ћерку.
А имао је и разлога.
Те лепоте, те вредноће и честитости није било у околини.
Једног поподнева, таман што су сели да ручају, испод старе липе ту испред куће, позва неко Мику.
Били су то просци.
Мика је био изненађен, јер то су били људи газдурине и мислио је да то није прилика.
Илинка је послужила госте и отишла у кућу.
Мико, 'оћу твоју ћерку за мога сина, не жалим пара.
Мој Милан је безецовао у порти кад је била и само 'оће њу.
Не иде да кварим срећу детету, за њега живим.
Илинки се исто свидео Милан, али није смела да каже оцу, није знала како би реаговао.
Испросише Илинку, и свадба бејаше.
Сватови су били окићени како приличи, све везени пешкири, лично руком Илинкином.
На свадби је Мика обукао везену кошуљу, што му поклони ћерка.
Када су је изводили из куће Мика је плакао као мало дете.
- Од радости плачеш Мико - упита га пријатељ?
Климну главом Мика, а шта је његова душа осећала само је он знао.

Опет је остао сам Мика у кући.
Често би у ноћима разговарао са сликом своје Десе, ваљда му је било тако лакше.
Имао је разлога за срећу, али га је нешто гризло изнутра.
Није никоме причао, радио је колико је могао, и увек би причао да ће његов унук да наследи дедину славу.
Илинка и зет Преда су долазили често код њега.
Једном је питао Илинку да му извезе женску кошуљу.
- Што ће ти тајо? - упита га ћерка.
'Оћеш ли? - упита је.
'Оћу тајо - рече Илинка.
Тога дана када је Илинка донела кошуљу Мика је био у штали.
Намиривао је стоку и муз'о краву.
Обрадовао се кошуљи, више него ћерки.
Баш је лепа, а теби ћерко хвала до неба - рече Мика.
Како су ми унуци? - упита.
- Добро су тајо, нисмо их повели, журимо, па смо на брзину свратили само да ти дам кошуљу.
- Нека, нека, поздрави их и да знаш, ово је све њихово, мада би волео да мој најстарији унук овде живи, али то је Божија воља.
Тајо, што тако причаш, плашиш ме? - упита Илинка.
Па да се зна, ето што - рече некако љутито Мика.
Тих дана, негде око Крстовдана, Мика испусти душу.
Као да је слутио, говорили су људи.
У аманет је оставио писмо, где је све имање преписао најстаријем унуку, и жељу да буде сахрањен у везеној кошуљи, што му је ћерка извезла, а ону другу кошуљу да му ставе до њега да понесе његовој Деси.
Илинка је плакала, реку суза је испуштала и само је привијала своје синове уза се и непрестано гледала слике родитеља.

Душан је испунио деда Микину жељу.
Свио је своје гнездо у кући где је започела живот, његова мајка.
Кандило гори, слава се слави.
Дечије пелене и плач испунише кућу, као најлепша песма.
А Душан, кад год иде у цркву недељом на литургију, облачи везену кошуљу коју је добио од мајка Илинке.