Свадба

У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима.

Добривоје је сваке године долазио у своје село за Васкрс. 
 Отишао је још као свршени студент у град и запослио се. 
Радио је као пољопривредни инжињер у комбинату.
 - Добро ми дошао сине - рече отац Гавра. 
- Боље те нашао оче - рече Добривоје и пољуби оцу руку. 
- Где ми је мајка? - упита. 
- Ено је у кући, спрема вечеру, радује се сину јединцу - рече Гавра кроз шалу. 
Домаћин је Гавра, нема шта. 
Увек је волео да буде под конац све и на време. 
Имао је стоку и њиве, имао је пољопривредне машине, да не "камчи" од других, како је то волео да каже. 
А ти видим, си се преновио, купио си нова кола? - упита отац. 
Купио оче, не љутиш се? 
- Ама што би се љутио, него не иде да се у оволика кола возиш сам - рече Гавра. 
- Мислио сам да си ми снају довео, а оно сам дође. 
- Мислиш ли ти да се жениш синко, унуке да дочекам. 
Доца је ћутао, није знао шта да одговори. 
Истина време му је за женидбу, али још је момак. 
Четрдесет и пета ти скоро на прагу, ватај задњи воз синко, коме ово да остане за кога да живиш? - рече Гавра скоро љутито. 
Оче, кад је чика Жила направио ову помоћну зграду? - упита Доца, да би скренуо са теме. 
Јесенас одбруси Гавра, и он је луд, зашта ће му то, има једну ћерку, туђа кућа, удаће се негде у бели свет и коме то, има да труне и пропада као и ово моје. 
Жила је чипав али поштен човек. 
У селу је важио за газду, имао је увек све први и најбоље. 
Неко га је волео, неко не, али су увек на његов праг долазили за помоћ. 
- Жиле 'ајд на по једну, дошао ми Доца да те частим - викну Гавра преко плота. 
Док су седели испод старе липе за столом, ето ти Жиле. 
Свируће нешто и пева:
- " 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада". 
Црни Жиле, што полуде тако рано, шта то певаш? - упита Гавра. 
Ма слушао сам неку песму на радију, па ето остало ми у глави - одговори Жиле. 
- Ситне проје сине Доцо, добро нам дошао кући. 
- Хвала чика Жиле. 
- Па како је у вароши, како посао? 
- Видим лепо се живи тамо, нова кола, добро ти иде изгледа - рече Жиле. 
- Није лоше, не жалим се. 
И баш у тренутку када је Деса износила слатко и воду, наиђе Мира, Жилина јединица да позове оца јер су дошли неки људи, траже га. 
Доца као никад до тада се скамени и укочи. 
Видео је нешто што му узнемири срце у грудима и поче нешто да га стеже и гуши. 
Ни Мира није била равнодушна, од једном поцрвене у лицу као булка, па сва збуњена окрете се и побеже. 
Приметише то сви, али прећуташе. 
После вечере, Доца каза: 
- Идем мало до села, да се видим са друговима из детињства. 
На изласку из куће отац му рече: 
- Волео би да ми она буде снаја, али двадесет година си старији од ње. 
Не казавши ништа Доца изађе из куће. 
На навече Васкрса, на Велику суботу, десила се љубав. 
Сутра дан је Доца устао рано, отишао у цркву на причес, а када се вратио био је озарен неком срећом, до тада оцу и мајци непознатом. 
"Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира... "
- Шта то певаш? - упита Гавра сина. 
- Ма ништа неку песму сам чуо мало пре на радиу - одговори. 
- Добро, добро, свршеном послу мане нема - рече отац, окрете се и оде. 
Схватио је  Доца шта то значи, па се насмејао само. 
Оче, размишљао сам нешто, да најесен засејемо мало више пшенице и кукуруза. 
- Ако ћеш радити посеј, Ја ти не браним - рече отац, када је испраћао сина за град. 
Доћи ћу за Тројицу, имам нека посла овде. 
Дуго је гледао Гавра за сином, баш дуго. 
Да ли је знао или је слутио, то само он зна. 
На навече Тројице, Деса је била у башти а Гавра око стоке пословао. 
И заборавили они да треба син да им дође. 
Види дошла моја одмена, па раширених руку мајка Деса пође према сину. 
За столом у кући Доца рече онако бојажљиво, родитељима. 
- Ја сам решио да се женим! 
Изненађени шта чују Гавра и Деса се с'каменише. 
Е, 'фала драгом Богу, прозбори прва мајка и суза јој заисрки у оку. 
Ви можда слутите, али ето да Вам кажем: 
- Мира и Ја се од оног дана виђамо крадом и ред је да то обелоданимо. 
- Па бих Вас замолио да вечерас одемо код њених и да је за просимо, како то ред налаже, ипак  смо ми из домаћинске куће. 
Него шта ћемо, поскакаше сви од среће, него шта ће мо. 
- Ја сам купио прстен да је верим а остало чућете тамо. 
Око Жилине  куће, те вечери су и врапци певали најлепше песме. 
Осим што је Жила пристао да, да ћерку за Доцу, сви су се изненадили када им је Доца рекао да ће они да живе овде и да он више неће да иде у град. Путоваће на посао, али живеће на селу. 
Ту му је колевка, ту му је огњиште и ту ће и бити. 
Гавра од среће рипи, загрли сина па испи чашу до дна и разби је о под. 
Жила скочи за пријатељем и исто уради. 
Гавро пријатељу мој, од сутра плота између нас нема, рушимо га. 
Рушимо га пријатељу , него шта , од данас смо једна кућа. 
На радију се чула песма: 
" 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада".
Свадбу заказаше после Крстовдана. 

Капије су биле окићене венцима од Бршљана, девојачке руке ишарале шатор са кићанкама и балонима. Било је све као из бајке. 
"Јутрос рано свирају свирачи...", чула се песма испод шатре. 
Идемо по кума, па по старога свата, рече Гавра и седоше у кола. 
Под шатром су већ седели гости, они који су хтели да иду у сватовску поворку, када су дошли Кум и Старојко. 
Пре него што су кренули по младу, а после доручка који је послужен, домаћин је са ћерамидом у којој је био тамјан и жар, окадио сватове, како не би нечисте силе ишле са њима. 
Млада је била преко плота, па су гости изашли из авлије и пре него што су требали да уђу у Жилину авлију, морао је младожења да обори јабуку. 
Око соколово је нанишанило, рука није задрхтала и младожења је могао да уђе у двориште. 
Док је младожења куповао младу од њеног брата, девојке су од барјактара узеле заставу да је оките, да би је после продале барјактару, а војвода је куповао петла. 
Обичај је да када колона крене из младине авлије, таст и ташта дају да младожења попије чашу вина у којој се налаз дукат.
Колону је предводио барјактар, а после тога редом су ишла младеначка кола, па кумова, старојкова, војвода и тако редом. 
Венчање је било грађанско и оно у цркви. 
У цркви младенцима су ставили круне  на главу, како би се крунисала њихова веза пред Богом. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. 
Кум и Старојко држе упаљене свеће и слушају речи молитве које свештеник упућује младенцима. 
После церемоније венчања, Мира је испред цркве, насумице бацила бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. 
Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. 
Такође, на вратима цркве кум је бацио метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу. 
По завршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. 
Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. 
Пред кућним прагом Мира је узела у руке "наконче", мало мушко дете, подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. 
На вратима Деса је дочекала младу, која је пољубила у руку и узела хлебове, које ставља испод пазуха и са обема рукама у којима држи флаше вина, Доца је преноси преко прага и улази у кућу, где дарује огњиште новцем. 
Испред огњишта, Деса је узела снају у крило, као знак добродошлице. 
Њеној срећи није било краја. 
Из шатре се чула песма: 
" Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира...". 
Гавра је са својим пријатељима Жилом и Слободом дочекивао госте. 
Коло се развило свуда по авлији, водиле су га момци и девојке.
Свадба је трајала до раних јутарњих часова.  

