недеља, 25. јануар 2015. | By: grcanski despot

Обућар Милован



Обућар је особа која се бави прављењем и поправком обуће.
 Постоје две врсте обућара:
- они који праве нове ципеле „по последњој моди“
- они који се баве поправкама, такозвани „Крпе“ јер су крпили обућу.
Они који су се бавили израдом нових ципела су обично у некој главној - прометној улици имали радњу.
Ти обућари су били „Газде“.
 Они су комуницирали са муштеријом, која имала дубљи џеп, чим је куповала у главној улици. Газди је био посао да забављајући муштерију, са муштеријом из неког модног магазина одаберу модел и узму меру, стопала.
Онда би се на основу величине купчевог стопала одабрао дрвени калуп око кога би се радила ципела.
Сталне муштерије су имале „свој“ калуп, а на калуп, се по потреби додавале лепљењем и додавањем аномалије стопала купца, на пример чукљеви.
Ципела се састојала од доњег дела званог „ђон“ и горњег дела по имену „лице“.
Оба дела су се радила од чисте коже.
Прво се шило лице а онда се зашивало, ручно за ђон.
Тај тип ручно спојеног лица и ђона специјалним концем се звало „рам шивен ђон“.
Људи скромнијих могућности су на ђон стављали „блокеје“ комад метала закован на ђон на местима испод прстију и пете ципеле.
 „Крпе“ су се бавиле поправкама ципела.
Седели су на троношцу и испред себе имали низак сточић.
Испод сточића је била посуда са водом, где су пре започињања поправке, на мах квасили ђон да се не би дизала прашина док по ђону ударају чекићем.
Постоји посебан обућарски алат - Козлић, метално помагало на које се ставља ципела док се у њу нпр. закивају ексери.
Обућарски алат је обућарски чекић.
Обућарски чекић има савијени, предњи део за вађење ексера и задњи прошрен да се теже промаши ексер код закуцавања.
Ту је потом шило којим се разбушују рупе на ђону пре него што се у њега укуца дрвени ексер. Дрвени ексер, јер не рђа и боље подноси влагу.
Ту је и лепак тзв „ћириш“ којим се лепила кожа.
 Ципеле су се чистиле „ималином“ а имати прљаве ципеле је била срамота.
 „Погледај му обућу, па га пусти у кућу“.
 Данас производња ципела по мери више готово да не постоји а и „крпа“ је све мање.
 Наравно ни блокеје више нико не ставља.






 Мала сиромашна кућа иза Тробарских шума, била је оличење честитости и поштења. 

 Лепосава остала без мужа са три нејака сина.
Диринчила и теглила за џезву брашна по сеоским њивама. 
Имали су једну краву и две крмаче прасиље.
Жоја, Јова и Милован су обрађивали ланац и по земље што имаше, ручно.
Прву зимску бразду њих тројица су поорали заједно када их задеси несрећа.
Жоји нешто припаде мука, позли му и још не дођоше до лекара, а он оде Богу на истину. 
Туга  се свила око куће. 
Лепосава је морала је да прода краву да би сахранила сина. 
У старим опанцима, већ поцепаним ишла је опет у надницу.
Јова и Милован су морали да се привикавају на живот без брата, а нису могли.
Често би свако на своју страну  кријући се један од другог плакали. 
Увече би сачекали мајку да вечерају. 
Сваком по комат проје, прозборили по коју и спремали се за починак. 
Милован би увек приметио мајчине поцепане опанке. 
- Мајка, дај да ти мало окрпим опанке, срамота је да тако идеш. 
- Нека Мићо, ујутру ћу ја пре него што пођем у надницу.
Уморним кораком је одлазила у кревет, а Милован би вештим рукама средио опанке колико се могло.
Лепосава уцвељена и жална, као свака мајка није дуго издржала тај губитак сина па и она сконча убрзо.
Остадоше два брата сама у немилости живота.
Првих дана после мајчине смрти нису могли да се снађу.
Стрина Добрила, њихова комшиница преко њиве им је помагала. 
Одувек су се те две куће лепо слагале. 
И њиве су им се сиинориле и никада није било преке речи, говорила би им покојна мати.
Једне вечери, после свршена посла Јова позва Милована да седне на праг вајата. 
По први пут Милован је видео таквог брата. 
Помало уплашен без трептаја је слушао. 
Овако више не иде - поче Јован,
Данас сам ишао  до села да разговарам са Радосавом да те прими на занат. 
Гледао сам колико пута док си покојне мајке крпио опанке.
Пошто имаш шлифа за то, Ја сам тако одлучио. 
Изучићеш занат и после тога ради ћеш код Радосава за неку плату. 
Ја ћу око куће обављати послове и тако ћемо некако преживети.
Милован је послушао брата.


Милован је био вредан момчић., паметан и виспрен. 
Толико је брзо учио занат да га је Радосав после непуних годину дана смео оставит самог у радњи.
Био је сигуран да ће примити и услужити ваљано муштерију. 
Кад кад би му рекао да је сам Бог погледао њега јер се бојао да ће све ово што има од алата остати пука сећања на једног обућара. 
Дао ми је тебе Мићо и хвала му на томе.
Милован га је само погледао онако зачуђено. 
Нешто сам погрешио - упита Радосав 
Нисте мајсторе, само сте ме назвали Мићо, а тако ме је само звала моја покојна мајка - рече Милован.
Поносна би била твоја мајка сине мој и на тебе и на брата. 
И отац ти је ваљао као човек, али сирома' погибе у рату. 
Сагнуо би главу Мића и кришом пустио сузу. 
Немој плакати сине! 
Не плачем мајсторе него ми прашина од ђона ушла у очи, невешто се Мића бранио.
И мој Жоја је био добар, мајсторе. 
Јесте сине био је и он добар дечак, али га судбина одвоји од вас.
  
