Икона

Скоро свака српска кућа која слави Славу има и икону светитеља ког у Слави прославља.
Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је, пре свега, њена улога да повеже онострано, невидљиво са нашим светом. Иконе на тајанствени начин чине заиста присутним оне које представљају.

- Неможе се више Голе,
- издаје ме снага, ноге и руке неће више да ме слушају,
- 'бем ти овај мој живот - причао је деда Дома, док су седели под нашом крушком.
- Добро смо и живи колико смо мука преко леђа претоварили - одговори му мој деда.
 Од како памтим живео је сам.
Кажу имао је жену, која га је оставила, због неког његовог колеге,зидара.
Сина је одвела са собом, а имао је само три године.
Више га и не памти, само прича и слика му остадоше у аманет.
Често је говорио да ће једном доћи његов Гојко, и све имање преписати њему.
- Неће моје огњиште да се угаси, има Бога.
- И у мојој кући ће колевка да се заљуља, знам ја то, само дал' ћу да дочекам - говорио је.
 А, тај Гојко, по причи би требало да има година колико и мој отац.
- Него, Голе дођи до мене неко вече, на поседак да се попричамо, насамо, ако 'оћеш? - упита деда Дома
- Имао би нешто важно да ти кажем.
- Ма нисам у неком великом послу, доћи ћу.
Сутра дан, негде предвече, деда рече мојој нани:
- Идем мало да обиђем њиву, и да уберем неку лубеницу ако буде имало, задоцнићу, вечерајте ви без мене. 
Видео сам деду, када се вратио, носио је испод мишке неку торбу. Брзо је ушао у качару и после неког времена изађе.
Причао је са мојим оцем те вечери, некако чудно, деловао је уплашено, помало збуњено.
- Шта ти је оцо? - упита га мој отац.
- Све си се нешто снуждио, јел' ти добро?
- Ма добро ми је, шта ми фали, само сам нешто уморан и спава ми се. - одговори деда.
Кукувије су завијале, чуо се лавеж паса из даљине, небо је било ведро и пуно звезда.
- Врућина нека не може да се спава - рече деда, оцу који је седео испод крушке.
- И ја сам сав мокар, у голој води сам, па изађо' мало да се расхладим.
- Не иде на добро, ове злослутњаче, овде нашле да кукају.
- Оцо нека мука има, што кријеш кажи 'де запело? - упита отац?
- Тешко је добро да буде, а муке има увек - уста деда и врати се у собу.
Не прође много, негде око светог Илије, дође чика Гига и узнемиреним гласом, скоро кроз сузе рече:
- Дођи Голе, брзо, брзо...!!!
- Ама 'де брзо да дођем, шта ти је говори, Гиго!
- Готов је, звао те, 'оће да те види.
- Ко, човече, ко?
- Дома , умире, звао те, 'оће да те види, пожури!!!
Онако упетљан од журбе, тумарао је час под кош, час у качару, час у шталу, тражио је нешто, ни он сам не зна шта, чини ми се, док најзад није кренуо.
На дан сахране, таман кад покојног деда Дому однесоше у капелу, стаде неки ауто испред наше капије.
Један непознат човек изађе и упита моју мајку:
- Извините, да питам, а где је куће Доме зидара?
- Кућа је тамо, али Доме више нема, умро је.
- Када је умро? - упита незнанац.
- Прексиноћ, данас га сахрањују, сад га однесоше у капелу.
- А ко сте Ви, мислим, ко га тражи? - упита мајка.
- Гробље, где је?
- Право, па први пут десно - рече мајка.
- Хвала Вам пуно, зовем се Гојко, идем сада на гробље, хвала Вам, још једном.
 Увече на задњој софри, пре него ли људи пођоше својим кућама, мој деда донесе ону торбу и обрати се Гојку:
- Сине, ову икону ми је дао твој отац, да је чувам и ако сазнам некада где си, где живиш, да ти је пошаљем, да му се слава и лоза не угаси. Помињао те је, знали смо да те има, жеља му је била да те он сачека и преда ово, али пошто га живот није мазио до краја, као што видиш ја ти је предајем. Хтео је да ти каже, да не дозволиш да му се огњиште угаси, њиве да му се не упарложе и други да му их отму, волео је да се колевка заљуља и у његовој кући и чује дечији плач. Сирома није то дочекао, али ми је оставио у аманет да ти ово пренесем. Твоја слава је за недељу дана и било би лепо да наставиш и испуниш очеву жељу. Пантелеја је светац заштитник, помаже људима, помоћиће и теби.
Узе Гојко икону, пољуби је, загрли мога деду и са сузама у очима рече:
- Као и мога оца и мене живот није мазио, остао сам без оца, а да нисам ни знао шта је отац, патио сам се по белом свету, проклињао дан када сам се родио и отишао, али сам знао да ћу једном доћи на мој родни праг.
 Ја сада више оца немам, па те молим да ми ти будеш други отац, јер имам намеру да живим овде, са својом женом и своја два сина. Нећу дозволити да се моје огњиште угаси, њиве моје неоране да буду, а дечијег плача биће, хвала Богу, имам два сина. И славићу моју славу, оче мој.
Погледа икону још једном, окрену је а на полеђини је писало:
- За мог јединца, мога наследника Гојка, отац Дома.
Погледа у правцу старе куће на којој се оџак накривио, погледа је и уђе у њу.