понедељак, 28. јануар 2013. | By: grcanski despot

Кожув




Кожувар или ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже.
Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни.
У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув.
За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде,
кожувар или ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.
Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.
Кожувари или ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацима, вашарима...
У народу постоји израз „... окренуо ћурак наопако...“, када се неко наљути, промени нарав...



Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак деда Миће казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Кућа која је годинама уназад поштована од мештана, поштена, вредна и радна.
Живе ту деда Мића и његова мученица Анка, сада сами.
Имају две ћерке које су се удале.
Живе далеко од огњишта детињства и младости, у туђини.
Имају порода 'фала Богу, али су изгледа заборавили на род.
Унучићи и деца не долазе, па остарелим и измученим рукама, остале слике и писма.
Не жали се деда Мића и баба Анка, кажу тако је Бог хтео "женско дете туђа кућа".
Деда Мића је био кожувар на гласу.
Кажу за његов кожув се знало и преко Дунава.
Долазили људи, наручивали само код њега, јер је увек педантно радио и сваку муштерију испоштовао.
Ишао годинама по разним панађурима, пијацима и стекао углед.
У то време се и зарађивало, прича деда Мића:
- Кућу сам направио.
И окућницу од тога.
Куповао земљу, трактор, све машине што видиш.
Децу сам изшколовао, извео их на пут.
И ето видиш, роде мој, сада остадосмо сами ја и ова моја мученица.
Чашу воде нема ко да нам пружи.
Зашта сам диринчио оволико, да ме човек пита, за кога....
Наиђоше сузе у очима деда Миће....сузе у којима стоји, туга, јад, чемер.
Обриса их својим испуцалим рукама.
Узе мало меда и воде...
- Послужи се - рече деда
- Анка, дај једну чашицу и за нашег госта, ваља се угрејати мало и насу  домаће ракије.
- Дошао сам - упитах деда Мићу, да ми направите један кожув?
Овакав као шти Ви имате, рекао ми мој деда, да само ви то можете.
То је његова жеља и волео бих да му је испним.
Еее роде мој, могао сам некада, сада руке издају.
Не могу више ни овај мој да закрпим а камоли да направим нови.
Имам све ал' немам снаге.
Жао ми је, пропашће ми ове машине, а ово више нема ко да ради.
- Какав кожу ти 'оћеш и која величина - упита деда Мића?
- Па, ако може као ваш и исте величине - рекох.
- Пробаћу, са твојим дедом сам исписник, а и заслужио је.
- Само ме не везуј за време, јавићу кад буде готов - рече деда Мића.
- Хвала Вам, деда Мићо, баш ће се мој деда обрадовати.
- Ееее обрадоваће се..... ко ће мене обрадовати, рече себи у браду и насу још једну чашу.
Зазвони телефон, јави се баба Анка и као да је гуја уједе, цикну тако јако у глас и заплака.
Трже се деда Мића, рипи са столице и упита:
- Шта је побогу, шта се десило?
Немогаше до даха да дође од узбуђења.
- Долазе...долазе!!!
- Аман ко долази жено, Бог с'тобом, ко?
- Долази нам Марица и Милица са унучићима, долазе!!!
И деда Мића цикну и помоли се Богу и икони Три Јерарха, крсној слави.
 - Видиш роде, дао бог да и Ја дочекам да видим и моја два унука и две унуке, моје ћерке и зетове.
- Нисам их видео петнаест година, овај проклети рат нас раздвоји - рече деда Мића.
Опет кренуше сузе, али сада оне радоснице, разгалише учмало срце и душу отресите старине.
Није прошло ни двадесетак дана а деда Мића позва да дођемо по кожув.
Нисмо отишли када нам је рекао, имао је деда неког посла.
Дођосмо у недоба.
Беше пуно људи у авлији.
Нисмо знали да је деда Мића умро.
Чудили смо се, као и сви људи, како тако одједном?
Испредале су се разне приче.
Праву истину нико не знаде.
Најстарија ћерка Марица изађе испред нас и рече:
- Мој отац је оставио три кожува, каже мајка да је за вас.
- Не ћерко моја, Ја сам наручио један, а та два не знам за кога су? - рече мој деда.
Деда узе кожу, из џепа је вирила нека цедуља.
На цедуљи је писало:
 "Голе један кожув је твој, ниси дужан ништа, то је поклон за све оно што си урадио за мене.
А друга два, подај мојим унуцима, нека имају успомену од деде. Од радости ми срце лупало од оног дана када сам чуо да долазе. Знао сам да нећу издржати. Зато сам журио да завршим посао. Не дугујем ником ништа, и молим их да моје машине не продају." Мића."
Ником не беше лако у том тренутку.
Спусти се вече препуно туге и бола.
 Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак куће Миће кожувара казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Дођоше нека "друга" времена, кожуви се скоро и заборавили.
Ипак оста ова прича, осташе непродате машине и оста да сија кандило у кући Миће кожувара!!!









1 коментара:

Unknown је рекао...

Zoki, odličan post, koristan da mladi ljudi nešto nauče .

Постави коментар