Тих дана Радосав би често одлазио до вароши и дуго се задржавао. 
Милован бих остајао сам у радњи. 
Око поднева би долазила Гина, Радосављева жена и доносила ручак.
 Тетка Гино, мајстор је отишао нешто до вароши, а ручак ће се охладити док он дође. 
Гина би погледала Миолвана са благим осмехом и рекал: 
- Теби сам сине донела, ти ручај, не брини за мајстора.
Ништа му није било јасно, и са неким страхом је узимао парче вруће погаче и кришку сира и јео. 
Често пута би одвојио парче погаче или проје и коју кришку сира да носи брату за вечеру.
Знао је то и Радосав и Гина, ћутали су.
Момци су увелико били и Јова и Милован. 
После војске, Милован се вратио послу обућара, а Јова пољопривреди. 
Тих дана је први пут видео ћерку од мајстор Радосава. 
Никада му није ни причао о њoj, па и није знао да има деце.
 Бранка му баш запал за око, али није смео то никако да покаже.
Плашио се да не остане без посла.
Негде око Врачева, Бранка је хтела да јој отац направи једне лепе ципеле које је видела у вароши.
Радосав је избегавао, већ се остарило и полако је губио занат из руку.
Замолио је Мићу да он то уради, све причајући како има посла у вароши.
Милван је прихватио са неком зебњом да ли ће се обрукати и да ли ће знати. 
Била је то његова провера живота, мислио је често ноћу када би легао да спава.
Тога дана када је узимао меру Бранки за ципеле и када је додирнуо њену ногу памтиће целога живота. 
Као да га је сто ножева проболо, дрхтале су руке, дланови знојили, а срце лупало као никада до тада. 
Видео је то Радосав и ћутао.
Ципеле су биле готове за два дана и то какве ципеле. 
Бранка је вриснула од сеће и у једном кораку загрлила оца и пољубила.
- Хвала оче, види мајко како су ми лепе ципеле - у једном даху је рекал Бранка
Захвали мајстору, он је то направио - рече Радосав
Бранка погледа Мићу у ћошку радње, потрча па и њега пољуби тако силно да га умало не страфи субина брата Жоје. 
Није то био обичан пољубац? 
Увече када је дошао кући, позвао је брата да му каже, није могао да издржи.
Јова га је слушао, чуо је братовљево куцање срца од узбуђења, није хтео да га прекида. 
Ја ћу бато мој ових дана питати Бранку да се уда за мене. 
Не занм да ли ће ме мајстор благосиљати због тога или ћу добити отказ, али морам.
Не могу више.
Моожемо ли се обојица  оженити ове године - пресече га Јова. 
 У моменту потонуше све лађе Миловану.
 И теби се свиђа Бранка - процеди кроз зубе.
Не брате мој мени се свиђа Душица Добрилина ћерка, и ако би питали обојица плашим се да не останемо празних руку.
Неда газда у сиротињу заборављаш - рече Јова


                                      Није могао да се помири са тим, решио је то да уради.
Морао је да пита или би се кајао цео живот.
Сутра дан Милован смогну снаге и упита Радосава.
Још није ни завршио мисао, а мајстор га прекиде и рече:
- Може под једним условом...да ми дођеш у кућу. 
Преписаћу ти радњу и имање јер и мојa Бранка тебе воли, већ вечерима је мучи туга и синоћ ми моја Гина рече.
- Морао бих са братом да попричам - одговори Мића
 Идемо заједно да му кажемо.
Затвори се радња још пре подне, по први пут откако је отворена.
Исчуђавао се народ, не знајући разлог..
Јова је дочекао мајстор Радосава домаћински или боље речено оно са чим је располагао. 
Није могао да верује Милован када је његов мајстор рекао да ће помоћи Јови да направе лепу кућу и да му докупи још мало имања, ваљало би и ти синко да се жениш. породицу да ствараш. 
Узалуд ти пролазе дани. 
Јова рече, мајсторе мислио сам вечерас да идем да питам да ми дају девојку. 
Волимо се, али се плашим да неће да је дају за сиромаха.
Богати сте ви децо моја, имате душе за цело село, вредни радни и честити.
То вреди више од злата. 
Идем са тобом као твој други отац и таст твога брата, да је просимо, даће ти девојку коју волиш.
Нагрнуше сузе у очи Јови и Миловану, оне радоснице или срећнице. 
Обасја сунце кућу крај Тробарских шума.
Испросише Душицу и заказаше свадбу браћа у истом дану.
Тих дана некако пред свадбу Јова и Милован заједно са супругама одоше мајци на гроб.
На гробу очистише траву, засадише цвеће, а Милован извади замотуљак испод пазуха и позва Душицу и Бранку.
- Снахо моја и ти моја Бранка поделићу вам ове опанке мојој мајци за душу. 
Исте оваке је она имала само поцепане. 
Није имала сирота да купи нове.
Ви их не морате носити, већ их чувајте као успомену да покажемо нашој деци 
опанак, наш извор настанка и опстанка.
Беше свадба за причу и памћење. 
Радосава и Гине као Добриле и Свете више нема.
Остала им је пуна кућа чељади.
Славска свећа гори, кандило св.Георгија и Ђурђице горе. 
Истог свеца славе четири, а исте куће.
Опанак се чува у аманет потомству које чаврља по кући и авлији Јове и Милована.