Славски колач

 Свештеник пред славу у дому свечара врши освећење водице, која се користи за мешење колача. Обично се славски колач умеси дан пре славе. Меси се од брашна. У новије време то је бело брашно. Обично се од теста праве украси по колачу: птице, гроздови и слично, а најважнији је украс поскурица (печат) са знаком Ис-Хс-Ни-Ка (скраћен грчки исказ: Исус Христос побеђује).

Те године поп Бата, иначе наш парохијан, дошао је нешто раније да свети водицу за Ђурђевдан.
Ми, деца смо се играли у авлији, када стаде ауто испред велике капије.
Изађе поп и наздрави нам:
- Помаже Бог децо.
Ми смо ћутали, јер нисмо знали шта да одговоримо, нико нас није научио.
- Дођите, да вам дам мало бомбона - рече поп.
Ми онако стидљиво дођосмо и пружисмо руке.
 Пре него што ставите бомбоне у уста оперите руке, прљаве су вам - рече и пође према кући.
На прагу га је сачекала нана и сва нешто ужурбана од посла, позва нас у кућу.
Пођосмо, али не сви, неки су се плашили па нису хтели.
И попу беше непријатно, јер кући нико није био осим нане и нас, па се мало као и наљутио.
- Домаћина нема - упита поп?
- Нема, отишао послом нешто до вароши, треба сваки час да стигне, не знам 'де се задржао убио га Бог дабогда.
- Немојте да мешате Бога у те ствари, није Бог крив, добро обавићемо то ми, колико нас има.- рече поп.
- Оче, извините на овој несугласици, молим Вас - рече нана, када је поп завршио молитву.
- Чиме да вас послужим?
- Хвала не треба ништа, журим.
- Нека донесе домаћин, колач у цркву на сечење, ујутро на Ђурђевдан. -рече поп и брзим кораком изађе из куће.
 Било је то време када се и смело и није, како ко, да слави своју крсну славу..
Неко је то одређивао, надгледао и давао дозволе? 

Био сам први разред.
- Сине, сутра нећеш у школу.
- Идеш са дедом и братом, у цркву, и носиш колач да прережете.
- Сутра је наш Ђурђевдан, наша слава - рече отац.
Ујутру нас је мајка, лепо обукла у свечана одела, и са дедом заједно кренусмо у цркву.
У тканој торби је био славски колач, увијен у вежени миље, флаша црвеног вина и славска свећа са сликом св. Георгија, а била је окићена са цвећем, увезано црвеним концем.
Било је то моје прво резање колача у цркви. Нисам ни знао да се понашам, него сам краичком ока гледао, и копирао деду када се крсти, како и где држи руке, док је читана молитва.
Био сам међу својима, а деловао сам као туђинац.
Другог дана славе сам морао у школу.
Мајка ме је одвела, и отишла да ми оправда јучерашње не долажење.
Учитељица је ушла у одељење и пре него ли је отворила дневник, прозвала:
- Нека устане Зоран Живковић,
- Где си био јуче Зоране - упита учитељица?
- Па јуче смо славили Ђурђевдан и отац ми је рекао да не долазим у школу.
- Не може то тако Живковићу, зато данас за казну, стајаћеш цео дан  у ћошку!
 Без поговора сам пошао, и са сузним очима окренуо се према зиду.
Чуо сам да су ми се неки смејали, неки су нешто добацивали, а мене је жива срам појела тога дана.
Дошао сам кући сав уплакан.
Температура ме је сломила те ноћи.
Било је то чудно време. 
Било је то време када се и смело и није, како ко, да слави своју крсну славу.
Неко је то одређивао, надгледао и давао дозволе?