Моба

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ. Домаћин куће тада сазива мобу, заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива, у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима, да свако покаже оно што најбоље зна и уме.

Тому Жолиног су ценили као човека у крају.
Он је био такве нарави, права душа од човека, ма тај човек, неће ни мрава згазити.
Увек се јави и пита како сте, треба ли помоћ?
Ма ваља једном - говорио би мој деда.
Сада је газдурина, а некада је био пука сиротиња. 
Отац му је био поштен човек, али сиромах.
Увек је радио по туђим кућама, да би зарадио за кућу и децу.
Мучио, теглио, диринчио за проклети динар.
Тако је и зарадио болест, од које је умро касније.
Жола је оставио жену и два детета, сина и ћерку.
Колико пута само нису имали комат 'леба да вечерају, то само зна њихова мајка Вера.
Колико пута је сузама опрала кецељу, у ноћима пустим и тешким, мислећи шта и како даље.
Тома је видео на време да мајка неће моћи сама, па пошто се већ био замомчио кренуо и он да доприноси кући.
Радио је код неког Миодрага, тај је био доктор негде у Београду, служио му.
Косио, сејао, орао, жњео, ранио стоку, цело домаћинство, онако нејак одржавао.
Пратила га је судбина његовог оца, изгледа?
Тај доктор није имао деце, па је малог Тому заволео као сина, и тако се понашао према њему. Људи који их нису знали, никада не би рекли да то нису отац и син, такав су однос имали.
А доктор је имао доста земље, његови су били предратни богаташи.
Мали Тома и по неколико дана није долазио кући, када је била сезона радова у пољу.
Доктор је знао ситуацију у дечаковој кући и сам би у јесен, када се окончају пољски радови, отишао код Томе кући, однео и брашна, масти, шећера, кромпира, лука и по целу свињу би дао.
Мајка Вера је била збуњена, зашто толико се доноси, плашила се да њен син неће моћи да одради све то. 
Не брините се, будите поносни имате сина за пример, биће то добар човек - говорио би доктор.
Вера би стајала збуњено и без речи гледала како одлази доктор, није могла да се сети речи којима бих се захвалила.
И таман када су мислили да је све кренуло добро, породица се мало средила, мајка Вера више није имала оних трзавица, десила се невоља.
Једног дана Тома се вратио кући уплакан и рекао мајци да ће изгледа морати да тражи нови посао?
- Што? - упита мајка онако уплашено.
Па данас су јавили да је доктор умро.
И то ће сада некоме продати, ма ко зна шта ће бити од свега, тако да ја морам да тражим посао на другу страну - рече Тома.
Жао ми је оне стоке, како ће и где ће, ваљало би оно хранити, не сме стока да гладује - рече Тома, мајци.
- Иди сине ти храни стоку,  па за неки дан ће се решити то, шта ће и како ће бити - рече мајка.
Дани су пролазили....
Тома је сутрадан требало да крене на нови посао код другог газде, требало је, али судбина је имала другачију путању.
Тога дана је стигло писмо из суда да Тома сутра иде  на рочиште.
Збуњен и помало уплашен, није ни смео да каже мајци за то.
Рано јутром је кренуо у град, причајући како има неке обавезе да уради за новог газду.
Судбина је одредила да не ради код новог газде, већ све имање покретно и непокретно наследи од доктора и постане он газда.
Људи нису могли да верују, у то.
Газда Тома је тог пролећа посејао пет хектара детелине.
Имао је доста стоке и ваљало је спремати храну за зиму.
Када је покосио другу детелину која беше родила добро, молио је Бога само да га време послужи и да је покупи пре кише.
Натмурило се небо нешто, тог преподнева, просто помодрело од муке само што не пукне.
Уплашио се Тома, па са сестром и мајком потрчао у њиву да скупи бар нешто, спремало се невреме.
Купили су у пласке и од велике журбе нису ни приметили комшију Лолу кад је дошао у помоћ, недуго затим дође и Дома, Гига, Киса, ма скупи се цео комшилук из сокака и направи се моба за час.
Мајка Вера од среће помало збуњена упита сина да иде да спреми нешто људима, ваља их нахранити вечерас када се ово заврши.
- Иди мајко, иди и спреми нам ону твоју гибаницу и оне пољупчиће, а и меса испржи, мобари нам не смеју бити гладни.
 Док је небо одлучивало на коју ће страну пући, последња пласка сена стаде у сењак.
Сручи се река кише, оне летње, оне која је била у овом тренутку добро дошла мобарима, јер спарина која је била, није се више могла поднети, а овако се мало расхладише и освежише се.
Да Вам се захвалим на овоме дану и овој помоћи - обрати се Тома.
Одрастао сам са Вама, али до данас нисам знао да сте овакви људи.
Сада сте ми још дражи и још вас више волим.
Ја сам то што јесам, игром судбине сам наследио ово богаство, али се нећу променити ни за нокат.
Мој покојни отац ме је учио и причао "Образ нема више од два прста, али више вреди од два света", зато Вас молим да убудуће, кад год имате неку муку а мислите да вам Ја могу помоћи, питајте, тражите.
Ја сам ваш Тома Жолин, и увек ћу бити.

Попара

Попара је старо, добро јело на којем су се генерације одхраниле. Домаћице нису бацале стари хлеб него су га ´попаривале´ у воду, па одатле вероватно и назив ´попара´ (попарени хлеб). Иако важи за сиротињску храну, можда у свим данашњим ђанконијама, управо она ће нахранити и вашу душу.

