петак, 12. октобар 2012. | By: grcanski despot

Тараба

  Тараба и плот се често не разликују, и једно и друго је ограда од прошћа, дасака, летава или уплетеног прућа, с тим да је тараба углавном састављена од летава, а плот од прошћа између којег је уплетено пруће. Прошће, проштац је узани колац, летва која је са једне стране зашиљена и пободена у земљу, и то је основа тарабе (плота). Добар је багремов проштац, али од храста бољег нема. Кад се проштац побије у земљу, онда се закуцавају летве или се уплиће пруће, најбоље врбово, које је најжилавије. Добро уплетен плот траје и сто година.. Слика српског села неодвојива је од плота и тарабе. Плотови и тарабе данас су све чешће замењени жичаним, кованим или бетонским оградама.

Миле је био сиромах човек.
Поштен и радан.
Рано је остао без оца и мајке.
Сам је кућио кућу, са својих десет прстију направио колико је могао.
Ретко је од кога тражио помоћ, јер је знао шта људи причају.
Теглио, вукао, надничио, користили су људи његову доброту и сиромаштво.
Неки су га исмејавали, неки жалили, а он је само ћутао и радио.
Колико пута су ме отац и деда критиковали због њега?
- Види како Миле ради, вршњаци сте, а ти се башкариш к'о неки шаров само.
Било ми је криво, чак сам понеки пут и био љут на Милета због тога.
Знао је Миле и да се игра са нама, био је још "жутокљунац".
Дечачки дани су нам пролазили и  већ смо се увелико замомчили.
Свако је бирао своју животну стазу за даље, постајали смо људи.
Они, који нису ишли у четворогодишњу средњу школу, већ су одлазили у војску.
Једне лепе јесење вечери, док смо истоварали кукуруз, неко је звао са мале капије.
- Чика Рајо, чика Рајо.
- Ајде сине, уђи, уплаши ме, помислио сам да се нешто недај Боже десило.
- Остало нам, још ово мало да избацимо кукуруза са коли, па идемо у кућу да седнемо - рече мој отац.
- 'Ајде да вам помогнем, часком ће мо заједено - и за трен ока скочи на приколицу.
Како је добар овај Миле, душа од човека, мислио сам у себи и први пут ме је било срамота пред њим, онако искрено.
 - Којим добром Миле, упита га мој деда - док је ложио нашу "џанџу"?
- Хтео сам да питам, да ли би могли да ми помогнете, сутра да идемо у брдо и исечемо мало багрема па да га однесемо на сртугару?
- Има тамо она мој забран, покојни отац није то секао, чувао је да мало порасте. А сад ми треба, хтео би да заградим мало око куће, пропао ми плот. А, после годину дана нећу бити ту, па да ми не улази у авлију ко 'оће?
- Па куда ћеш? - забезекнуто упита мој деда.
- Идем у војску деда, добио сам позив неки дан, па да то урадим док не пођем - рече Миле.
Мој отац уста са столице, изљуби Милета и са сузом у очима рече:
- Него шта ће мо, него да идемо!
- Миле, сине мој, не брини ништа ти за то, јутром рано крећемо сви у брдо.
Мој деда је још у чуду гледао, и само онако збуњено рече:
- Е, благо мени, постадосте људи.
Те ноћи нисам ока склопио, деловао сам збуњено и уплашено. Дедине речи су ми одзвањале у глави.
Рано зором кренусмо у забран.
Насекли смо багрема, за две авлије да оградимо и однели у стругару.
- Ја не знам како да захвалим за ово, али одужићу се.- стидљиво рече Миле.
- Нема за шта сине,
- Него сутра да оградимо ово, пашће киша јавили на радију. - рече деда.
- Сам ћу Ја то, немојте ви да дангубите због мене, имате ви вашег посла.
- Дете моје, пос'о није зец да побегне, има времена за све.- кроз шалу одговори деда.
- Добра багреновина, сад си миран Миле десет година, ваља једном. - рече мој отац
- Добра чика Рајо, ако некад будем имао за боље оградићу, за сада је овако.
Оградисмо авлију сутра дан, деловало је лепо, баш домаћински, а после неколико дана испратисмо мог вршњака у војску.
На станици, пре него ли Миле уђе у воз, шапну ми:
- Обиђи понекад моју кућу, нема ништа да се украде али нека се зна да није пуста.
- 'Оћу Миле не брини чуваћу је као своју, па расли смо заједно а и волим те ко брата.
- Чини ми се да сам му видео сузу у очима, али нисам сигуран да ли је то била моја или његова суза?
Неколико дана је прошло, можда петнаестак, а ми смо добили прво писмо од Милета....и последње.
Кажу, настрадао је, несрећним случајем.
- Кида се тамо 'де је танко, на сиритињу свака несрећа иде - говорио би мој деда.
Затвори се кућа, то су биле најчешће речи тих дана, потиштених и у чуду нађених људи.
И данас, често обиђем Милетову кућу, закључана је.
Тараба је скоро почела да се криви и пропада.