Палачинке

Палачинка је посластица пржена у уљу или без уља. 

Палачинке су округле, могу бити дебеле или танке, а праве се од смесе умешене од брашна и млека или воде и јаја. 

Палачинка је вероватно најстарији облик хлеба и позната је широм планете, спремана на различите начине.

Палачинка се након пржења премаже слатким или сланим надевом. 

Од слатких, најчешће се користе пекмез, џем, разни индустријски кремови, мед или слично. 

Од сланих надева, користе се сир, кајмак, разна већ готова јела, као руска салата, или слично. 

По премазивању, палачинка се умотава уцилиндричан облик, или се премота у троугласти облик. 

По жељи, на већ умотану палачинку се могу стављати други додаци.

Етимолошки, реч „палачинка“ настала је од латинске речи „placenta“ која значи „колач“.

                                   

- Узми сине палачинку, нека се види мом Жоји за душу. 

Волео је мученик то највише на свету - рече баба Вука и брзо се окрену према шпорету да сакрије сузе. 

Ја сам ћутао и онако стидљиво узех палачинку. 

- Ова зима никако да прође - прекину мучну тишину баба Вука.

Седи ту сине, часком ћу ја само да донесем још мало дрва, иде вече па да се има, и брзо изађе јер је хтела да сакрије очи пуне суза. 

У другој соби је лежао деда Тоза и ћутао, само по некада би уздахнуо и онако неразговетно рекао, "што и мене не узмеш Боже мој". 

Ветар је звиждао око прозора, снег је падао као да му је задње. 

- Ова јесен баш кишовита - рече Тоза, мом деди док су испијали кафу.
- Ћути кад стигосмо да оберемо кукуруз, како би сад по овој бљузгавици - рече мој деда.
- Нисам стиго да насечем још мало дрва, страх ме је да нећу имати доста, за зиму, па ако стане ова кишурина да идем неки дан у брдо да несечем - настави Тоза.
Него Голе да те питам да пођеш да ми помогнеш, мој Жоја и ја, да то што пре урадимо?
- 'Оћу бре Тозо, како да нећу, питао би ја и мог Рају него он сваки дан по пијацима..
- Нека нема потребе, ми ћемо сами да идемо, нећу ја то много, једну приколицу.
- Да пођем и Ја са вама деда, да помогнем - упитах из друге собе док сам са Жојом учио да играм шах.
- Бем ти славу твоју, где ћеш ти да идеш мали си још, а и само би нам сметао - рече деда Тоза.
Први пут ми је било криво што сам толико млађи од Тозе.
Па и он са својих осамнаест година није могао много да помогне мислио сам, али ко је још слушао дете од једанаест година.
Жоја је био треће дете, имао је две старије сестре.
Оне су давно већ удате.
Тоза је већ био и  деда.
Имао је два унука и унуку од ћерки.
Жоју је касно добио, желео је сина и ето Бог му га даде.
Била је то добра кућа.
Радни и поштени људи.
Важио је за човека који не одступа од својих замисли, па су га људи прозвали баксуз.
А није био, тражио је поштовање и разумевање за све што је радио.
Међутим људи кад неког "увате на зуб" обр'о си зелен бостан.
Зато је био повучен човек, ником није сметао и није од никог ништа ни тражио.
Две куће са којима се дружио и посећивао и на славу смо ишли једни код других, биле су кућа мога стрица и моја.
Тако смо Жоја, моја браћа и Ја расли, ма једни од других се нисмо одвајали.
Био ми је ко старији брат.
Научио ме је да играм шах, таблић, да рачунам и певао сам са њим.
Волео је да пева.
Тога јутра спремише се Жоја, Тоза и мој деда и кренуше у шуму по дрва.
Пре него што су кренули рече деда Тоза баба Вуки:
- Спреми ручак, када се вратимо да једемо, домаћински и направи палачинке за твога мезимца.
Јашта ће мајка, него да спреми за мога наследника оно што он највише воли.
Жоја се само насмеја, беше му мило, видело се.
Остао сам и гледао за њима.
Иди ти сине донеси ми мало дрва да спремимо ручак, па се после играј - рече баба Вука.
У три скока дрва су била донешена и Ја одох на сокак да се играм са децом.
Нико није ни слутио да се сунцу тога дана последњи пут Жоја радовао.
Тек негде предвече зачу се јаук и лелек из авлије Жојине.
Згрну неки народ одједном и сви у неком чуду и неверици.
Збуњен и помало уплашен видех деду како седи на пању код штале и плаче.
Нисам ни стигао да га питам ништа, приви ме у крило и јако, јако загрли.
- Е ћуре моје, нема више твога другара Жоје.
- Како упитах? - и почех да плачем.
Брзо отрчах до баба Вуке.
Седела је у соби крај прозора наслоњена на сто и запевала.
Сто је био постављен.
Ручак је био спремљен онај домаћински и палачинке са пекмезом.
Све је ту било само мога Жоје нема.
Схватио сам тада да је мој Жоја отишао некуда и да га нећу више никада видети.
Било је мучно и тужно тих дана у авлији деда Тозе.
Опростио сам се од мога другара Жоје, а да га нисам ни видео.
Рекли су ми само да је боље тако, памти га онако како си га знао.
Живот је кадгод и суров, узима ти оно што волиш а да те не пита.
Морамо се носити са тим.
Данас када одем код баба Вуке, увек будем послужен са палачинкама.

- Узми сине палачинку, нека се види мом Жоји за душу.

Волео је мученик то највише на свету - рече баба Вука и брзо се окрену према шпорету да сакрије сузе. 

Ја сам ћутао и онако стидљиво узех палачинку. 

- Ова зима никако да прође - прекину мучну тишину баба Вука.
Ветар је звиждао око прозора, снег је падао као да му је задње.

Јарам

 

Јарам је дрвена направа која се користи за запрезање волова. Разликују се јармови главе и јармови гуше (околовратни). Јармови главе се деле на лобањске (који прилежу с унутрашње стране узглављем на лобањску кост и везовима се прикрепљују роговима) и затиљачне (који се такође прикрепљују роговима). 

- Дај флашу воде па да идем - викну Бора, Слободи.  

- Могао си још мало да попричекаш, видиш да је сунце високо а и врућина ова да ти прокува мозак  - каза Слобода

- Нека, ватаћу лада путем, па полако до њиве - рече Бора  

Зашкрипаше срченице на колима и топот крава оде кроз прашину по храну за сутра тамо иза Трсијанских шума.

Поштена кућа је била Борина.

Радна и вредна.

Бог им је подарио једну ћерку, истина касно су је добили, али нека, кућа да се не затвори. 

Често су Бора и Слобода долазили код нас и помагали око брања кукуруза и око купљења сена.. 

Рада, њихова ћерка је била мали девојчурак, прави зврк.

Никада човек није био начисто шта га чека када треба да седне или кад седне шта ће му пасти на главу, са крушке испод које су лети седели или га погодити у леђа изненада у кући.

Колико пута је Бори било непријатно, али људи су се временом ваљда навикли на Радине неумесне шале па им није ни сметало.

И колико год је била несташна и немирна, можда и више од тога је имала добру и племениту душу.

Хтела је свакоме да помогне и била је жалостива. 

Волели су људи малу Раду, Бору и Слободу. 

Сећам се једне вечери дође мала Рада код нас и сва задихана, онако уплашена и скоро кроз сузе ме упита: 

- Је ли чика Раја ту? 

- Шта ти је ? - упитах је,  

- Шта се десило? 

Је ли ту? - скоро љутито рече.

Јесте, и позвах оца. 

- Шта је ћеро? - упита је отац.

- Чика Рајо да ми помогнете да ставим јарам кравама на врат. 

Ја сам га довукла до кола, али не могу сама да подигнем. 

- Што си то у радила, зашто си вукла јарам и зашто да упрежеш краве? - упита отац. 

- Зна ли за то твој Бора, ма убићете кад му будем рекао - настави отац љутито. 

- Неће чика Рајо да ме убије и не зна за ово. 