После много година, синоћ сам прошао сокаком детињства.
Сокак као и сваки други у селу.
Можда овај мало каљавији од других, али је мој.
У њему је душа била слободна као птица у лугу, била моја.
У њему сам прве кораке направио, прву лопту шутнуо...
Нагодинале се године, бреме од брига, натоварио живот на леђа, па не попушта. 
Дођох, да мало дам себи одушка, да ми буде лакше, пред даљи животни марш.
У једном кутку сокака, била је наша кућа.
Кажем била, више је нема.
Одселили смо се, а кућа је срушена, пре него што сам пошао у први разред.
- Откуд ти, брате мој - рече Пиле.
- Дођох мало да вас видим, ужелео сам се нешто, оних наших пољана. - рекох.
- Нека си, ред је био да дођеш, овде си порастао - рече стрина Мица.
Била је то сиромашна кућа, али поштена.
Код моје стрина Мице сам направио прве кораке, проходао.
- Док смо седели испод крушке, на оној истој клупи где смо као деца седели, стиже слатко и вода.
- Је л' то оно слатко? - упитах.
-Јесте сине мој, од оних смокава што сте као деца јели - рече стрина Мица.
Мој Драганче, кога смо од милоште звали Пиле, јер је био малог раста, поче нешто да се врзма ђа тамо ђа овамо, деловао је нешто збуњено, и никако да се скраси на једном месту.
- Шта ти је Пиле, шта си се нешто узмувао, шта тражиш? - упитах.
Ћутао је, и таман када је стрина Мица отишла да донесе кафу, он ми рече:
- Срамота ме брате мој, дошао си ми у госте а немам чиме да те послужим.
Знам за ред, али нема се.
- Ама ко ти шта тражи, дођох само да вас видим ужелео сам се, не треба ми ништа.
Дрхтавом руком, испуцалом од рада и мука, стрина Мица нас послужи кафом.
Колико до јуче ста били деца, ломили ми мушкатла са прозора и којешта нисте радили, а данас ево већ свршени људи - поче стрина Мица причу.
И стварно почеше слике да се враћају као на траци, набујаше успомене на дечачке дане као Јасеница у пролеће, до дубоко у ноћ.
Опијени од успомена, од ветра што је благо ћарлијао и миловао нам зајапурена лица, заспасмо под оном крушком и на оној сламарици, прекривени ћилимом.
Пробудило нас је јутарње сунце, појање петлова и рика крава.
И гле чуда!
На столу, испод терасе чекао нас је доручак.
Стрина Мица, стидљивим гласом рече:
- Немој замерити, али једино што сам могла спремити за доручак је оно на чему си одрастао и што си некада волео.
Да, на столу је стајало оно што сам волео највише на свету, оно јело које је у овом тренутку једино могло нахранити моју душу и тело.
И наиђоше ми, онако добровољно, сузе радоснице у очима, па загрли моју стрина Мицу и седох за сто.
Попара, јело мога детињства, младости.
На столу ПОПАРА, па воља ти са сиром или са шећером.
- Хвала за ово, хвала много!
И опет набујаше успомене дечачких дана у мом сокаку.

Гибаница

Гибаница је врста слојевите пите која се прави од нешто дебљих кора и надева сиром и јајима. Најчешће се прави као гужвара, тако што се коре у средини нагужвају и тако преливају филом.

Марко Рајков, је 'давно отишао у иностранство, баш 'давно.
Сећам се приче мога оца, како су заједно момковали, коло у црквеној порти водили.
- Био је висок, најлепши момак у  порти, све су девојке хтеле да играју до њега.
Мајке које су из прикрајка пазиле на ћерке, само су се гуркале и нешто крадом коментарисале када би Марко неку својим оком безецовао.
А он, увек онако незаинтересован за тренутну ситуацију, као да га је било брига за све.
Имао је увек лепу реч и осмех за свакога.
И нико му никада није замерио ни зашта, био је пример, као да није од овог нашег света, говорили су људи.
Иако јединац, био је научен да чува и заради.
Рајко, његов отац, држао је дисциплину, као сваки ондашњи домаћин.
Велико имање је имао и увек на време је било обрађено.
Он и његов син Марко су све то радили.
Често би му помагао у пословима, јер су нам очеви заједно рабаџијали
И увек, после сваког свршеног посла, стрина Деса, би нас послужила са њеном гибаницом.
Нико такву гибаницу није правио, или нам се бар чинило - причао је отац.
После одслужења војног рока Марко се није вратио кући.
Послао је писмо, у којем је писало, да се оженио неком девојком коју је упознао у Бихаћу и да је са њом отишао право за Немачку.
Рајко, данима није излазио из куће и ни са ким није хтео да прича.
Сви су му били криви и све му је сметало.
- Не можеш тако Рајко до века да ћутиш.
- Није ми до живота Голе, све сам му дао, за њега сам живео, а он тако да ми уради - жалио се Рајко.
Ма доћиће му из дупета у главу скорије, видећеш, није тамо мед и млеко, мој Рајко.
И коме ћу ово имање да оставим, за кога да радим, немам воље - настављао је Рајко.
Стрина Деса је само уздисала, ни речи није зборила, крила је сузе, крајичком мараме их брисала.
И само би онако, нечујно пришла и ставила гибаницу, тек испечену, на сто да нас послужи.
- Ма коме је више до јела, е мој Марко шта ми уради, рекао би Рајко и отишао у шталу - причао је отац.
Од онаквог домаћина за пример, шта оста, говорили су људи.
Њиве су се упарложиле, необрађене, једва да је и коња задржао.
Имао је једну краву и пар свиња, колико за кућу да има.
Све је опустело и стало у Рајковој кући.
Помагали смо колико је дозвољавао, јер је често говорио:
-  Батали те мене, гледајте вашу кућу ја сам осуђен на пропаст, изгледа да сам се на Бога камењем гађ'о кад ме је овако осудио. 
Негде око Митровдана баш пред славу Рајкову, стиже абер да долази Марко.
Нико то није веровао, понајмање Рајко.
Тих дана, прича мој отац, Рајко је добио неку вољу, био је другачији, веселији, иако је упорно причао да неће "он" доћи.
На навече славе, Рајко дође кући код нас и рече:
- Људи извол'те сутра на славу, ја немам пречи гостију до вас, ви сте ми и род и помози Бог.
- Боже здравља Рајко - одговори му мој деда.
Када се Рајко сутра дан вратио из цркве, пошто је носио колач да пресече, није могао ни да слути да је срећа закуцала на његова врата.
У кући су га чекали син Марко, снаја и два унука, већ велики момци.
Скамењен, укочен наједанпут, смогао је снаге да се прекрсти и само каже:
- Хвала ти Митровдане мој, крсна славо моја, на овом дару, сад не жалим да умрем.
Марко загрли оца и мајку, пољуби их у оне седе главе и рече:
- Ако можете опростите ми, родитељи моји. Огрешио сам се о вас. Оставио сам вас без објашњења и отишао. Сада сам се вратио да вам кажем да заувек остајем на огњишту где сам прве кораке направио. Довео сам вам снају, можда не ону коју сте ви намерачили, али ону која је мом срцу била драга, довео сам вам два унука, моје синове. Молим вас, прихватите их, па да сви заједно кренемо, тамо где смо стали пре много година.
Стрина Деса јаукну од среће, па оним уморним и остарелим рукама, пригрли снају и унуке. Потекоше сузе низ изборано лице и наквасише испуцале руке.
Митровдан се славио у Рајковој кући, као никад пре.
Једино на трен се изгуби стрина Деса.
Није је било можда неких сат времена.
Стигло је све ово, дуго њено срце није оволико радости доживело а остарело се.
Патили смо и надали се...,  нека је, нека се исплаче, биће добро она знам ја моју Десу, јака је она - говорио је Рајко.
Отшкринуше се врата на конки, осети се незаборављени мирис.
Пробуди се на час зов детињства и младости.
Марко заплака од среће, мајка Деса је носила врућу ГИБАНИЦУ.

Славски колач

 Свештеник пред славу у дому свечара врши освећење водице, која се користи за мешење колача. Обично се славски колач умеси дан пре славе. Меси се од брашна. У новије време то је бело брашно. Обично се од теста праве украси по колачу: птице, гроздови и слично, а најважнији је украс поскурица (печат) са знаком Ис-Хс-Ни-Ка (скраћен грчки исказ: Исус Христос побеђује).

