субота, 23. фебруар 2013. | By: grcanski despot

Сач



Многи Срби тврде да ништа није тако укусно као храна спремљена под сачем.
Печење под сачем је традиционални начин припремања хране у Србији.
Сач је велики поклопац, углавном од метала, али може бити и земљан,  којим се поклапа црепуља, плитка и широка глинена посуда (тепсија), у коју се ставља оно што се пече.
А то може бити било шта, најпре хлеб, погача, али и пита, месо, кромпир, поврће...
За спремање под сачем неопходан је и жар, што значи да се пече на земљи.
Црепуља се стави у жар и њиме „ушушка“, па се и сач затрпа.
Пече се полако, са свих страна, а кад је готово, жар се разгрне и... пријатно!
Само треба пазити да се не опечеш!



Тих дана сам добио абер од Рајка, да планира да дође из Канаде кући - прича мој отац.
Не скроз, мало на одмор са фамилијом, па ако бих хтео да мало проветрим кућу.
Наиђоше успомене, почеше слике детињства да навиру као поток у пролеће.
Баш у овој соби крај овог огњишта.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!
Колико смо зимских ноћи провели у овој соби играјући карте и мице, броја се не зна.
Покојна стрина Мица, је брижно бдила над нама и када смо онако уморни од дневних дечијих игара, заспали на топлој сламарици.
Најели би се топлог качамака или савијаче испод сача, па после радијске емисије "Село весело" који смо слушали на старом "Теслином радију", утонули у сан.
Једно десетак нових година смо ту чекали.
Гледали први црно бели телевизор.
Дивили смо се неким, нама тада непознатим акробацијама, оних људи који су то изводили.
И често пута се питали како ти људи стану у тако мали телевизор?
Прве љубави које су нам се десиле, крај огњишта Рајко и Ја, смо препричавали.
Соба наших дечачких дана.
Сећам се једном смо товарили неко сено цео дан, били смо уморни и гладни.
Увече смо поседали за сто, и стрина Мица је изнела печено пиле и кромпир испод сача.
Врућа погача, она са сода бикарбоном, коју смо највише волели, врућа пилетина...
Док је чика Живомир дошао из штале и сео за сто ничега није било.
Зачуђено је погледао у нас и само рече:
- Нека вам је наздравље децо.
Било нам је мало непријатно, али шта је ту је, глад је учинила своје.
Пожутеле слике на зиду, сада већ покојних Рајкових родитеља, као да су све време чувале онај осећај среће које смо ту проживљавали.
Обрисах прашину са Иконе младог Ђурђевдана и запалих кандило.
Мирис тамјана, помешан са димом запаљеног огњишта и сувих багремових дрва, обузе собу детињства.
Те ноћи мој отац није ока склопио.
Излазио је мало, мало напоље.
Још први петли нису огласили зору, отац је устао, отишао у шталу код стоке.
Када смо доручковали, отац је позвао моју мајку и нешто јој насамо рекао.
- Знаш сине сада идемо код Рајка, то је мој друг из детињства.
Нисам га видео седамнаест година.
Он има два сина, твоји су вршњаци.
Они незнају скоро ништа о нама.
Буди добар и све што их занима покажи им.
Чини ми се да никада таквог, оца нисам видео.
Титрао је од неког узбуђења и среће.
 Још са мале капије раширених руку отац је полетео у загрљај Рајку.
Снажан загрљај, безброј пољубаца, милон суза.
Тетка Зага, моја мајка, његова два сина и Ја смо стајали и гледали са неком неверицом.
 Поседасмо испод старе липе сви и поче разговор.
Упознасмо се и као да смо од рођења заједно расли, Предраг и Ненад и Ја се зближисмо.
Поведох их у обилазак дедовине.
Све им је било лепо и занимљиво.
- Све је ово наше? - упита Предраг не баш чистим српским језиком.
- Све - одговорих и пођосмо кући.
- Наших нема, отишли су негде - рече Ненад.
- Ту су у кући где би ишли - рекох.
А у кући за столом седели су родитељи.
Испред огњишта детињства, евоциране су успомене.
У једном тренутку, моја мајка изађе из собе и после неког времена се врати.
Носила је у тепсији савијачу, врућу.
- Е, па Рајко ово ниси скоро јео. Можда још од оних наших дана.
Савијачу гужвару, испод сача, исту ону као што је стрина Мица спремала. - рече отац.
 Рајку кренуше сузе, загрли оца и погледа у слику на зиду.
Прекрсти се па пољуби слику родитеља и икону.
- 'Оћемо ли Ранко, да идемо на гроб наших родитеља после - упита Рајко.
- Идемо заслужили су и твоји и моји. - рече отац.
Ниђоше опет сузе, потекоше ко потоци у пролеће.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!