- Како неће, црно дете шта ти то треба да радиш - настави мој отац и не саслушајући до краја. 

- Ама чика Рајо није ту, отишли код моје тетке да купе сено, а ево мрак ће и ја немам стоци шта да положим и зато морам да упрегнем краве да идем да накосим траве. 

 Мој отац заста, насмеја се и подиже је у вис, па је загрли и пољуби је. 

- И ти да идеш да сама косиш траву? - упита је отац. 

- Па морам, немам шта да полoжим кравама и свињама, а ако не положим краве неће имати млека а свиње ће да циче целе ноћи.

- Па ћеро моја још си ти мала, тек ти је десет година да то радиш. - каза јој отац. 

- Али морам чика Рајо, оћеш да ми помогнеш, е зато те питам. 

Пођоше сузе оцу, па је још једном загрли и рече: 

- Ево крећем из ових стопа. 

Отишли смо отац, Рада и Ја по траву накосили и донели. 

Нарханили стоку, одложили кола у шупу и јарам окачили на зид. 

- Да ставим кафу чика Рајо? упита мала Рада. 

- Ајде да попијемо и једну твоју кафу па да идемо кући. 

У томе дођоше Бора и Слобода. 

Мој отац је испричао све чика Бори, њему кренуше сузе и кроз смех узе Раду у крило и јако, јако је загрли. 

Ето Рајко мој, то је моја одмена, моја снага и воља за животом. - рече Бора а сузе му стајаше у очима. 

Данас је кућа Борина пуста, нико не живи ту. 

Стари су помрли, а Рада је завршила за докторку, има своју породицу и живи у вароши. 

Кућу обилази месечно, чува је и успомене на детињство и родитеље. 

Крава више нема да ричу, а нема ни свиња. 

Запрежна кола чаме у шупи, а јарам је и даље окачен на зид трема да не кисне. 

Рада увек скува кафу кад дође и тада нам се врате успомене на детињство и оне лепе дане.

                                                            

Велика и мала капија (вратница)

Велика капија (вратнице) су четворосливног крова и служиле су за улаз запрежних кола, док су мала капија (вратнице) двосливног крова и намењене члановима домаћинства и гостима.

Сунце је тек извиривало иза Машићских кућа, а Радован је већ био на њиви.
Мутило се нешто небо, и Он је журио да преврне сено како би га покупио раног поподнева.
Као посмрче морао је сам , мајку је хтео да поштеди.
Кажу, отац му је настрадао несрећним случајем, тако да га није ни запамтио, јер је рођен после очеве смрти.
Стасао је у момчића и ето преузео терет куће на своја нејака плећа.
Вредан је био Радован, и важио је за вредног и отреситог момка.
- Што не зовеш Радоване, повика Марко - који му је ишао у сусрет носећи дрвену вилу на раменима.
- Нека Маре, часком ћу Ја, нема много, а и не знам у каквом си послу - рече Радован.
Марко је био познанче, мучена душа.
Касно су га родитељи добили и сада када му требају к'о 'леба, они не могу да му буду од помоћи.
Све сам ради и кућу и њиве и стоку.
Гледа на сваки начин да их одмени, бар му је кућа отворена, како каже.
- Бре Рашо, Ја немам другог осим тебе, а и комшије смо, тараба нас дели, па коме ћу ако нећу теби да помогнем - рече Марко.
Насмеја се Радован и не проговори ни једне.
За час посла, сено је било преврнуто.
Док су се са вилама на раменима враћали кући, Радован упита Марка:
- Ваљало бих ових дана да направим капију на авлији, оћеш ли ми помоћи?
- Да нећеш да се жениш брале мој - нашали се Марко?
- Никад се не зна - одговори Раша и насмеја се.
- Видео сам Ја, да си ти у недељу гледао ону Гутину ћерку, ма сумњив си ми ти - наваљивао је Марко кроз шалу.
- Ех, процеди Раша кроз зубе, добра је, ал' недају је њени за сиротињу - тужно рече Раша.
Ћутали су обоје и ишли према кући.
- Ма јашта ћу ти помоћи око капије, што ме то и питаш - прекину Марко тишину.
- Нека, док покупим сено, па ће мо после, ако време послужи.
Тих дана се Радован и Марко нису виђали, сваког је посао одвео на своју страну.
Једног предвечерја, Деса Рашина мајка дође на капију Маркову и позва га.
- Стрина Десо које добро - упита Марко.
- Сине да те питам нешто, нешто ме мучи - рече Деса.
- Кажи стрина Десо - уплашено рече Марко.
- Мој Раша, већ две-три ноћи долази касно, не знам где иде и у које је друштво упао, бринем се?
Ујутру кад га зовем да намири стоку, устаје нешто невољно и љути се, реч неће да прозбори. Шта сам Ја Богу згрешио понавља себи у браду. 
Молим те попричај са њим, вас двоје се дружите, поштује те, па ми кажи сине да не бринем, да ли је добро или зло - рече Деса кроз сузе.
-'Оћу стрина Десо не брини ништа, биће добро, Раша је добар дечко, не би он никоме зло начинио - тешио је Марко Десу.
Те ноћи Марко је испод трема чекао све време Рашу.
Негде око поноћи чуо је кораке.
Био је то Раша.
Још ниси ни трепнуо а Марко је био на капији и заустави Радована.
- Морам да те питам нешто Рашо.
- Препаде ме Маре, што не спаваш?
- Чекам тебе, мораш ми рећи нешто?
Дуго су стајали на капији и кад су први петли запевали разиђоше се.
Сутра, су почели капију да праве по договору.
Нису били вешти, али су радили полако и пажљиво.
Негде око поднева, дође деда Рајко да помогне.
Знао је он те столарске послове, а и сажалио се на Радована, знао је да нема оца.
- Биће ово Десо добра капија, Радован је прави домаћин - рече Рајко.
Деса је била и срећна и тужна, није знала како да се влада и стално је погледала у Марка.
Искористио је прилику Марко док је Радован отишао да донесе неке диреке и само на кратко рече Деси:
- Не брини се стрина Десо  бићеш поносна свекрва.
У чуду се нашла Деса, није веровала, али осмех јој се појави на лицу.
За два дана све је било готово.
Капије су биле направљене.
Било је лепо с'пута гледати авлију Радованову, домаћинска!
Нова багремова тараба, нове капије, цвеће засађено испред капије и клупа поред пута.
Права слика шумадијске авлије.

Те ноћи је Радован рано стигао кући, и још са врата рече:
- Мајко сутра идемо да просимо Гоцу.
Збуњена, помало и срећна, није веровала својим ушима.
- Како то одједном? - упита Деса
- Није одједном, траје то - рече Раша.
Знала је Деса за то, рекао је Марко, али је вешто крила.
Сутра су отишли у просидбу.
Домаћински како доликује, дочекани исто тако.
- Пријатељу, ми само да се сложимо, деца се договорила - рече Деса.
- Ако је тако суђено да не стајемо деци на пут - одговори пријатељ.
Изљубише се и заказаше за јесен свадбу.
А свадба, шумадијска, најлепша.
Запуцаше прангије и чу се песма.
Окићена капија и мала и велика, она иста што је Радован направио онако домаћинску.

Везена кошуља

Србија је земља се различитим обичајима.
То богатство обичаја изискује и потребу за разним производима.
Српско платно, је један од производа који се појављује скоро у свим облицима, крштење, венчање, повојница.
Девојке би везле на Српском платну у пуном везу, спремајући бовчалуке за будућег младожењу.
За једну стару Српску свадбу, сем кума и девера, пешкири су се стављали на сваког момка пред женидбу, на капију, изнад софре, на сва кола у свечаној поворци, чак је богатство домаћина обавезивало да се и сваки коњ накити везеним пешкиром.
Везена кошуља, од Српског платна била је намењена младожењи.

Мучена душа беше Мика.
Није имао неко стање, онако сиромашан, али поштен.
Ринтао је којекуде по њивама Јасеничког атара, да би стекао нешто.
Стизале га године, а женио се није.
Мајка га је често корила због тога, али Мика се није обазирао.
Увек би говорио да мора да има нешто, кућу где ће живети, качаре, магазе.
Маштао је Мика, и ако је знао да је то далеко.
Када му је мајка умрла, остао је сам.
Тешко је то поднео.
Често је долазио код нас увече на поседак и причао да мора да се жени, али с ким? - причао је деда.