Те године поп Бата, иначе наш парохијан, дошао је нешто раније да свети водицу за Ђурђевдан.
Ми, деца смо се играли у авлији, када стаде ауто испред велике капије.
Изађе поп и наздрави нам:
- Помаже Бог децо.
Ми смо ћутали, јер нисмо знали шта да одговоримо, нико нас није научио.
- Дођите, да вам дам мало бомбона - рече поп.
Ми онако стидљиво дођосмо и пружисмо руке.
 Пре него што ставите бомбоне у уста оперите руке, прљаве су вам - рече и пође према кући.
На прагу га је сачекала нана и сва нешто ужурбана од посла, позва нас у кућу.
Пођосмо, али не сви, неки су се плашили па нису хтели.
И попу беше непријатно, јер кући нико није био осим нане и нас, па се мало као и наљутио.
- Домаћина нема - упита поп?
- Нема, отишао послом нешто до вароши, треба сваки час да стигне, не знам 'де се задржао убио га Бог дабогда.
- Немојте да мешате Бога у те ствари, није Бог крив, добро обавићемо то ми, колико нас има.- рече поп.
- Оче, извините на овој несугласици, молим Вас - рече нана, када је поп завршио молитву.
- Чиме да вас послужим?
- Хвала не треба ништа, журим.
- Нека донесе домаћин, колач у цркву на сечење, ујутро на Ђурђевдан. -рече поп и брзим кораком изађе из куће.
 Било је то време када се и смело и није, како ко, да слави своју крсну славу..
Неко је то одређивао, надгледао и давао дозволе? 

Био сам први разред.
- Сине, сутра нећеш у школу.
- Идеш са дедом и братом, у цркву, и носиш колач да прережете.
- Сутра је наш Ђурђевдан, наша слава - рече отац.
Ујутру нас је мајка, лепо обукла у свечана одела, и са дедом заједно кренусмо у цркву.
У тканој торби је био славски колач, увијен у вежени миље, флаша црвеног вина и славска свећа са сликом св. Георгија, а била је окићена са цвећем, увезано црвеним концем.
Било је то моје прво резање колача у цркви. Нисам ни знао да се понашам, него сам краичком ока гледао, и копирао деду када се крсти, како и где држи руке, док је читана молитва.
Био сам међу својима, а деловао сам као туђинац.
Другог дана славе сам морао у школу.
Мајка ме је одвела, и отишла да ми оправда јучерашње не долажење.
Учитељица је ушла у одељење и пре него ли је отворила дневник, прозвала:
- Нека устане Зоран Живковић,
- Где си био јуче Зоране - упита учитељица?
- Па јуче смо славили Ђурђевдан и отац ми је рекао да не долазим у школу.
- Не може то тако Живковићу, зато данас за казну, стајаћеш цео дан  у ћошку!
 Без поговора сам пошао, и са сузним очима окренуо се према зиду.
Чуо сам да су ми се неки смејали, неки су нешто добацивали, а мене је жива срам појела тога дана.
Дошао сам кући сав уплакан.
Температура ме је сломила те ноћи.
Било је то чудно време. 
Било је то време када се и смело и није, како ко, да слави своју крсну славу.
Неко је то одређивао, надгледао и давао дозволе?

Икона

Скоро свака српска кућа која слави Славу има и икону светитеља ког у Слави прославља.
Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је, пре свега, њена улога да повеже онострано, невидљиво са нашим светом. Иконе на тајанствени начин чине заиста присутним оне које представљају.

- Неможе се више Голе,
- издаје ме снага, ноге и руке неће више да ме слушају,
- 'бем ти овај мој живот - причао је деда Дома, док су седели под нашом крушком.
- Добро смо и живи колико смо мука преко леђа претоварили - одговори му мој деда.
 Од како памтим живео је сам.
Кажу имао је жену, која га је оставила, због неког његовог колеге,зидара.
Сина је одвела са собом, а имао је само три године.
Више га и не памти, само прича и слика му остадоше у аманет.
Често је говорио да ће једном доћи његов Гојко, и све имање преписати њему.
- Неће моје огњиште да се угаси, има Бога.
- И у мојој кући ће колевка да се заљуља, знам ја то, само дал' ћу да дочекам - говорио је.
 А, тај Гојко, по причи би требало да има година колико и мој отац.
- Него, Голе дођи до мене неко вече, на поседак да се попричамо, насамо, ако 'оћеш? - упита деда Дома
- Имао би нешто важно да ти кажем.
- Ма нисам у неком великом послу, доћи ћу.
Сутра дан, негде предвече, деда рече мојој нани:
- Идем мало да обиђем њиву, и да уберем неку лубеницу ако буде имало, задоцнићу, вечерајте ви без мене. 
Видео сам деду, када се вратио, носио је испод мишке неку торбу. Брзо је ушао у качару и после неког времена изађе.
Причао је са мојим оцем те вечери, некако чудно, деловао је уплашено, помало збуњено.
- Шта ти је оцо? - упита га мој отац.
- Све си се нешто снуждио, јел' ти добро?
- Ма добро ми је, шта ми фали, само сам нешто уморан и спава ми се. - одговори деда.
Кукувије су завијале, чуо се лавеж паса из даљине, небо је било ведро и пуно звезда.
- Врућина нека не може да се спава - рече деда, оцу који је седео испод крушке.
- И ја сам сав мокар, у голој води сам, па изађо' мало да се расхладим.
- Не иде на добро, ове злослутњаче, овде нашле да кукају.
- Оцо нека мука има, што кријеш кажи 'де запело? - упита отац?
- Тешко је добро да буде, а муке има увек - уста деда и врати се у собу.
Не прође много, негде око светог Илије, дође чика Гига и узнемиреним гласом, скоро кроз сузе рече:
- Дођи Голе, брзо, брзо...!!!
- Ама 'де брзо да дођем, шта ти је говори, Гиго!
- Готов је, звао те, 'оће да те види.
- Ко, човече, ко?
- Дома , умире, звао те, 'оће да те види, пожури!!!
Онако упетљан од журбе, тумарао је час под кош, час у качару, час у шталу, тражио је нешто, ни он сам не зна шта, чини ми се, док најзад није кренуо.
На дан сахране, таман кад покојног деда Дому однесоше у капелу, стаде неки ауто испред наше капије.
Један непознат човек изађе и упита моју мајку:
- Извините, да питам, а где је куће Доме зидара?
- Кућа је тамо, али Доме више нема, умро је.
- Када је умро? - упита незнанац.
- Прексиноћ, данас га сахрањују, сад га однесоше у капелу.
- А ко сте Ви, мислим, ко га тражи? - упита мајка.
- Гробље, где је?
- Право, па први пут десно - рече мајка.
- Хвала Вам пуно, зовем се Гојко, идем сада на гробље, хвала Вам, још једном.
 Увече на задњој софри, пре него ли људи пођоше својим кућама, мој деда донесе ону торбу и обрати се Гојку:
- Сине, ову икону ми је дао твој отац, да је чувам и ако сазнам некада где си, где живиш, да ти је пошаљем, да му се слава и лоза не угаси. Помињао те је, знали смо да те има, жеља му је била да те он сачека и преда ово, али пошто га живот није мазио до краја, као што видиш ја ти је предајем. Хтео је да ти каже, да не дозволиш да му се огњиште угаси, њиве да му се не упарложе и други да му их отму, волео је да се колевка заљуља и у његовој кући и чује дечији плач. Сирома није то дочекао, али ми је оставио у аманет да ти ово пренесем. Твоја слава је за недељу дана и било би лепо да наставиш и испуниш очеву жељу. Пантелеја је светац заштитник, помаже људима, помоћиће и теби.
Узе Гојко икону, пољуби је, загрли мога деду и са сузама у очима рече:
- Као и мога оца и мене живот није мазио, остао сам без оца, а да нисам ни знао шта је отац, патио сам се по белом свету, проклињао дан када сам се родио и отишао, али сам знао да ћу једном доћи на мој родни праг.
 Ја сада више оца немам, па те молим да ми ти будеш други отац, јер имам намеру да живим овде, са својом женом и своја два сина. Нећу дозволити да се моје огњиште угаси, њиве моје неоране да буду, а дечијег плача биће, хвала Богу, имам два сина. И славићу моју славу, оче мој.
Погледа икону још једном, окрену је а на полеђини је писало:
- За мог јединца, мога наследника Гојка, отац Дома.
Погледа у правцу старе куће на којој се оџак накривио, погледа је и уђе у њу.

