Магаза

 "Ту се, сине мој, чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", говорио је мој деда.

 Магаза је стари народни назив за зграду у сеоском домаћинству у којој се чува храна. Магазе су се обично правиле од дрвета, а у њима су прављени пресеци у којима се држало брашно, жито или пасуљ, боб, раздвојено по врсти. Магаза обично нема прозоре нити друге отворе осим врата.

Имали смо једну у авлији, дремала је између старог ораха и старе липе. Одолевала је зубу времена онако пркосно иако је деловала изнемоћало. Ново време је измишљало нове објекте али деда ју је љубоморно чувао и није хтео ни да чује да је нема. Често би седео испред ње на троношцу и крунио кукуруз.

Тога дана, негде око Видовдана требало се поћи на њиву, рано зором у вршај. Деда и ујак нам рекоше: '' И вас двојица идете са нама.'' ,(мислећи на мене и брата од ујака), ''И ви сте већ момци, ваљало би нам помоћи''.

Припекло сунце, она јара нас уби. Седели смо испод багрема и чекали да утоварамо џакове са житом, када ујак пође са трактором.У једном тренутку стаде комбајн и чу се нека вика. Отрчасмо до тамо да видимо шта је. Мислили смо да је деда или ујак повређен. Слика која ће ми остати у сећању заувек. Мало, беспомоћно лане је лежало испод витла комбајна а коса од комбајна му је исекла ногу. Брзо смо га извадили и однели на вратину. Са оном ракојим што је деда понео на њиву испрали му ногу и превили. Гледало нас је беспомоћно, као да је хтело нешто да каже.

Кући смо га однели. Брат и ја смо, уз одобрење баке, ставили лане у магазу. То је била наша тајна. Знамо да нисмо смели јер би деда и ујак викали на нас, али имали смо одобрење. Дани су пролазили, а наша МАЗА како смо га звали била је све боље. Бакини мелеми су помагали. 

Једног дана, када смо терали стоку на пашу, баш тамо где смо вршели видели смо срну, мајку од наше Мазе, тражила је своје младунче. Уплашила се и побегла када нас је осетила. О, какав је то осећај био горак. Она није знала да смо ми ти који смо јој сачували младунче, не!

Наша Маза је била здрава и зов природе је прорадио у њој. Хтела је у своја пространства. Знао сам да морам да је вратим, а било ми је криво и жао.'' Немој да будеш себичан толико, како је твојoj мајци када те нема'', говорила је моја бака. ''А и не могу више да вас кријем, деда ће се љутити када сазна''.

Сутра ујутру смо однели нашу Мазу, односно вратили је њеним пољима и мајци. Био ми је то најтежи дан до тада у своме животу. Сузе су ми квасиле образе исто онако као роса што ми је квасила патике.    

"Ту се сине мој чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", рече ми деда када смо се вратили са стадом. Знао сам да је ваша Маза у магази али нисам хтео да ти кажем а био сам љут. Кад је храна у питању мора да буде чисто, зато не треба на таквим местима то да радиш у будуће.

Био сам постиђен али и срећан јер сам сачувао живот једног малог створења у нашој магази а она за то ваљда и служи?

Вајат

Вајат је омања дрвена кућица без прозора у оквиру дворишта  и личи на оставу. Вајат има две намене. Данас је то остава у којој се „држи опрема и воће", међутим некада је имао и још једну другу значајнију намену. Вајат је био „просторија за живот брачног пара“.
Некада када смо живели у задрузи, када су у сеоској кући, у једној просторији боравиле заједно и по четири генерације, младенци тек венчани пар, ноћу би се издвајали у вајат. Зато је та омања просторија била удаљена од куће у којој је живео остатак задруге, за случај ако би се младенци у страсти занели и постали сувише гласни, причао ми је деда.
 Вајат није имао прозоре, да не би млађарија звирела шта младенци раде.
 А колико је вајат мени значајан?
Па рекло би се да јесте.
Наиме, негде око светог Илије, тога лета господњег, моји деда и баба одоше у госте, са чезима а ја остах кући да намирим стоку на време. Припекло сунце, теме пржи. Ја се већ замомчио и онако слободан и сам добио неку одважност и слободу па отишао у дедин вајат, као да прилегнем јер чини ми се ту беше најбоља хладовина.
У шта све није било у вајату. Од бакиних корнишона спремљених за зиму, дединог старог опанчарског алата, косе, виле и које чега још.Што би рекли само од попа браде што нема.
Онако разгаћен легох у онај стари дрвени кревет са сламарицом.Слушам кокодачу кокошке, ричу краве а и понеки врабац се сакрио под стреху вајата од врућине па ми пева.У свом том миљеу и неприметих женско чељаде на вратима јер ме беше као неки сан први ухватио.
Изненађен и помало уплашен занеме, али се брзо прибрах и затворих врата на вајату.

Са нестанком задруга, заједничког живота у њима, вајат је изгубио једну своју функцију. Међутим ако смем да кажем, Ја сам му чини ми се додао неправедно одузето тако да ако је уопште негде остао сачуван, и данас,не мора само служити искључиво као остава.

Печење ракије

Ракија се препознаје и као део обреда, обичаја и као уметност, креација стварања. Ракија је и пиће здравља, задовољства, лепоте мириса, богатства различитих укуса, али пре свега ракија је традиционална српска, наша, нарочито у последње време узданица и дика.
Већ више од 20 година српска шљивовица, уз француски коњак и шкотски виски, чини тријумвират међу јаким пићима у свету. То троје је, по технолошкој вредности, далеко отишло квалитетом од осталих јаких пића.
 Поуздано се зна да је ракија на наше просторе дошла са турским освајањима, у 14. и 15. веку, али јој је квалитетно, здраво воће и традиционалан начин печења удахнуо душу и дао специфичну арому и пуноћу укуса, непоновљиву вредност и кавалитет који она данас посeдује.

Срби су народ који од давнина пече ракију и по њој је познат. Скоро свако српско сеоско домаћинство поседује казан за печење ракије, а свако, без изузетка је пече. Печење ракије је увек био друштвени догађај.
Ракија је одувек имала специјалну економску улогу у сеоским домаћинствима. Она је била једини производ који је могао, у скромним условима, да се сачува низ година. Ракија је била нешто као банка, залог који имате увек када вам затреба да је продате и поткрепите кућни буџет. Ракија је нешто што можете сами да произведете, а да вам траје 20 година и при том не изгуби вредност.

И на крају, да завршим са мудром изреком: ''Ракија неће решити проблеме, али то неће ни млеко''.
Пијмо мало, али пијмо добро да бисмо дуго пили, једна је од записаних изрека и мудрости о ракији и алкохолним пићима, јер култура пијења је део културе уопште. И то је управо квалитет који смо врло брзо постигли, поставши прави уживаоци есенција мириса и укуса величанствене природе сакупљених у капљици ракије.