Негде око Светог Илије, одоше у суседно село да испросе младу.
Наводаџија Жоја је говорио:
- Лепа је, мало је ситнија, али добро чељаде.
Свадбу Мика није правио, откуд?
Почастио је комшилук мало и терај даље.
Живели су лепо Мика и његова Деса.
Волели су их људи.
Следеће године, исто негде око Светог Илије, добили су Илинку.
Срећан је био Мика и први пут се напио.
Кућу ми је огрејало сунце - говорио би Мика.
Расла је мала Илинка, девојчурак је већ била.
Кућа је напредовала.

Кажу стари људи:
- Кад глатко иде у животу, треба се запитати да ли је све у реду?
Јер обично, кола кад крену низбрдо иду лако.
И истина то беше.
Наиђоше опет неки црни облаци, надвише се над кућом Микином.
Загракташе неке птице злослутнице и ето ти невоље.
Деса нешто поболе, заглави болницу и не прође ни месец дана, оде Богу на истину.
Велики је то ударац био за Мику и његову Илинку.
Туга им је завила срце, па сваки корак који би направили и сваку ствар коју би видели у кући сетило би их на вољену Десу и сузе би им кренуле и јецаје су једва заустављали.
Време иде, неумитно тече, а живети се мора.
Знао је то Мика, па је зато покушавао да буде и отац и мајка, Илинки.

Једног дана када се вратио из забрана, онако уморан, још док је испрезао коња, дође Илинка и рече му:
- Тата, идем још мало да повадим кромпира из градине што је остало, па да ручамо.
Кренуше сузе Мики, био је срећан.
Расла је без мајке, али ивер не иде од кладе далеко.
Илинка је већ била увелико девојка, лепа на мајку и висока на Мику.
Често би у зимским данима везла и хеклалa.
Научила је бака од мајке.
- Ћеро, ти то спремаш девојачку спрему - нашали се Мика.
Илинка би само поцрвенела од стида и савила главу.
На очев рођендан, Илинка је спремила леп ручак и када су сели за сто да ручају, Илинка уста и донесе поклон.
- Оче ја немам шта друго да ти дам, а хоћу да ти кажем хвала за све што си урадио за мене, па ти дајем кошуљу, коју сам извезла на белом платну, као поклон.
Заплака Мика од радости, загрли ћерку и само рече:
- Хвала ћеро моја, највећи поклон си ми ти, заусти да каже још нешто...
па погледа слику његове Десе на зиду, сузе још јаче кренуше.

Причали су људи да је Илинка као горска вила.
Мико да будемо пријатељи, често би га људи задиркивали.
Он је ћутао само, реч није рекао.
Био је поносан на ћерку.
А имао је и разлога.
Те лепоте, те вредноће и честитости није било у околини.
Једног поподнева, таман што су сели да ручају, испод старе липе ту испред куће, позва неко Мику.
Били су то просци.
Мика је био изненађен, јер то су били људи газдурине и мислио је да то није прилика.
Илинка је послужила госте и отишла у кућу.
Мико, 'оћу твоју ћерку за мога сина, не жалим пара.
Мој Милан је безецовао у порти кад је била и само 'оће њу.
Не иде да кварим срећу детету, за њега живим.
Илинки се исто свидео Милан, али није смела да каже оцу, није знала како би реаговао.
Испросише Илинку, и свадба бејаше.
Сватови су били окићени како приличи, све везени пешкири, лично руком Илинкином.
На свадби је Мика обукао везену кошуљу, што му поклони ћерка.
Када су је изводили из куће Мика је плакао као мало дете.
- Од радости плачеш Мико - упита га пријатељ?
Климну главом Мика, а шта је његова душа осећала само је он знао.

Опет је остао сам Мика у кући.
Често би у ноћима разговарао са сликом своје Десе, ваљда му је било тако лакше.
Имао је разлога за срећу, али га је нешто гризло изнутра.
Није никоме причао, радио је колико је могао, и увек би причао да ће његов унук да наследи дедину славу.
Илинка и зет Преда су долазили често код њега.
Једном је питао Илинку да му извезе женску кошуљу.
- Што ће ти тајо? - упита га ћерка.
'Оћеш ли? - упита је.
'Оћу тајо - рече Илинка.
Тога дана када је Илинка донела кошуљу Мика је био у штали.
Намиривао је стоку и муз'о краву.
Обрадовао се кошуљи, више него ћерки.
Баш је лепа, а теби ћерко хвала до неба - рече Мика.
Како су ми унуци? - упита.
- Добро су тајо, нисмо их повели, журимо, па смо на брзину свратили само да ти дам кошуљу.
- Нека, нека, поздрави их и да знаш, ово је све њихово, мада би волео да мој најстарији унук овде живи, али то је Божија воља.
Тајо, што тако причаш, плашиш ме? - упита Илинка.
Па да се зна, ето што - рече некако љутито Мика.
Тих дана, негде око Крстовдана, Мика испусти душу.
Као да је слутио, говорили су људи.
У аманет је оставио писмо, где је све имање преписао најстаријем унуку, и жељу да буде сахрањен у везеној кошуљи, што му је ћерка извезла, а ону другу кошуљу да му ставе до њега да понесе његовој Деси.
Илинка је плакала, реку суза је испуштала и само је привијала своје синове уза се и непрестано гледала слике родитеља.

Душан је испунио деда Микину жељу.
Свио је своје гнездо у кући где је започела живот, његова мајка.
Кандило гори, слава се слави.
Дечије пелене и плач испунише кућу, као најлепша песма.
А Душан, кад год иде у цркву недељом на литургију, облачи везену кошуљу коју је добио од мајка Илинке.

Сач

Многи Срби тврде да ништа није тако укусно као храна спремљена под сачем.
Печење под сачем је традиционални начин припремања хране у Србији.
Сач је велики поклопац, углавном од метала, али може бити и земљан,  којим се поклапа црепуља, плитка и широка глинена посуда (тепсија), у коју се ставља оно што се пече.
А то може бити било шта, најпре хлеб, погача, али и пита, месо, кромпир, поврће...
За спремање под сачем неопходан је и жар, што значи да се пече на земљи.
Црепуља се стави у жар и њиме „ушушка“, па се и сач затрпа.
Пече се полако, са свих страна, а кад је готово, жар се разгрне и... пријатно!
Само треба пазити да се не опечеш!

