Ћилим

Ткање ћилима на разбоју су од давнина радиле жене за потребе куће и домаћинства. Предиван спој боја и шара, на природан начин бојене вуне, постали су уметност која у сваком ћилиму, оставља дeо маште, орнаментике, дубоко уткане у свест ткаље.
 Највећи број ћилима користио се за прекривање кревета, као део постељине, украс на зиду, али поред употребне функције, имао је ћилим и друге намене које се могу пратити и везивати за цео животни циклус почев од рођења детета, свадбе, па до смрти.
Ћилими су знак припадности одређеном друштву и уметности. Ћилим дефинише простор, поседује топлину, живу присутност, пружа осећај угодности и луксуза, те чува нашу традицију.   Савремени начин живота тражи од нас све више динамике, те исцрпљује и умара наш организам. Зато је од изузетне важности да нас дочека атмосфера која ће нас опустити и развеселити. Гледајући један ћилим пронаћи ћемо у себи одмор, лепоту, сећење и утеху...

"Које тебе добро донесе по овом кијамету"?, упита ме, док сам улазио у кућу.
 "Нисам те видео давно деко, па рек'о да те мало обиђем"?
 После бакине смрти остао је сам. Тада сам први пут видео сузу у његовим очима. Никада пре нисам. Увек је деловао сигурно и јако, да сам се често потајно питао, има ли овај човек емоција?
" 'Оћеш ли једну врућу", упита ме, "мало пре сам скувао за мене, "да сам знао да ћеш доћи скувао бих више".    

"Нећу деко, само мало да се угрејем код наше "џанџе" ", шпорет је тако звала моја покојна бака.
" 'Ајде благо мени, па се мало одмори идем ја да вршим оборку, па ћемо вечерас причати".
"Да пођем и Ја да помогнем што", упитах?
 " Нека сам ћу и онако нема пуно да бавим, иди ти у собу и одмори".
Била је то соба мога детињства и моје младости. Увек сам у њој спавао. И сада је изгледала као пре.
Кревет онај дрвени, прекривен ћилимом што га бака ткала, крпаре уредно прострте и затегнуте по соби, на зиду окачени везови " Како голуб голубици гуче тако и ја љубим своје мило луче" писало је на једном. Окачене слике већ пожутеле у старим дрвеним рамовима, од венчања моје баке и деке до слика из њихових светковина, славља па до мојих и моје браће.
На старом креденцу видех једну слику коју сам већ и заборавио.
Узех је и седох на кревет.
У делићу секунде вратише се успомене баш на тај дан. Сећам се тренутка када је бака седела за разбојем, са потком у десној руци и са мном у њеном крилу, сликала нас моја мајка. " Ово је за тебе, сутра кад се ожениш да имаш коме да поклониш. Ко зна да ли ће тога имати тада. Да га чуваш к'о очи у глави. И да се сетиш твоје баке"Сећам се тих речи, а сузе ми кренуше онако својевољно, као крушке су лиле.
 " Ти то плачеш, благо мени", пренух се кад чу глас деке.                                                                    "Плачем", није било времена да измислим разлог, јер сам у руци држао слику.
 " Немој благо мени, немој", окрену се и изађе са очима пуних суза.
Легао сам на кревет, на онај ћилим што га је бака ткала и са сликом на грудима покушавао да вратим успомене. Сузе су ми умивале лице, срце је лупало и нека ме врућина спопаде. Заспао сам на аманету моје баке, кога морам сачувати и пренети даље.
 Гледајући један ћилим пронаћи ћемо у себи одмор, лепоту, сећење и утеху...

Магаза

 "Ту се, сине мој, чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", говорио је мој деда.

 Магаза је стари народни назив за зграду у сеоском домаћинству у којој се чува храна. Магазе су се обично правиле од дрвета, а у њима су прављени пресеци у којима се држало брашно, жито или пасуљ, боб, раздвојено по врсти. Магаза обично нема прозоре нити друге отворе осим врата.

Имали смо једну у авлији, дремала је између старог ораха и старе липе. Одолевала је зубу времена онако пркосно иако је деловала изнемоћало. Ново време је измишљало нове објекте али деда ју је љубоморно чувао и није хтео ни да чује да је нема. Често би седео испред ње на троношцу и крунио кукуруз.

Тога дана, негде око Видовдана требало се поћи на њиву, рано зором у вршај. Деда и ујак нам рекоше: '' И вас двојица идете са нама.'' ,(мислећи на мене и брата од ујака), ''И ви сте већ момци, ваљало би нам помоћи''.

Припекло сунце, она јара нас уби. Седели смо испод багрема и чекали да утоварамо џакове са житом, када ујак пође са трактором.У једном тренутку стаде комбајн и чу се нека вика. Отрчасмо до тамо да видимо шта је. Мислили смо да је деда или ујак повређен. Слика која ће ми остати у сећању заувек. Мало, беспомоћно лане је лежало испод витла комбајна а коса од комбајна му је исекла ногу. Брзо смо га извадили и однели на вратину. Са оном ракојим што је деда понео на њиву испрали му ногу и превили. Гледало нас је беспомоћно, као да је хтело нешто да каже.