Тараба

  Тараба и плот се често не разликују, и једно и друго је ограда од прошћа, дасака, летава или уплетеног прућа, с тим да је тараба углавном састављена од летава, а плот од прошћа између којег је уплетено пруће. Прошће, проштац је узани колац, летва која је са једне стране зашиљена и пободена у земљу, и то је основа тарабе (плота). Добар је багремов проштац, али од храста бољег нема. Кад се проштац побије у земљу, онда се закуцавају летве или се уплиће пруће, најбоље врбово, које је најжилавије. Добро уплетен плот траје и сто година.. Слика српског села неодвојива је од плота и тарабе. Плотови и тарабе данас су све чешће замењени жичаним, кованим или бетонским оградама.

Миле је био сиромах човек.
Поштен и радан.
Рано је остао без оца и мајке.
Сам је кућио кућу, са својих десет прстију направио колико је могао.
Ретко је од кога тражио помоћ, јер је знао шта људи причају.
Теглио, вукао, надничио, користили су људи његову доброту и сиромаштво.
Неки су га исмејавали, неки жалили, а он је само ћутао и радио.
Колико пута су ме отац и деда критиковали због њега?
- Види како Миле ради, вршњаци сте, а ти се башкариш к'о неки шаров само.
Било ми је криво, чак сам понеки пут и био љут на Милета због тога.
Знао је Миле и да се игра са нама, био је још "жутокљунац".
Дечачки дани су нам пролазили и  већ смо се увелико замомчили.
Свако је бирао своју животну стазу за даље, постајали смо људи.
Они, који нису ишли у четворогодишњу средњу школу, већ су одлазили у војску.
Једне лепе јесење вечери, док смо истоварали кукуруз, неко је звао са мале капије.
- Чика Рајо, чика Рајо.
- Ајде сине, уђи, уплаши ме, помислио сам да се нешто недај Боже десило.
- Остало нам, још ово мало да избацимо кукуруза са коли, па идемо у кућу да седнемо - рече мој отац.
- 'Ајде да вам помогнем, часком ће мо заједено - и за трен ока скочи на приколицу.
Како је добар овај Миле, душа од човека, мислио сам у себи и први пут ме је било срамота пред њим, онако искрено.
 - Којим добром Миле, упита га мој деда - док је ложио нашу "џанџу"?
- Хтео сам да питам, да ли би могли да ми помогнете, сутра да идемо у брдо и исечемо мало багрема па да га однесемо на сртугару?
- Има тамо она мој забран, покојни отац није то секао, чувао је да мало порасте. А сад ми треба, хтео би да заградим мало око куће, пропао ми плот. А, после годину дана нећу бити ту, па да ми не улази у авлију ко 'оће?
- Па куда ћеш? - забезекнуто упита мој деда.
- Идем у војску деда, добио сам позив неки дан, па да то урадим док не пођем - рече Миле.
Мој отац уста са столице, изљуби Милета и са сузом у очима рече:
- Него шта ће мо, него да идемо!
- Миле, сине мој, не брини ништа ти за то, јутром рано крећемо сви у брдо.
Мој деда је још у чуду гледао, и само онако збуњено рече:
- Е, благо мени, постадосте људи.
Те ноћи нисам ока склопио, деловао сам збуњено и уплашено. Дедине речи су ми одзвањале у глави.
Рано зором кренусмо у забран.
Насекли смо багрема, за две авлије да оградимо и однели у стругару.
- Ја не знам како да захвалим за ово, али одужићу се.- стидљиво рече Миле.
- Нема за шта сине,
- Него сутра да оградимо ово, пашће киша јавили на радију. - рече деда.
- Сам ћу Ја то, немојте ви да дангубите због мене, имате ви вашег посла.
- Дете моје, пос'о није зец да побегне, има времена за све.- кроз шалу одговори деда.
- Добра багреновина, сад си миран Миле десет година, ваља једном. - рече мој отац
- Добра чика Рајо, ако некад будем имао за боље оградићу, за сада је овако.
Оградисмо авлију сутра дан, деловало је лепо, баш домаћински, а после неколико дана испратисмо мог вршњака у војску.
На станици, пре него ли Миле уђе у воз, шапну ми:
- Обиђи понекад моју кућу, нема ништа да се украде али нека се зна да није пуста.
- 'Оћу Миле не брини чуваћу је као своју, па расли смо заједно а и волим те ко брата.
- Чини ми се да сам му видео сузу у очима, али нисам сигуран да ли је то била моја или његова суза?
Неколико дана је прошло, можда петнаестак, а ми смо добили прво писмо од Милета....и последње.
Кажу, настрадао је, несрећним случајем.
- Кида се тамо 'де је танко, на сиритињу свака несрећа иде - говорио би мој деда.
Затвори се кућа, то су биле најчешће речи тих дана, потиштених и у чуду нађених људи.
И данас, често обиђем Милетову кућу, закључана је.
Тараба је скоро почела да се криви и пропада.

Бунар

 Бунар је ископана уска, дубока јама за скупљање подземне воде. Док није било водовода који су воду спроводили до сваке славине, бунари су били најприступачнији извори пијаће воде. Копању бунара је претходила веома битна операција тражења подземне воде, која се понегде обављала помоћу дрвених лескових рашљи. Рашљар би у руке узео рачвасту грану, рашље, и у ходу би се зауставио кад би се рашље саме спустиле ка земљи, указујући на подземну воду. На том месту се копао бунар. Копањем бунара бавили су се посебни мајстори, бунарџије. Изнад оваквих бунара обично се налазио ђерам или сантрач (направе за вађење воде из бунара). Ђерам је састављен од дрвеног стуба и притке којом се по принципу полуге извлачи вода, а сантрач је дашчана ограда око бунара са витлом за подизање кофе и кровом од црепа.
Некада је бунар био статусни симбол сеоског домаћинства.
Данас покушавамо да заборавимо и шта је бунар и шта је добар домаћин.
Бунар је опеван и у многим нашим народним песмама.
Крај бунара су се некада заказивали састанци момка и девојке, догађале љубави на први поглед, причале приче.