Тих дана сам добио абер од Рајка, да планира да дође из Канаде кући - прича мој отац.
Не скроз, мало на одмор са фамилијом, па ако бих хтео да мало проветрим кућу.
Наиђоше успомене, почеше слике детињства да навиру као поток у пролеће.
Баш у овој соби крај овог огњишта.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!
Колико смо зимских ноћи провели у овој соби играјући карте и мице, броја се не зна.
Покојна стрина Мица, је брижно бдила над нама и када смо онако уморни од дневних дечијих игара, заспали на топлој сламарици.
Најели би се топлог качамака или савијаче испод сача, па после радијске емисије "Село весело" који смо слушали на старом "Теслином радију", утонули у сан.
Једно десетак нових година смо ту чекали.
Гледали први црно бели телевизор.
Дивили смо се неким, нама тада непознатим акробацијама, оних људи који су то изводили.
И често пута се питали како ти људи стану у тако мали телевизор?
Прве љубави које су нам се десиле, крај огњишта Рајко и Ја, смо препричавали.
Соба наших дечачких дана.
Сећам се једном смо товарили неко сено цео дан, били смо уморни и гладни.
Увече смо поседали за сто, и стрина Мица је изнела печено пиле и кромпир испод сача.
Врућа погача, она са сода бикарбоном, коју смо највише волели, врућа пилетина...
Док је чика Живомир дошао из штале и сео за сто ничега није било.
Зачуђено је погледао у нас и само рече:
- Нека вам је наздравље децо.
Било нам је мало непријатно, али шта је ту је, глад је учинила своје.
Пожутеле слике на зиду, сада већ покојних Рајкових родитеља, као да су све време чувале онај осећај среће које смо ту проживљавали.
Обрисах прашину са Иконе младог Ђурђевдана и запалих кандило.
Мирис тамјана, помешан са димом запаљеног огњишта и сувих багремових дрва, обузе собу детињства.
Те ноћи мој отац није ока склопио.
Излазио је мало, мало напоље.
Још први петли нису огласили зору, отац је устао, отишао у шталу код стоке.
Када смо доручковали, отац је позвао моју мајку и нешто јој насамо рекао.
- Знаш сине сада идемо код Рајка, то је мој друг из детињства.
Нисам га видео седамнаест година.
Он има два сина, твоји су вршњаци.
Они незнају скоро ништа о нама.
Буди добар и све што их занима покажи им.
Чини ми се да никада таквог, оца нисам видео.
Титрао је од неког узбуђења и среће.
 Још са мале капије раширених руку отац је полетео у загрљај Рајку.
Снажан загрљај, безброј пољубаца, милон суза.
Тетка Зага, моја мајка, његова два сина и Ја смо стајали и гледали са неком неверицом.
 Поседасмо испод старе липе сви и поче разговор.
Упознасмо се и као да смо од рођења заједно расли, Предраг и Ненад и Ја се зближисмо.
Поведох их у обилазак дедовине.
Све им је било лепо и занимљиво.
- Све је ово наше? - упита Предраг не баш чистим српским језиком.
- Све - одговорих и пођосмо кући.
- Наших нема, отишли су негде - рече Ненад.
- Ту су у кући где би ишли - рекох.
А у кући за столом седели су родитељи.
Испред огњишта детињства, евоциране су успомене.
У једном тренутку, моја мајка изађе из собе и после неког времена се врати.
Носила је у тепсији савијачу, врућу.
- Е, па Рајко ово ниси скоро јео. Можда још од оних наших дана.
Савијачу гужвару, испод сача, исту ону као што је стрина Мица спремала. - рече отац.
 Рајку кренуше сузе, загрли оца и погледа у слику на зиду.
Прекрсти се па пољуби слику родитеља и икону.
- 'Оћемо ли Ранко, да идемо на гроб наших родитеља после - упита Рајко.
- Идемо заслужили су и твоји и моји. - рече отац.
Ниђоше опет сузе, потекоше ко потоци у пролеће.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!

Фрула

Фрула је дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета.
Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.
Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира.
Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена.
Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање.
Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.
Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог.
Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали.
Свирка је двогласна, најчешће у терцама.
И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима.
То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију.
Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници.

Уранили зору преварили, рече нана док је испраћала своје чобанине.
Тек су се први сунчеви зраци назирали иза Дарићског брда, а мој брат и Ја смо већ били на пола пута према Тробарама, терајући стоку на пашу.
Још сањиви и помало љути, тетурали смо путем.
- Тераћемо их у Гојкову њиву, јуче је пожњео, имаће тамо мало жита, па на Стрелац појило, па мало у Жојину детелину скраја и опет на Стрелац и кући. - правио је стратегију мој брат.
Ћутао сам, још ми је глава била на јастуку и ходао сам као зомби.
У ту Гојкову њиву већ беше стадо.
- Деда Жада је био вреднији - рече брат.
Премишљали смо се шта сада и куда, када деда Жада рече:
- 'Ајте децо овамо, није стока људи па да се свађају, има места у њиви.
Уђе стадо у стрњику, као да је разумело речи деда Жаде.
Наздрсависмо са добро јутро деди и седосмо покрај њега.
Ту на синору испод старе крушке дивљаке, као на престолу све смо надгледали.
Ћутасмо неко време, кад одједном деда Жада извади за појасом свирајку.
- Ко да смо очи повадили, па не зборимо ни једну, да мало засвирамо, биће лепше свима.- рече деда.
Та мелодија која је тако пријала, памтим и дан данас.
Ништа лепше у свом животу нисам чуо.
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се.
А и стадо утихну.
Разливала се мелодија из свирајке деда Жаде, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
А да мене научите да свирам - упита мој брат деда Жаду.
Насмеја се деда Жада,
- Хоћу, али знај ако немаш душе слаба вајда, и за песму мораш имати душу. .
Па запева песму "Чувам овце све по доловима....
Те ноћи сам касно заспао.
Кроз отворен прозор сам слуша славуја и његову песму.
Спарина летње ноћи, а у даљини сам нон стоп чуо свиралу деда Жаде.
Научио је тога лета брат, три четири ствари да свируће на свирајки од деда Жаде.
Желео је да иде у музичку школу, да тамо још боље научи, али нема то код нас.
Разочаран и онако невесео, често је, крадом свирао оно што је научио.
Наилазиле би му неке емоције и слике само њему знане.
Видео сам моја поља и брежуљке и хтео сам да их својом свирком загрлим, да их осетим - прича брат.
У заносу нисам ни знао да ме је неко слушао и да је био срећан због тога.
Понекад би запевао оно што је деда Жада певао "Чувам овце све по доловима..."
За његов шеснаести рођендан, ујак му је купио праву свирајку (фрулу).
Учио га је неки Миле, био је добар фрулаш кажу у младости.
О Петровдану када мој ујак слави, одосмо сви у госте.
Под веранди старе куће гости поседали, све рођено.
Са некима се виђамо само за славу, далеко су, туђа земља, туђа брига.
Разгаламило се па једни друге и не слушају.
Чу се песма из собе.
На трен се сви ућуташе.
- Ко то свира? - упита тетка Нада.
Мој  Сале, рече ујна онако поносно и стидљиво.
Теча Ранче, углађени гастарбајтер, позва брата.
- Сале, дођи сине, па овде на увце засвирај мало, срце нам развесели.
Поче песма, потекоше сузе радоснице, поче весеље.
А мој брат, као никада до тада је свирао.
Разлегала се песма и свирка до касно у ноћ.
Сутра ујутру смо, опет пре зоре потерали стоку на пашу.
Сада смо хитрим корацима журили да нађемо деда Жаду да чује његовог ученика.
Нисмо га нашли, сазнали смо да је око Ђурђевдана, деда Жада умро.
Тога поподнева смо отишли на гроб деда Жаде да упалимо свећу.
Били смо тужни, мој брат понајвише.
Чуо сам само када је кроз сузе изговорио:
- Хвала ти деда Жадо.
Па извади фрулу за појасом и засвира
" Чувам овце све по доловима..."
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се. 
Разливала се мелодија из братовљеве фруле, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
Сетио сам се речи од деде:
"За свирку мораш имати душу, а и за песму".
Душа.... имао је мој брат и више од тога!
Знам да нас је деда Жада слушао, негде одозго, и био је поносан?!

Кожув

Кожувар или ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже.
Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни.
У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув.
За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде,
кожувар или ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.
Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.
Кожувари или ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацима, вашарима...
У народу постоји израз „... окренуо ћурак наопако...“, када се неко наљути, промени нарав...

Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак деда Миће казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Кућа која је годинама уназад поштована од мештана, поштена, вредна и радна.
Живе ту деда Мића и његова мученица Анка, сада сами.
Имају две ћерке које су се удале.
Живе далеко од огњишта детињства и младости, у туђини.
Имају порода 'фала Богу, али су изгледа заборавили на род.
Унучићи и деца не долазе, па остарелим и измученим рукама, остале слике и писма.
Не жали се деда Мића и баба Анка, кажу тако је Бог хтео "женско дете туђа кућа".
Деда Мића је био кожувар на гласу.
Кажу за његов кожув се знало и преко Дунава.
Долазили људи, наручивали само код њега, јер је увек педантно радио и сваку муштерију испоштовао.
Ишао годинама по разним панађурима, пијацима и стекао углед.
У то време се и зарађивало, прича деда Мића:
- Кућу сам направио.
И окућницу од тога.
Куповао земљу, трактор, све машине што видиш.
Децу сам изшколовао, извео их на пут.
И ето видиш, роде мој, сада остадосмо сами ја и ова моја мученица.
Чашу воде нема ко да нам пружи.
Зашта сам диринчио оволико, да ме човек пита, за кога....
Наиђоше сузе у очима деда Миће....сузе у којима стоји, туга, јад, чемер.
Обриса их својим испуцалим рукама.
Узе мало меда и воде...
- Послужи се - рече деда
- Анка, дај једну чашицу и за нашег госта, ваља се угрејати мало и насу  домаће ракије.
- Дошао сам - упитах деда Мићу, да ми направите један кожув?
Овакав као шти Ви имате, рекао ми мој деда, да само ви то можете.
То је његова жеља и волео бих да му је испним.
Еее роде мој, могао сам некада, сада руке издају.
Не могу више ни овај мој да закрпим а камоли да направим нови.
Имам све ал' немам снаге.
Жао ми је, пропашће ми ове машине, а ово више нема ко да ради.
- Какав кожу ти 'оћеш и која величина - упита деда Мића?
- Па, ако може као ваш и исте величине - рекох.
- Пробаћу, са твојим дедом сам исписник, а и заслужио је.
- Само ме не везуј за време, јавићу кад буде готов - рече деда Мића.
- Хвала Вам, деда Мићо, баш ће се мој деда обрадовати.
- Ееее обрадоваће се..... ко ће мене обрадовати, рече себи у браду и насу још једну чашу.
Зазвони телефон, јави се баба Анка и као да је гуја уједе, цикну тако јако у глас и заплака.
Трже се деда Мића, рипи са столице и упита:
- Шта је побогу, шта се десило?
Немогаше до даха да дође од узбуђења.
- Долазе...долазе!!!
- Аман ко долази жено, Бог с'тобом, ко?
- Долази нам Марица и Милица са унучићима, долазе!!!
И деда Мића цикну и помоли се Богу и икони Три Јерарха, крсној слави.
 - Видиш роде, дао бог да и Ја дочекам да видим и моја два унука и две унуке, моје ћерке и зетове.
- Нисам их видео петнаест година, овај проклети рат нас раздвоји - рече деда Мића.
Опет кренуше сузе, али сада оне радоснице, разгалише учмало срце и душу отресите старине.
Није прошло ни двадесетак дана а деда Мића позва да дођемо по кожув.
Нисмо отишли када нам је рекао, имао је деда неког посла.
Дођосмо у недоба.
Беше пуно људи у авлији.
Нисмо знали да је деда Мића умро.
Чудили смо се, као и сви људи, како тако одједном?
Испредале су се разне приче.
Праву истину нико не знаде.
Најстарија ћерка Марица изађе испред нас и рече:
- Мој отац је оставио три кожува, каже мајка да је за вас.
- Не ћерко моја, Ја сам наручио један, а та два не знам за кога су? - рече мој деда.
Деда узе кожу, из џепа је вирила нека цедуља.
На цедуљи је писало:
 "Голе један кожув је твој, ниси дужан ништа, то је поклон за све оно што си урадио за мене.
А друга два, подај мојим унуцима, нека имају успомену од деде. Од радости ми срце лупало од оног дана када сам чуо да долазе. Знао сам да нећу издржати. Зато сам журио да завршим посао. Не дугујем ником ништа, и молим их да моје машине не продају." Мића."
Ником не беше лако у том тренутку.
Спусти се вече препуно туге и бола.
 Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак куће Миће кожувара казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Дођоше нека "друга" времена, кожуви се скоро и заборавили.
Ипак оста ова прича, осташе непродате машине и оста да сија кандило у кући Миће кожувара!!!

Наћве

Наћве су посуда у којој се некада месио хлеб. 

Сиротињске породице су обично бројале пуно чланова, нарочито деце, хлеб је био основна животна намирница, па су наћве морале бити великих димензија, јер се хлеб месио једном дневно. 

Израз се користи за описивање предмета већих габарита од нормалних или стандардних.

                                        Имају Дица и Лепосава четири сина и три ћерке.

Данас када је била вршидба, никога није било ту. 

Расули се по белом свету, свако кући своју кућу и гледа свој живот. 

А, они што им дадоше живот остадоше сами. 

Истини за вољу, дођу они сваке године, кад почну ферије, поиграју се са сокацима детињства, оним где су прве кораке направили па опет оду. 

Имају све, а немају ништа, рекли би сељани. 

А Дици и Лепосави се нагодинале године. 

Сустигла их старост.

Одолевају они, али докле? 

- Родило је добро ове године, рече деда Дица, док је са уморних плећа стоварао последњи џак пшенице. 

- 'Фала Богу кад нас послужи време да скинемо летину, говорила је баба Лепосава, док је постављала сто да се руча. 

Ту испод старе липе у најлепшем природном хладу поседаше комшије и деда Дица. 

- Докле бре Дицо да рмбачиш оволико, к'о да 'раниш  цело село? - упита комшија Рака. 

- Е, докле, док могу, па после како буде - рече док је секао хлеб. 

Добар хлеб баба, к'о душа, ништа док воденички камен  не самеље. - прозбори деда Дица.
Ћутала је бака Лепосава, док је са млаком водом из бакрача прала наћве.
- Кад ручаш да ми однесеш наћве у магазу, не могу, немам више руке да теглим - рече Лепосава.
- Однећу ја - рече Рака, па онако млађан скочи и однесе.
- Тешке су баш, колико су старе, упита Рака?
- Остале ми у аманет од моје покојне сверве, не знам имају ...ихахај година - рече Лепосава.
Спусти се вече, звезде окитиле Видовданско небо, а деда Дица седи на басамку куће, док бака Лепосава распрема кревет.
У једно тренутку рече Дица, Лепосави:
- Нешто ми није добро, игра ми свако дамар, снага ме издаје, не ваља нешто.
- Уморан си, лези и спавај сутра ће бити боље - каза му баба Лепосава.
И баш негде око Петровдана, угаси деда Дица.
Није могао више да сакупља године.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише оца, дођоше и одоше.
Оста сама Лепосава, са својим бременом година.
Тешко је било њој, није хтела да призна никоме, била је јака или се то само чинило?
Помагали су јој сви из комшилука, све што је требало.
Једног дана упита Раку:
- Сине, хтела би мало више да умесим хлеба, да имам, тако, не могу да се цимам стално.
Па ако би хтео да дођеш да ми спустиш оне наћве из магазе, нешто не могу сама?
- Ево бака Лепосава одмах - рече Рака.
- Сад ја могу сама све, хвала сине па дођи прекосутра да ми их вратиш у магазу, ако ти није тешко? - рече Лепосава.
Не брини ништа, долазим - рече Рака и оде.
Није ни слутио невољу која се спрема.
Прекосутра када је дошао, звао је са капије бака Лепосаву, не јавља се.
Уђе у кућу, нема никога.
На столу врућ хлеба поређан и прекривен са чаршафом, оним великим белим веженим.
Пође према магази.
Наћве су биле наслоњене на дирек, видео је, али бака Лепосаве нема.
Тражио је по штали, подруму и на крају уђе у вајат.
У вајату на старом дрвеном кревету, на њеном првом брачном кревету лежала је мртва бака Лепосава.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише мајку, дођоше и осташе.
Имали су обавезу да остану на огњишту.
Нису хтели да гасе Ђурђевданско кандило.
Данас кућом деда Дице и бака Лепосаве, трчкарају дечије главе, врви и бруји од њиховог плача и смеха.
Истина хлеб се више не меси, дошло неко "друго" време.
Наћве које имају ....ихахај година, како рече бака Лепосава, се чувају са великим поштовањем и имају посебно место и значење.
Ђурђевданско кандило ће још дуго да гори, хвала драгом Богу.

Лицидерско срце

Најпопуларнија вашарска посластица, се не једе.
Лицидерско срце је "слаткиш" у облику срца.
Меси се од брашна и меда, шарено је и миришљаво.
То срце, поред разних украса, има и мало огледало.
Момци су га поклањали девојкама као знак симпатије, али се купује и деци и свим драгим људима.
Чува се у кући као украс.

