среда, 05. август 2020. | By: grcanski despot

Домаћи (каљави) сапун




Некада је свако домаћинство имало бар по један сапун из домаће радиности. Препознатљиви по њиховој боји, они су коришћени за разне сврхе, а увек са сећањем на баке и мајке које су га правиле.

Од давнина су се сапуни кували у казанима изнад огњишта и онако сирови и нимало привлачног изгледа и мириса, без икаквих додатака и арома, користили се за личну хигијену и прање веша.

Сапун се прави од две компоненте - масти и живе соде, и настаје реакцијом ова два једињења. У поменутим казанима некада су се (али се ти старински рецепти понегде на селу користе и данас) крчкали свињске кожице од сланине, чварци, стара маст и сличне намирнице животињског порекла.

Према рецепту наших бака два килограма масних састојака стави се у три литра воде и у то дода пола килограма живе соде. Све заједно кува се око два сата и за све то време потребно је мешати масу. Да ли је сапун куван или не проверава се уз помоћ ножа. Умочите нож у сапун и ако се маса око ножа одмах стврдне значи да је куван.

Некада се кувани сапун изливао у рупичасти сандук који је био обложен мокром крпом тако да је вода из сапуна могла да се оцеди кроз рупице. Kада се охлади сапун се одвоји од крпе и реже великим ножем на комаде жељене величине.


Пробијала се зора, куцала на прозоре, освајала поља и шуме. Петлови су увелико завршавали своје јутарње појење, тек још по неки се спорадично чуо у даљини. Вредни сељаци су били на својим радним местима. Музли краве, чистили штале, хранили стоку и живину. Млекаџије са својим кантама на обрамици већ су 'ватали пут под ноге за варош. Баке и снајке кренуше на пијац. Носило се шта ко има од сира, јаја, лука, киселог купуса, млевеног парадајза у флашама, што оста од зиме, само неки динар да се узме. Иде сетва треба много...Понека бака, онако гегајући пошла до вароши да купи мал' шећера, кафе, тако да се има кад неко наиђе. И стално су нешто тумарале по својим реклијама, некакве замотуљке премештале и преслишавале се на глас...

Драга скупљен к'о две паре у кеси носи млеко, онолико колико се имало. Вајдица сваки динар, дај шта даш.  Деда на сењаку скида сено, кад прену га глас:                                                                                                                - Добро јутро мој Голе. 

- Ооо, добро јутро Драго, како је?                                                                    - Опет мука ове зиме била мој Голе.

- Как'а мука сад? изненађено погледа деда, Драгу. 

- Једва се презалогаји што, ништа није ишло прошле године, безпарица једва за децу имасмо. 

- Па бре Драго ти ме бар знаш колико, што не каза неку реч, за толико имасмо да се помогнемо. 

- Е мој Голе нисам од срамоте, а и ти имаш 'фала Богу фамилију и теби треба.                                                                                                                  Ма'ну деда главом и силазећи низ ротлу, гунђао нешто само њему знано.

Тамо иза прокићских шума била је кућа Драге и Марице. Била је то сиромашна кућа у крају, али поштена и радна. Имали су две ћерке. Друговао је мој деда са Драгом, кад кад су се посећивали и живели баш лепо. Око поднева деда упрегну коња у кола, натовари лонац масти, шерпу чварака, два три прута суве сланине, џак брашна и један венчић домаћег квасца што је бака правила кад меси хлеб и оде. Поручи баки само док је полазио, долазим ја да намирим стоку.

Увече, после вечере деда рече оцу да отерају сутра један шпедитер сена Драги, има краву саставила грбину са земљом још мало, а има ону дечицу, Бог му их касно дао, ваља да помогнемо. Није Драга био млад, али млађи од деде и мало старији од оца. Тако је време било...


Марица, вредна жена, добра мајка и помало болешљива. Учила је ћерке свему што је знала, да спремају јела, кућевним пословима и неким тајнама што је она научила од њене мајке.