 Опекло јутарње Петровданско сунце па пржи ли пржи.
Тек што смо дотерали стоку на пашу, а морамо на појило.
Недалеко од дедине њиве, беше бунар СИРОТИЊСКИ, тако су га звали.
Стока сама пође да угаси жеђ.
- Ожеднели сте децо - упита нас деда Жоја?
- Врућина ова, па морамо због стоке - одговори смо.
Седосмо ту на клупу крај бунара, поред деде.
- Зашто се овај бунар зове СИРОТИЊСКИ - упита мој брат?
- Некада давно био неки Тоза, служио војску и био стрелац и то добар кажу - поче деда Жоја причу.
- У јеку борбе, тамо на Кајмакчалану бива рањен његов зема, који беше негде од Рабровца.
- Као последњу жељу тражио је да види Тозу.
- Нађоше они Тозу и доведоше га.
- Са мном је готово земо - рече тај сироти рабровчанин,
- Него да ми испуниш последњу жељу - оћеш ли?
- Ама оћу земо ал' немој тако бићеш ти добро.
- Знам ја боље од тебе како ми је, него узми ово марамче у њему је 100 дуката, ти узми 30 а мојима дај 70, да имају да преживе кад прође ово зло.
Борба их раздвоји и сваки траг тог сиротог рабровчанина се изгуби.
После рата се Тоза вратио жив и здрав кући. Једном када је причао са  оцем, каза му за ову причу и за то марамче. Отац онако љутито скочи, и рече да брже преже чезе, и да иду да нађу кућу тог несрећника.
- Све то да се врати, мени фала Богу не треба ништа, кад си ми ти дошао жив и здрав само кући.
Дођоше у Рабровац и нађоше Момчилову кућу.
- Стриче рече ми Момчило да вам донесем ово - рече му Тоза.
Његова мајка удари у запевку а Момчилов отац ништа не рече, кажу узе марамицу пољуби је окрете се и оде.
Прошло то неко време живот се вратио у колотечину, кад ето ти једног дана стадоше нека чеза пред Тозину капију.
- Домаћине - повика човек.
Изађе Тоза из штале и пође према капији. Кад би мало ближе препозна он његовог зему.
- Момчило ти си, 'бем ти колач?
- Ја, Тозо брате.
Онако сав срећан, отвори Тоза капију да уђу у авлију..
- Да испрегнем коња земо док мало попричамо - упита Тоза?
- Нека немој, журимо, свратили смо на кратко само.
Тек кад је силазио са чеза виде Тоза да његов Момчило нема једне ноге и руке.
- Нека си ти мени жив па и тако - рече од узбуђења Тоза.
Седоше под веранду, послужи се са слатком и водом.
- А ти тако земљаче уради - упита га Момчило?
- Шта - рече збуњено Тоза?
- Немој тако сине, ја сам му рекао то да уради, не требају нама ти дукати а и није лепо - осети Тозин отац о чему се ради.
Брецну се Момчило мало па рече:
- Идемо оцо, а ти Тозо упамти једно: Ја сам ти рекао, Бог ти дао, ти узео ниси, умрећеш к'о сиротиња.
Седоше у чезе и одоше.
Дуго је после тога стајао Тоза на капији и гледао за њима и мислио ко зна шта.
 - Није имао порода, мучио се кроз живот, умреше му и отац и мајко убрзо једно за другим,
- Живео је сам и увек је био забринут.
- Овај бунар је он копао и нашао воду,
- Данас се на зна ни где му је гроб, остало је само ово од њега.
- Због чега је бунар копао то само он зна, никоме никада није рекао,
- Нешто има, дал' да се искупи због нечега или ко зна шта, децо моја - заврши причу деда Жоја.
Одосмо и ми са СИРОТИЊСКОГ бунара.
Прича ме је ганула, али још више која је порука приче?
Ни дан данас не знам, и ако ме све води на ону народну изреку " Узми све што ти живот пружа".
Да ли је то или нешто друго, то само Момчило и Тоза знају.

На кратким таласима прошлости

Ах, та стара добра и успорена времена.
Кафане су биле институције у којима су се окупљали отмрни људи и културна елита.
Истински су знали да уживају.
Шта има боље од тога.

За кафанским столом су настајале многе наше народне песме, мого наших песника је написало своја сада већ антологијска дела.
Ево примера Ђура Јакшић је написао за кафанским столом песму Домовина.
Песма коју је Војислав Илић посветио глумици Зорки Коларевић,а написао ју је оловком на мраморном столу у "Позоришној кафани":
"Крин није бељи од лица твог,
недра су твоја од снега беља,
за љубав те је саздао Бог,
једина си ми чежња и жеља.

Због тебе ја сам тужан и блед.
Жудим и чезнем за тобом, где си.
Дођи,растопи с душе ми лед-
Буди ми зора, к'о што јеси".

За кафанским столом настала су многа ремек-дела.
Сремац је бележио и доскочице.
Жанка Стокић је целу кафану подизала на ноге својом заносном песмом и игром.
Ево једне анегдоте:
Враћао се Нушић касно кући,после дуге седељке у кафани.Покушао је да се неприметно ушуња у кућу.Жена га упита колико има сати.Он јој одговара десет,а у том тренутку сат откуца један.Па шта је ово,чуди се жена.Боже,жено,што си смешна.Па ти оћеш да ти сат откуца и нулу-кисело процеди Нушић.

Много наших старих и добрих музичара су чували и неговали нашу народну изворну песму.

Овом приликом набројаћу само неке: Вуле Јефтић, Миле Богдановић, Добривоје Видосављевић, Анђелија Милић, Савета Судар, Драгослав Лазаревић, Павле Стефановић, Ксенија Цицварић, Даница Обренић, Мара Ђорђевић, Предраг Цуне Гојковић,Лепа Лукић.
Данашње генерације под ударом оријенталног и свих других страних мелоса све више запоставља нашу изворну музику.
ТВ,радио и штампа у сврху комерцијализације утиче на генерације, баш оне којима требамо оставити у аманет оно што су нама преци оставили.
Да сачувамо нашу музику, песме и архаичне обичаје.Уколико будемо то изгубили а сва је прилика да тако и буде, остаћемо без нашег бића.
Зар није то можда нека врста систематског уништавања свега што је српско.Од националног је значаја да и држава стане у заштиту овог нашег блага које једино морамо признати чувају само културно уметничка друштва.
А каква је ситуација економска у земљи и ако имамо у виду да се аматеризам полако гаси, поставља се једно круцијално питање: Ко ће сачувати изворну музику, песме и игре наше земље ако се на ове по мени ИНСТИТУЦИЈЕ које се онако стидљиво зову културно уметничка друштва?
Док се свугде у свету то увелико плаћа и тежи се ка враћању аматеризма и очувања својих обичаја ми се као по некаквом омађијаном правилу одричемо.Колико смо богати као подручје у етно мотивима и мелодијама доказује и чињеница да су многи еминентни страни музичари занемели када су чули наш мелос.

Последњи је час да станемо у заштиту нашег изворног мелоса!!!