Дошли неки "други" дани.
Сећа се са неком сетом деда Маринко док ложи своју џанџу.
Остао је сам.
Деца се раштркала по "белом свету", његова снага и воља за животом се упокојила, а он таљига, краде Богу дане још мало.
У углу своје топле собе на старом креденцу, стоји један сувенир који свако запази кад уђе, а који код деда Маринка има посебно место и значење.
Нисам могао никако да купујем златне ланчиће, нити свилене 'аљине, били смо сиромашни, поче причу деда Маринко.
Моју Десу сам волео од раних дечачких дана.
Била је, чини ми се најлепша у три села.
Није јој било равне ни по лепоти ни по срцу.
Имала је добру душу и лепу реч за свакога.
Њени и моји су били у завади због неког синора.
Отац ми није бранио да је виђам, а њени јесу.
Гледао сам је кришом испод ока, када смо ишли у порту на игранку.
Знала је она то, и није се бунила, шта више и њој је било драго, чини ми се?
Колико пута, док смо чували стоку по њивама, осмехивали смо се једнo другoм.
И песме сам јој певао.
Било ме је тешко слушати, знам.
Замисли сви врапци и све свраке прнуле би са гране, када сам почињао са певањем.
Она је слушала и увек би ми рекла како лепо певам.
То је можда једино у животу и слагала.
Момци смо били већ увелико, и вршњаци су почињали да се жене.
Моју Десу је безецовао неки Сима из суседног села.
Ух, како сам био бесан и љут, ма само кад помислим да је гледа.
Био је богат, имао је волове и коње и доста земље.
Његов отац је Десином оцу, једном приликом рекао:
- Баш би нам била велика њива када би је саставили  Рајко, шта мислиш?
Деси мојој није било право, али шта ће ћутала је.
Очева реч се поштовала тад.
Некако у то време, Рајко се разболео.
Кажу имао је грудобољу неку.
У то време се гледало ко ће кога узети, гледало се коме су преци шта били и од чега су боловали.
Симини су се пишманили за Десу, чак су причали да њени имају неку фалинку.
Плашили су се за потомство.
Једино ко се томе обрадовао био сам Ја.
Мој отац је знао да прави мелеме, замолио сам га да направи један за Рајка.
Дао сам то Деси, она је збуњено гледала и отишла.
Рајко је прездравио, 'фала Богу.
Знао сам да ми је то прилика да запросим Десу.
Али шта да јој дам, када нисмо имали ништа?
Три дана сам ишао у надницу да рмбачим да би отишао на вашар у Паланку и купио јој ово лицидерско срце.
Каже мени онај што продаје:
- Ово срце има век педесет година!
И тог Светог Трифуна дао сам јој два срца, лицидерско и моје.
Њен отац Рајко и мој су се и помирили тога дана.
Изродили смо два сина и једну ћерку.
Имам осам унучића, 'фала Богу.
Имам свега, ал'оно што ми је срцу најближе немам.
Умрла је моја Деса од неке грудобоље.
Није јој било лека.
Ево ово срце живи већ педесет осма година, није ме слаг'о продавац.
Нека живи за моје време па после како 'оће.
Пусти сузу, деда Маринко, ону вапајку за својом сапутницом.
Зовну неко на капији.
Изађосмо, заједно.
На капији је стајо поштар и држао неки пакет.
У пакету је било лицидерско срце, послал му његова унука Милица.
Писало је:
- Деко пуно те волим, и срећан ти Свети Трифун.
Кренуше сузе низ изборано лице...

Погача

Од давнина су со и хлеб представљали симбол гостопримства код Срба, јер се сматрало да свака, па и најсиромашнија кућа, увек располаже хлебом, сољу и водом, „да има чиме да дочека путника намерника“. Зато се до данас задржао обичај да се гост послужи прво сољу и хлебом, па тек после осталим „што је Бог дао а домаћин спремио“. Кад се може, за госта се спрема најукуснији хлеб, погача. Погача се обично не сече, него се ломи.
 Гостопримство нашег народа води порекло из прадавних времена, када се веровало да непознати гост може бити неко божанско биће или дух неког умрлог претка или, уопште, особа натприродне снаге. Због тога су непознате особе, путници намерници дочекивани у свакој кући са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да им се кућа не замери. Пре свега на трпезу су изношени погача и со.
Гостопримство је временом постало једна од препознатљивих особина српског народа којом су се Срби посебно поносили. И данас Срби у испољавању гостопримства осећају посебно задовољство. А изношење пред посебно драге и уважене госте погаче и соли симбол је предавања целог свог дома госту.

Погача је од давнина имала и неке обредне улоге. Званице се код Срба позивају на свадбу погачом и ракијом (вином) у буклији (врста чутуре). Жени која се породила доносили су погачу на дар, за све празнике спрема се по погача. Некада док је владала страшна болест куга, месила се и за кугу погача, да би је „умилостивили“.

На крају села иза Прокићских шума живео је Милош.
Сиромашна кућа, честитих и добрих људи.
Био је јединац у оца и мајке.
Често је одбациван од деце из краја, баш због сиромаштва.
Помало стидљив, повлачио се од других да не би сметао.
Понекада би и кришом пустио ону дечију сузу... 
Како је време пролазило, Милош је стасао у момчину.
Висок, леп, зелених очију, плаве косе.
Девојке су волеле да буду у друштву са њим, али уједно су се и плашиле, јер нису смеле, није био прилика за њих.
Знао је он то, носио се са тим и увек је своју несрећу, оправдавао речима:
- Таква ми је судбина, шта ћу.
Једном се његов друг Гојко најавио да ће доћи код њега и помоћи му око сењака којег је тих дана требао са оцем да прави.
Знао је Милош да није у могућност да угости Гојка како треба, па је замолио мајку да умеси ону њену погчу и закоље петла, бар колико толико да почасти друга.
- 'Оћу сине, и направиће мајка урмашице, не брини се - рече стара.
Сунце је већ увелико првалило преко крова, кад неко позва са капије.
Изађе Милош, знао је да је то Гојко, његов друг.
Стао је, збунио се.
- Шта си се укипио ко пањ, отвори капију да уђем. - рече Гојко.
Повео сам и моју млађу сестру, нека види шта је село и нека се нађе, ако што затреба да помогне, не љутиш се? - упита Гојко.
- Ама што би се љутио, Гојко мој, али није то за њу, где она да ради, па она је да се чува к'о мало воде на длану - рече Милош.
Насмеја се Гојко,
- Нека је, неће јој круна пасти.
Тако нешто Милош још није видео, ту лепоту која га опчини на први поглед.
И све време док су радили мислио је на Драгану, није му илазила из главе.
Негде око поднева дође Драгана код њих и онако умиљатим гласом позва их на ручак.
- Вала сејо и огладнели смо -одговори Гојко.
Испод липе, где је сто био постављен, чика Брана, Милошев отац упита:
- Гојко сине 'оћемо ли по једну љуту?
- Па ред је, а и да скинемо овај гареж из грла.
- Стрина Босо, слуша ли Вас моја сестра, јел' помогла што данас око ручка - упита Гојко.
- Слуша, слуша, јој кад би мој Милош нешто овако нашао да ожени кућа би нам певала, и из крпе одмота тек испечену погачу.
Милош поцрвене од стида, удари му нека крв у главу и скочи од стола па оде иза куће.
Не беше пријатно ни Драгани, и она се постиде.
- Куд оде? - упита Брана.
Сигурно да донесе нешто, заборавио - одговори Гојко и онако се у себи насмеја.
И стварно, после мало ето ти Милоша у нарамку је носио тек сазрели парадајз.
Стави на сто а најлепши даде Драгани.
- Узми ово моја мајка сеје -  прозбори стидљиво Милош.
Погледаше се Брана и Боса само и не рекоше ништа.
Замириса погача на столу, печено пиле са младим кромпирићима, домаћи сир, краставци и парадајз.
- Богами Мишо, прави си домаћин - рече Гојко.
- Што је Бог дао, то је и домаћин спремио - рече чика Брана.
- Ја овакав хлеб нисам до сада јела, много ми се свиђа - рече Драгана.
- Није то хлеб, већ погача сејо, јел тако стрина Босо? - упита Гојко.
- Јесте, права домаћа испод сача - одговори Боса.
Милош није јео, није могао.
Само је краичком ока гледао Драгану и размишљао нешто.
Мајка Боса изнесе и урмашице и сок од вишње, онај домаћи.
- Баш богато ручасмо, а треба радити после - прозбори Гојко.
-Ако имате посла кући децо ви идите, ово мало што је остало завршићемо Милош и Ја - рече Брана.
 -Јесте да сам млад, али нисам баш толики слабић, таман посла да оставим сад на крају.
Милоше ти си нешто слабо ручао, шта ти је, ниси се ваљда више уморио од мене - упита Гојко.
- Не, никако, него нешто морам да те питам, па се размишљам да ли то да урадим?- одговори Милош.
- А шта ти то мене не смеш да питаш, па другари смо ваљда - каза Гојко.
- Па због тога и размишљам, али нека то ћу кад будеш полазио кући.
Док је сунце залазило иза шуме, посао беше свршен.
- Децо моја ја не знам шта да вам кажем осим хвала, помогли сте нам и баш ми је драго што мој Милош има таквог друга. Нека сте ми живи и здрави - каза Брана.
- Немате зашта захваљивати чика Брано, било нам је задовољство што смо Вас упознали а и Милош је то заслужио, добар је човек - рекоше готово у глас и Гојко и Драгана.
Мајка Боса даде Драгани увијену у крпу тек испечену погачу и рече јој:
- Кад год будеш хтела да једеш или дођи или кажи по Милошу Ја ћу ти послати.
Драгана поцрвене од стида још једном данас и само се захвали.
На капији Гојко упита Милоша:
- Хтео си ме нешто питати данас, кажи шта, могу ли помоћи?
-Да, хтео сам, али се бојим да ћу доживети опет пораз -рече Милош.
- Кажи брате шта те мучи, ако могу помоћи ћу.
Милош скупи снаге и рече:
- Данас сам први пут видео твоју сестру, никада пре нисам, много ми се свиђа, па сам хтео да те питам, знам да сам сиромашан и да нисам прилика за њу, замуцкивао је Милош, хтео сам да те питам да ли имаш што против да ми буде девојка. Она ми је рекла да не сме да то уради, а да ти се не сложиш са тим.
Каже немате оца и ти си једина мушка глава у кући.
Радиће онако како јој брат каже.
Гојко застаде на трен, погледа сестру па Милоша и рече:
- Милоше знам да си добар човек, леп си момак, молим те само да је чуваш и да је не повредиш, имате и она и ти мој блаослов.
Милош рипи од среће па загрли и Гојка и Драгану.
- Гојко друже мој, хвала ти на овоме и не брини, чуваћу је к'о мало воде на длану!