Кући смо га однели. Брат и ја смо, уз одобрење баке, ставили лане у магазу. То је била наша тајна. Знамо да нисмо смели јер би деда и ујак викали на нас, али имали смо одобрење. Дани су пролазили, а наша МАЗА како смо га звали била је све боље. Бакини мелеми су помагали. 

Једног дана, када смо терали стоку на пашу, баш тамо где смо вршели видели смо срну, мајку од наше Мазе, тражила је своје младунче. Уплашила се и побегла када нас је осетила. О, какав је то осећај био горак. Она није знала да смо ми ти који смо јој сачували младунче, не!

Наша Маза је била здрава и зов природе је прорадио у њој. Хтела је у своја пространства. Знао сам да морам да је вратим, а било ми је криво и жао.'' Немој да будеш себичан толико, како је твојoj мајци када те нема'', говорила је моја бака. ''А и не могу више да вас кријем, деда ће се љутити када сазна''.

Сутра ујутру смо однели нашу Мазу, односно вратили је њеним пољима и мајци. Био ми је то најтежи дан до тада у своме животу. Сузе су ми квасиле образе исто онако као роса што ми је квасила патике.    

"Ту се сине мој чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", рече ми деда када смо се вратили са стадом. Знао сам да је ваша Маза у магази али нисам хтео да ти кажем а био сам љут. Кад је храна у питању мора да буде чисто, зато не треба на таквим местима то да радиш у будуће.

Био сам постиђен али и срећан јер сам сачувао живот једног малог створења у нашој магази а она за то ваљда и служи?

Вајат

Вајат је омања дрвена кућица без прозора у оквиру дворишта  и личи на оставу. Вајат има две намене. Данас је то остава у којој се „држи опрема и воће", међутим некада је имао и још једну другу значајнију намену. Вајат је био „просторија за живот брачног пара“.
Некада када смо живели у задрузи, када су у сеоској кући, у једној просторији боравиле заједно и по четири генерације, младенци тек венчани пар, ноћу би се издвајали у вајат. Зато је та омања просторија била удаљена од куће у којој је живео остатак задруге, за случај ако би се младенци у страсти занели и постали сувише гласни, причао ми је деда.
 Вајат није имао прозоре, да не би млађарија звирела шта младенци раде.
 А колико је вајат мени значајан?
Па рекло би се да јесте.
Наиме, негде око светог Илије, тога лета господњег, моји деда и баба одоше у госте, са чезима а ја остах кући да намирим стоку на време. Припекло сунце, теме пржи. Ја се већ замомчио и онако слободан и сам добио неку одважност и слободу па отишао у дедин вајат, као да прилегнем јер чини ми се ту беше најбоља хладовина.
У шта све није било у вајату. Од бакиних корнишона спремљених за зиму, дединог старог опанчарског алата, косе, виле и које чега још.Што би рекли само од попа браде што нема.
Онако разгаћен легох у онај стари дрвени кревет са сламарицом.Слушам кокодачу кокошке, ричу краве а и понеки врабац се сакрио под стреху вајата од врућине па ми пева.У свом том миљеу и неприметих женско чељаде на вратима јер ме беше као неки сан први ухватио.
Изненађен и помало уплашен занеме, али се брзо прибрах и затворих врата на вајату.

Са нестанком задруга, заједничког живота у њима, вајат је изгубио једну своју функцију. Међутим ако смем да кажем, Ја сам му чини ми се додао неправедно одузето тако да ако је уопште негде остао сачуван, и данас,не мора само служити искључиво као остава.

Печење ракије

Ракија се препознаје и као део обреда, обичаја и као уметност, креација стварања. Ракија је и пиће здравља, задовољства, лепоте мириса, богатства различитих укуса, али пре свега ракија је традиционална српска, наша, нарочито у последње време узданица и дика.
Већ више од 20 година српска шљивовица, уз француски коњак и шкотски виски, чини тријумвират међу јаким пићима у свету. То троје је, по технолошкој вредности, далеко отишло квалитетом од осталих јаких пића.
 Поуздано се зна да је ракија на наше просторе дошла са турским освајањима, у 14. и 15. веку, али јој је квалитетно, здраво воће и традиционалан начин печења удахнуо душу и дао специфичну арому и пуноћу укуса, непоновљиву вредност и кавалитет који она данас посeдује.

Срби су народ који од давнина пече ракију и по њој је познат. Скоро свако српско сеоско домаћинство поседује казан за печење ракије, а свако, без изузетка је пече. Печење ракије је увек био друштвени догађај.
Ракија је одувек имала специјалну економску улогу у сеоским домаћинствима. Она је била једини производ који је могао, у скромним условима, да се сачува низ година. Ракија је била нешто као банка, залог који имате увек када вам затреба да је продате и поткрепите кућни буџет. Ракија је нешто што можете сами да произведете, а да вам траје 20 година и при том не изгуби вредност.

И на крају, да завршим са мудром изреком: ''Ракија неће решити проблеме, али то неће ни млеко''.
Пијмо мало, али пијмо добро да бисмо дуго пили, једна је од записаних изрека и мудрости о ракији и алкохолним пићима, јер култура пијења је део културе уопште. И то је управо квалитет који смо врло брзо постигли, поставши прави уживаоци есенција мириса и укуса величанствене природе сакупљених у капљици ракије.