Абер за спас

Искрено ја сам часни и поштени националиста. Волим Србију и СРПСТВО, волим свога ГЕЏУ и све његове претке. Заболи ме душа када видим све ово што се сада ради са нашом музиком, културно уметничким друштвима и уопште културом, оном националном српском. Све се друго више протажира и даје му се на значају, а наши корени се заборављају.  Генерације стасавају незнајући и не сазнавајући за своје претке и обичаје.
Ја сам човек који жели да покрене ову тему, и волео бих да упознам такве људе који знају више, Jа ћу их слушати и радити, али само под условом да чувамо и сачувамо ово наше СРПСКО. Главна и основна моја замисао је да сачувамо од заборава наше песме, наше народне игре, наше архаичне обичаје којих имамо и са којима се  поносимо.

Колико људи у свету, оних наших СРБА који из разноразних разлога одоше од своје мајке Србије, се труди и улаже у ово наше богаство? Колико су материјалних средстава спремни да дају да би њихово дете научило КОЛО, запевало нашу “Ој, Мораво”, а ми овде и нисмо спремни да их удостојимо па макар и преко средстава јавног информисања. Тек по која емисија се направи о нама и нашим емисарима и чуварима ове наше лепоте од МУЗИКЕ и ОБИЧАЈА.
Морамо се потрудити да то сачувамо и у сврху тога волео бих да се покрене лавина, она позитивна, која би хтела да се укључи у ову тему. Нека нас буде свих профила и оних који знају и оних који мање знају, само да се има жеља и воља у очувању нашег културног добра. Покушајмо јер имамо коме оставити и имамо од кога научити. И још нешто, ми имамо обавезу и ону моралну и ону људску према нашим прецима,  јер су и они нама то оставили у аманет.
“Ко крсно име слави, оном и помаже” .                                                                                                                                                            Каже наша народна умотворина: “Образ нема више од два прста, али више вреди од два света” !!!                       

Песма моја

У циљу очувања наше старе изворне песме и наших обичаја испричаћу вам нешто што ми стоји у сећању из мога детињства.
Некада су песме биле саставни део одрастања деце у неком крају. Како је свако дете морало да зна неколико песама, без обзира да ли је певало или не. Све што се радило, радило се уз песму. Песма није служила само да се људи веселе. Она је имала много дубљи значај. Преко ње су се слале поруке, она је била чувар корена, а мотивисала је на један посебан начин.
Израз попевање или пупевање уместо певање, довољно говори о томе шта је смисао песме. Као када дрвеће пупи, најављује отварање, тако се и песмом најављује нешто ново. Онај ко пева отвара душу и кроз песму казује оно што је људима потребно. За различито доба године, дана, празнике, постоје различите песме и оне се певају само тада. Било је незамисливо да неко о Божићу запева неку летњу песму коју су, рецимо, певали косиоци.
Деца су као мала певала само кад чувају овце и кад су сигурна да их нико не чује. Требало је храбрости да се запева пред мештанима. Понављам, песма није служила за весеље, била је много више од тога. Зато су они који певају то схватали озбиљно.
Озбиљно је то схватао и мој деда Голе, па је мене, и моја два брата у време косидбе одводио раније на ливаду, он правио прве откосе, а ми певали. Моји први наступи били су управо пред косиоцима и жетеоцима. А та публика је, само да знате, била више него озбиљан критичар. Јер, ко код њих прође, могао је слободно даље.
Када жетеоце или косиоце стигне умор, када им треба додатна снага, онда је на сцену ступала моја маленкост својим попевањем.

Рекли би ми да се попнем негде одакле ће сви да ме чују и онда ја почнем са песмом.
Шумадинка жито у пољу је жела, руковети слаже као саће пчела...ишла је песма.
 Био сам сав важна што су баш мени указивали такво поверење. .
Тек када сам мало одрастао почео сам да схватам значај и улогу песме и да јој мало озбиљније прилазим.
Тада сам схватио зашто смо се и када смо у црнини оглашавали песмом.
 Моја баба је говорила да кућа не сме да остане без песме. Гласили смо се и када је догађај тужан.
Све је рађено са одређеном мером.
Попевањем су обележавани и радости и тужни догађаји.

Ћилим

Ткање ћилима на разбоју су од давнина радиле жене за потребе куће и домаћинства. Предиван спој боја и шара, на природан начин бојене вуне, постали су уметност која у сваком ћилиму, оставља дeо маште, орнаментике, дубоко уткане у свест ткаље.
 Највећи број ћилима користио се за прекривање кревета, као део постељине, украс на зиду, али поред употребне функције, имао је ћилим и друге намене које се могу пратити и везивати за цео животни циклус почев од рођења детета, свадбе, па до смрти.
Ћилими су знак припадности одређеном друштву и уметности. Ћилим дефинише простор, поседује топлину, живу присутност, пружа осећај угодности и луксуза, те чува нашу традицију.   Савремени начин живота тражи од нас све више динамике, те исцрпљује и умара наш организам. Зато је од изузетне важности да нас дочека атмосфера која ће нас опустити и развеселити. Гледајући један ћилим пронаћи ћемо у себи одмор, лепоту, сећење и утеху...

"Које тебе добро донесе по овом кијамету"?, упита ме, док сам улазио у кућу.
 "Нисам те видео давно деко, па рек'о да те мало обиђем"?
 После бакине смрти остао је сам. Тада сам први пут видео сузу у његовим очима. Никада пре нисам. Увек је деловао сигурно и јако, да сам се често потајно питао, има ли овај човек емоција?
" 'Оћеш ли једну врућу", упита ме, "мало пре сам скувао за мене, "да сам знао да ћеш доћи скувао бих више".    

"Нећу деко, само мало да се угрејем код наше "џанџе" ", шпорет је тако звала моја покојна бака.
" 'Ајде благо мени, па се мало одмори идем ја да вршим оборку, па ћемо вечерас причати".
"Да пођем и Ја да помогнем што", упитах?
 " Нека сам ћу и онако нема пуно да бавим, иди ти у собу и одмори".
Била је то соба мога детињства и моје младости. Увек сам у њој спавао. И сада је изгледала као пре.
Кревет онај дрвени, прекривен ћилимом што га бака ткала, крпаре уредно прострте и затегнуте по соби, на зиду окачени везови " Како голуб голубици гуче тако и ја љубим своје мило луче" писало је на једном. Окачене слике већ пожутеле у старим дрвеним рамовима, од венчања моје баке и деке до слика из њихових светковина, славља па до мојих и моје браће.
На старом креденцу видех једну слику коју сам већ и заборавио.
Узех је и седох на кревет.
У делићу секунде вратише се успомене баш на тај дан. Сећам се тренутка када је бака седела за разбојем, са потком у десној руци и са мном у њеном крилу, сликала нас моја мајка. " Ово је за тебе, сутра кад се ожениш да имаш коме да поклониш. Ко зна да ли ће тога имати тада. Да га чуваш к'о очи у глави. И да се сетиш твоје баке"Сећам се тих речи, а сузе ми кренуше онако својевољно, као крушке су лиле.
 " Ти то плачеш, благо мени", пренух се кад чу глас деке.                                                                    "Плачем", није било времена да измислим разлог, јер сам у руци држао слику.
 " Немој благо мени, немој", окрену се и изађе са очима пуних суза.
Легао сам на кревет, на онај ћилим што га је бака ткала и са сликом на грудима покушавао да вратим успомене. Сузе су ми умивале лице, срце је лупало и нека ме врућина спопаде. Заспао сам на аманету моје баке, кога морам сачувати и пренети даље.
 Гледајући један ћилим пронаћи ћемо у себи одмор, лепоту, сећење и утеху...