Дође и јесен.
"Таква ми је судбина, шта ћу".
Милошеве речи више немају или сад још више имају значаја.
Бранином и Босином кућом, сад шета једно чељаде које Милошу узе срце на пречац и заувек.
Река судбине донесе срећу и на крај села тамо иза Прокићских шума.
Ако Бог да биће с'пролећи и дечијег плача у кући.
Или доброта, или зелене очи, или мајка Босина ПОГАЧА, сачува огњиште и доведе Драгану.
Или је дух предака то одрадио.

Чезе

 Колико уздаха измамљује помисао на чезе упрегнуте у поноситог пастува, док уз звуке прапораца пролазе путем са удобно смештеним домаћинима, и најчешће лепом девојком спремном за удају. 
чезе – парадна , свечана запрега на два точка

" Село моје место најмилије, нигде срцу к'о у теби није", чула се песма са радија испод трема деда Боже.
Живео је сам.
Ћерка му се удала, жена умрла.
Кажу да има два унука од ћерке, које никада није видео, и ко зна дал' ће?
Живе негде у Шведској.
Нагодинале се годинице на весело лице деда Боже, а он као да их са неким поносом носи.
Онако кочоперан и отресит увек је нешто радио по дворишту.
И кад год би га питали може се Божо?, одговорио је:
- Их може се, мора се, немам ја времена да мислим на смрт, чекам ме ваздан посла.
А, био је у младости колар.
Умео је таква кола да направи, ма нема му равна.
Многи људи су чак из прека долазили код њега за кола, био је на далеко познат.
Оно са чиме се поносио, односно што му је била круна његовог посла су чезе.
Правио је такве чезе да чини се, коњи кад буду упрегнути у његове чезе вреде дупло више.
Имале су неку чар и лепоту, а људи су им се дивили.
Многе младенце је возио на венчање, многе момке у прошњу девојака, памте то људи и причају још.
И данас испод трема деда Боже стоје ЧЕЗЕ, прекривене са неким старим итисоном.
Увек их он подмазује, фарба и освежава оне цветове ишаране по чезима.
Каже доћи ће неко да га пита да вози младенце, а оно неспремне чезе, срамота је то.
И коња је држао због њих.
Чезе су њега одржавале у животу, то га је сећало на младост, нагађали су људи.

 Негде око Ђурђевдана, деда Божа истерао на сред авлије његове чезе да их излуфтира.
И таман кад је почео да подмазује точкове и брише зимску прашину са њих, неко га позва на малу капију.
- Уђи слободно - рече деда Божа и настави са брисањем.
- Добар дан, деда - рече младић.
- Бог ти добро дао синко - одговори деда Божа.
- Која мука синко - настави деда.
- Није мука, лепо је деда, лепо ко ово и показа руком на чезе - рече младић.
- Мислиш чезе - рече деда.
- Одакле си?
- Одавде деда, али сам дошао из далека - одговори младић.
У том тренутку се деда Божа прену и сасече оком младића.
Зигра му сваки дамар у грудима, по онако збуњено упита:
- Синко познат си ми од некуд.
Никад те нисам видео, али ми нешто говори да те знам.
Твоје око, твоја веђа, то лице, само је једна жена на свету могла да ти да.
- Јесте деда, пресече га младић, само твоја ћерка, а моја мајка Славца.
Деда се скамени, заискри му суза у очима, окрену му се авлија око главе и паде на земљу.
Када је после неког времена деда Божа дошао себи, и срећа га мало попустила, видео је око себе неки народ.
Оног младића, и још неке људе.
Ћутао је, био је збуњен.
У једном тренутку упита:
- Ко сте ви?
- Онај младић се јави и рече да се зове Божидар, поред мене је Бранко мој брат, а ово је деда твоја ћерка, Славица.
- Нисам те видео тридесет година ћери, лепа си као твоја мајка.
 Отишла си, мислила си да ти отац неће опростити.
Мајка ти је од туге за тобом умрла, а Ја, ето видиш још се вучем по овом свету.
Кућу нам је годинама пуста, све је стало, само Ја, овај стари ора', наш доро Муса и моје чезе.
То ми је све у животу, понекад ми засвира радио, понекад. А и он увек неке песме пева, те помиње децу, те жену, а мене нека туга обавије срце па га угасим.
И опет ћутимо сви по авлији.
Ето то је мој живот, од како ти је мајка умрла пре деветнаест година.
Славица заплака па загрли оца.
- Оче 'оћеш ли ми опростити? - упита.
Ево дошли смо сви кући код тебе, Божидар решио да се жени, и хоће да га возиш са твојим чезима, њега и његови жену, на венчање. Причала сам му о теби још док је био дете. Желео је да те упозна и решио да живи овде, нећа да се враћа назад. Хоће ту кућу да кући, каже одатле му је лоза.
'Оћеш ли ми опростити и мајчину смрт, много сам Вас повредила, оче мој.
- Бог је добар па прашта, а и Ја ћу ћери моја, своје месо се не једе.
Све ти, твој отац прашта - рече деда Божа.
И унуци приђоше и пољубише деди руку, па га загрлише својски.
Река суза потече, срећа поново наиђе у груди деда Боже, овај пут не издржа.
Данас авлијом деда боже трчкарају деца, огњиште гори, а ЧЕЗЕ стоје испод трема као споменик на Божу колара.