Магаза

 "Ту се, сине мој, чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", говорио је мој деда.

 Магаза је стари народни назив за зграду у сеоском домаћинству у којој се чува храна. Магазе су се обично правиле од дрвета, а у њима су прављени пресеци у којима се држало брашно, жито или пасуљ, боб, раздвојено по врсти. Магаза обично нема прозоре нити друге отворе осим врата.

Имали смо једну у авлији, дремала је између старог ораха и старе липе. Одолевала је зубу времена онако пркосно иако је деловала изнемоћало. Ново време је измишљало нове објекте али деда ју је љубоморно чувао и није хтео ни да чује да је нема. Често би седео испред ње на троношцу и крунио кукуруз.

Тога дана, негде око Видовдана требало се поћи на њиву, рано зором у вршај. Деда и ујак нам рекоше: '' И вас двојица идете са нама.'' ,(мислећи на мене и брата од ујака), ''И ви сте већ момци, ваљало би нам помоћи''.

Припекло сунце, она јара нас уби. Седели смо испод багрема и чекали да утоварамо џакове са житом, када ујак пође са трактором.У једном тренутку стаде комбајн и чу се нека вика. Отрчасмо до тамо да видимо шта је. Мислили смо да је деда или ујак повређен. Слика која ће ми остати у сећању заувек. Мало, беспомоћно лане је лежало испод витла комбајна а коса од комбајна му је исекла ногу. Брзо смо га извадили и однели на вратину. Са оном ракојим што је деда понео на њиву испрали му ногу и превили. Гледало нас је беспомоћно, као да је хтело нешто да каже.

Кући смо га однели. Брат и ја смо, уз одобрење баке, ставили лане у магазу. То је била наша тајна. Знамо да нисмо смели јер би деда и ујак викали на нас, али имали смо одобрење. Дани су пролазили, а наша МАЗА како смо га звали била је све боље. Бакини мелеми су помагали. 

Једног дана, када смо терали стоку на пашу, баш тамо где смо вршели видели смо срну, мајку од наше Мазе, тражила је своје младунче. Уплашила се и побегла када нас је осетила. О, какав је то осећај био горак. Она није знала да смо ми ти који смо јој сачували младунче, не!

Наша Маза је била здрава и зов природе је прорадио у њој. Хтела је у своја пространства. Знао сам да морам да је вратим, а било ми је криво и жао.'' Немој да будеш себичан толико, како је твојoj мајци када те нема'', говорила је моја бака. ''А и не могу више да вас кријем, деда ће се љутити када сазна''.

Сутра ујутру смо однели нашу Мазу, односно вратили је њеним пољима и мајци. Био ми је то најтежи дан до тада у своме животу. Сузе су ми квасиле образе исто онако као роса што ми је квасила патике.    

"Ту се сине мој чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", рече ми деда када смо се вратили са стадом. Знао сам да је ваша Маза у магази али нисам хтео да ти кажем а био сам љут. Кад је храна у питању мора да буде чисто, зато не треба на таквим местима то да радиш у будуће.

Био сам постиђен али и срећан јер сам сачувао живот једног малог створења у нашој магази а она за то ваљда и служи?

Вајат

Вајат је омања дрвена кућица без прозора у оквиру дворишта  и личи на оставу. Вајат има две намене. Данас је то остава у којој се „држи опрема и воће", међутим некада је имао и још једну другу значајнију намену. Вајат је био „просторија за живот брачног пара“.
Некада када смо живели у задрузи, када су у сеоској кући, у једној просторији боравиле заједно и по четири генерације, младенци тек венчани пар, ноћу би се издвајали у вајат. Зато је та омања просторија била удаљена од куће у којој је живео остатак задруге, за случај ако би се младенци у страсти занели и постали сувише гласни, причао ми је деда.
 Вајат није имао прозоре, да не би млађарија звирела шта младенци раде.
 А колико је вајат мени значајан?
Па рекло би се да јесте.
Наиме, негде око светог Илије, тога лета господњег, моји деда и баба одоше у госте, са чезима а ја остах кући да намирим стоку на време. Припекло сунце, теме пржи. Ја се већ замомчио и онако слободан и сам добио неку одважност и слободу па отишао у дедин вајат, као да прилегнем јер чини ми се ту беше најбоља хладовина.
У шта све није било у вајату. Од бакиних корнишона спремљених за зиму, дединог старог опанчарског алата, косе, виле и које чега још.Што би рекли само од попа браде што нема.
Онако разгаћен легох у онај стари дрвени кревет са сламарицом.Слушам кокодачу кокошке, ричу краве а и понеки врабац се сакрио под стреху вајата од врућине па ми пева.У свом том миљеу и неприметих женско чељаде на вратима јер ме беше као неки сан први ухватио.
Изненађен и помало уплашен занеме, али се брзо прибрах и затворих врата на вајату.

Са нестанком задруга, заједничког живота у њима, вајат је изгубио једну своју функцију. Међутим ако смем да кажем, Ја сам му чини ми се додао неправедно одузето тако да ако је уопште негде остао сачуван, и данас,не мора само служити искључиво као остава.

Печење ракије

Ракија се препознаје и као део обреда, обичаја и као уметност, креација стварања. Ракија је и пиће здравља, задовољства, лепоте мириса, богатства различитих укуса, али пре свега ракија је традиционална српска, наша, нарочито у последње време узданица и дика.
Већ више од 20 година српска шљивовица, уз француски коњак и шкотски виски, чини тријумвират међу јаким пићима у свету. То троје је, по технолошкој вредности, далеко отишло квалитетом од осталих јаких пића.
 Поуздано се зна да је ракија на наше просторе дошла са турским освајањима, у 14. и 15. веку, али јој је квалитетно, здраво воће и традиционалан начин печења удахнуо душу и дао специфичну арому и пуноћу укуса, непоновљиву вредност и кавалитет који она данас посeдује.

Срби су народ који од давнина пече ракију и по њој је познат. Скоро свако српско сеоско домаћинство поседује казан за печење ракије, а свако, без изузетка је пече. Печење ракије је увек био друштвени догађај.
Ракија је одувек имала специјалну економску улогу у сеоским домаћинствима. Она је била једини производ који је могао, у скромним условима, да се сачува низ година. Ракија је била нешто као банка, залог који имате увек када вам затреба да је продате и поткрепите кућни буџет. Ракија је нешто што можете сами да произведете, а да вам траје 20 година и при том не изгуби вредност.

И на крају, да завршим са мудром изреком: ''Ракија неће решити проблеме, али то неће ни млеко''.
Пијмо мало, али пијмо добро да бисмо дуго пили, једна је од записаних изрека и мудрости о ракији и алкохолним пићима, јер култура пијења је део културе уопште. И то је управо квалитет који смо врло брзо постигли, поставши прави уживаоци есенција мириса и укуса величанствене природе сакупљених у капљици ракије.