Свадба

У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима.

Добривоје је сваке године долазио у своје село за Васкрс. 
 Отишао је још као свршени студент у град и запослио се. 
Радио је као пољопривредни инжињер у комбинату.
 - Добро ми дошао сине - рече отац Гавра. 
- Боље те нашао оче - рече Добривоје и пољуби оцу руку. 
- Где ми је мајка? - упита. 
- Ено је у кући, спрема вечеру, радује се сину јединцу - рече Гавра кроз шалу. 
Домаћин је Гавра, нема шта. 
Увек је волео да буде под конац све и на време. 
Имао је стоку и њиве, имао је пољопривредне машине, да не "камчи" од других, како је то волео да каже. 
А ти видим, си се преновио, купио си нова кола? - упита отац. 
Купио оче, не љутиш се? 
- Ама што би се љутио, него не иде да се у оволика кола возиш сам - рече Гавра. 
- Мислио сам да си ми снају довео, а оно сам дође. 
- Мислиш ли ти да се жениш синко, унуке да дочекам. 
Доца је ћутао, није знао шта да одговори. 
Истина време му је за женидбу, али још је момак. 
Четрдесет и пета ти скоро на прагу, ватај задњи воз синко, коме ово да остане за кога да живиш? - рече Гавра скоро љутито. 
Оче, кад је чика Жила направио ову помоћну зграду? - упита Доца, да би скренуо са теме. 
Јесенас одбруси Гавра, и он је луд, зашта ће му то, има једну ћерку, туђа кућа, удаће се негде у бели свет и коме то, има да труне и пропада као и ово моје. 
Жила је чипав али поштен човек. 
У селу је важио за газду, имао је увек све први и најбоље. 
Неко га је волео, неко не, али су увек на његов праг долазили за помоћ. 
- Жиле 'ајд на по једну, дошао ми Доца да те частим - викну Гавра преко плота. 
Док су седели испод старе липе за столом, ето ти Жиле. 
Свируће нешто и пева:
- " 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада". 
Црни Жиле, што полуде тако рано, шта то певаш? - упита Гавра. 
Ма слушао сам неку песму на радију, па ето остало ми у глави - одговори Жиле. 
- Ситне проје сине Доцо, добро нам дошао кући. 
- Хвала чика Жиле. 
- Па како је у вароши, како посао? 
- Видим лепо се живи тамо, нова кола, добро ти иде изгледа - рече Жиле. 
- Није лоше, не жалим се. 
И баш у тренутку када је Деса износила слатко и воду, наиђе Мира, Жилина јединица да позове оца јер су дошли неки људи, траже га. 
Доца као никад до тада се скамени и укочи. 
Видео је нешто што му узнемири срце у грудима и поче нешто да га стеже и гуши. 
Ни Мира није била равнодушна, од једном поцрвене у лицу као булка, па сва збуњена окрете се и побеже. 
Приметише то сви, али прећуташе. 
После вечере, Доца каза: 
- Идем мало до села, да се видим са друговима из детињства. 
На изласку из куће отац му рече: 
- Волео би да ми она буде снаја, али двадесет година си старији од ње. 
Не казавши ништа Доца изађе из куће. 
На навече Васкрса, на Велику суботу, десила се љубав. 
Сутра дан је Доца устао рано, отишао у цркву на причес, а када се вратио био је озарен неком срећом, до тада оцу и мајци непознатом. 
"Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира... "
- Шта то певаш? - упита Гавра сина. 
- Ма ништа неку песму сам чуо мало пре на радиу - одговори. 
- Добро, добро, свршеном послу мане нема - рече отац, окрете се и оде. 
Схватио је  Доца шта то значи, па се насмејао само. 
Оче, размишљао сам нешто, да најесен засејемо мало више пшенице и кукуруза. 
- Ако ћеш радити посеј, Ја ти не браним - рече отац, када је испраћао сина за град. 
Доћи ћу за Тројицу, имам нека посла овде. 
Дуго је гледао Гавра за сином, баш дуго. 
Да ли је знао или је слутио, то само он зна. 
На навече Тројице, Деса је била у башти а Гавра око стоке пословао. 
И заборавили они да треба син да им дође. 
Види дошла моја одмена, па раширених руку мајка Деса пође према сину. 
За столом у кући Доца рече онако бојажљиво, родитељима. 
- Ја сам решио да се женим! 
Изненађени шта чују Гавра и Деса се с'каменише. 
Е, 'фала драгом Богу, прозбори прва мајка и суза јој заисрки у оку. 
Ви можда слутите, али ето да Вам кажем: 
- Мира и Ја се од оног дана виђамо крадом и ред је да то обелоданимо. 
- Па бих Вас замолио да вечерас одемо код њених и да је за просимо, како то ред налаже, ипак  смо ми из домаћинске куће. 
Него шта ћемо, поскакаше сви од среће, него шта ће мо. 
- Ја сам купио прстен да је верим а остало чућете тамо. 
Око Жилине  куће, те вечери су и врапци певали најлепше песме. 
Осим што је Жила пристао да, да ћерку за Доцу, сви су се изненадили када им је Доца рекао да ће они да живе овде и да он више неће да иде у град. Путоваће на посао, али живеће на селу. 
Ту му је колевка, ту му је огњиште и ту ће и бити. 
Гавра од среће рипи, загрли сина па испи чашу до дна и разби је о под. 
Жила скочи за пријатељем и исто уради. 
Гавро пријатељу мој, од сутра плота између нас нема, рушимо га. 
Рушимо га пријатељу , него шта , од данас смо једна кућа. 
На радију се чула песма: 
" 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада".
Свадбу заказаше после Крстовдана. 

Капије су биле окићене венцима од Бршљана, девојачке руке ишарале шатор са кићанкама и балонима. Било је све као из бајке. 
"Јутрос рано свирају свирачи...", чула се песма испод шатре. 
Идемо по кума, па по старога свата, рече Гавра и седоше у кола. 
Под шатром су већ седели гости, они који су хтели да иду у сватовску поворку, када су дошли Кум и Старојко. 
Пре него што су кренули по младу, а после доручка који је послужен, домаћин је са ћерамидом у којој је био тамјан и жар, окадио сватове, како не би нечисте силе ишле са њима. 
Млада је била преко плота, па су гости изашли из авлије и пре него што су требали да уђу у Жилину авлију, морао је младожења да обори јабуку. 
Око соколово је нанишанило, рука није задрхтала и младожења је могао да уђе у двориште. 
Док је младожења куповао младу од њеног брата, девојке су од барјактара узеле заставу да је оките, да би је после продале барјактару, а војвода је куповао петла. 
Обичај је да када колона крене из младине авлије, таст и ташта дају да младожења попије чашу вина у којој се налаз дукат.
Колону је предводио барјактар, а после тога редом су ишла младеначка кола, па кумова, старојкова, војвода и тако редом. 
Венчање је било грађанско и оно у цркви. 
У цркви младенцима су ставили круне  на главу, како би се крунисала њихова веза пред Богом. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. 
Кум и Старојко држе упаљене свеће и слушају речи молитве које свештеник упућује младенцима. 
После церемоније венчања, Мира је испред цркве, насумице бацила бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. 
Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. 
Такође, на вратима цркве кум је бацио метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу. 
По завршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. 
Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. 
Пред кућним прагом Мира је узела у руке "наконче", мало мушко дете, подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. 
На вратима Деса је дочекала младу, која је пољубила у руку и узела хлебове, које ставља испод пазуха и са обема рукама у којима држи флаше вина, Доца је преноси преко прага и улази у кућу, где дарује огњиште новцем. 
Испред огњишта, Деса је узела снају у крило, као знак добродошлице. 
Њеној срећи није било краја. 
Из шатре се чула песма: 
" Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира...". 
Гавра је са својим пријатељима Жилом и Слободом дочекивао госте. 
Коло се развило свуда по авлији, водиле су га момци и девојке.
Свадба је трајала до раних јутарњих часова.