Правила је разне мелеме за опекотине, кожне болести, али најбоље је правила каљави сапун. Познавала је травке, кад се која бере и зашта која служи. Па када стави неку травку у сапун, а оно мирише авлија кад мајка простре опране ствари на жицу. Правила је када је имала од чега и са чим. Када беда притисне онда нема сапуна. Ивана и Драгана су биле добра деца, касније и девојке. Живеле су скромно и увек спремне да помогну, кажу лепу реч. Често су ишли у надницу када су се задевојчиле, како би помагале родитељима. Нису били неки ђаци, али добро не мора баш све да буде потаман.

Тог поподнева деда и отац су одвајали неке шипове да заграде шљивар, када уплакана дотрча Ивана и онако са капије позва:

- Чика Рајо, чика Рајо брзо...                                                                                                                   - Шта било ћери, оставише мој деда и отац шипове и потрчаше ка трему.                                                                                                                                                                                                 - Тати ми је лоше, паде само изненада...                                                                                                     Одоше и деда и отац што пре могаше.

Касно све беше, оде Драга Богу на истину. Пукло срце, причају људи, немаштина, секирација, кида се тамо где је танко.

Марица и онако болешљива тек је сада била сломљена. Није хтела да каже никоме њену муку и увек је гурала напред само. Знала је да после ње нема ко ћерке да изведе на пут, испрати дочека, спреми ручак. Молила је Бога само да дочека унучиће. Осећале су ћерке њену муку, и зато су је одмењивале где и кад год су могле.

Драгана би била у пољу брала травке, Ивана код куће завршавала послове око стоке, мајка по кући и јело спремала.

У невољи и немаштини погледа те Бог. Да ти снаге да издржиш и кренеш набоље. Људи су волели ту кућу. Коме није помогла и учинила. Доносили су људи често сапун да Марица прави, не због тога што они не знају већ да се разговоре и да оставе и који динар, (узимали мелеме и ако им није требало) и мало сапуна када се направи. Схватила је то Марица и увек причала да имају сапуна, али људи к'о људи, хоће да помогну.

Тог попднева мој деда и нана одоше до Марице.

- Па што сте бре људи доносили то. Имамо за нас доста.                                              - Није Марице ово све за тебе, рече нана. Нешто је и за нас.                                        - Марица збуњена ућута.

Ови чварци и ова маст још мало па су се ужегли, да те замолим да ми направиш онај твој сапун како ти знаш да ми мирише цело поље. А ова сува сланина и овај џак брашна је за тебе.

- Ма то ће моја Ивана, она боље од мене то ради.

Знала је нана да то Ивана ради, али морала је некако да почне разговор.

Седоше испод крушке и док је Марица кувала кафу дођоше Драгана и Ивана.                                                                                                                         - Ми смо хтеле ових дана да дођемо до вас да вас нешто питамо и замолимо? почеше причу. Мајка нам каже да није срамота, али ми имамо поверења у Вас и Чика Рају и решили смо да питамо.

- Кажи ћери шта треба, да није неко зло? упита деда.

- Не, није зло, добро је. рекоше.                                                                             Ових дана треба да дође један човек са његовим синовима, хоће да испроси  нас две за његове синове. Ми оца немамо, а Ви сте се и чика Раја дружили и познавали нашег оца па да будете ту као мушке главе, вама верујемо. Да процените да ли су то људи за нас. Ми их мало познајемо а испаде тако брзо нас запросише.

- Голе, немој да замериш нешто, ја сам им рекла да је то срамота, али оне хтеле. рече Марица док је доносила кафу.                                                                                      - Деда од среће викну, е па наздравље децо моја, па ред је да се овој кући срећа насмеје. Нека мој Драга тамо горе запева, његова кућа и кандило неће да се гаси. Марице долазимо, немаш бриге и каква срамота. Мој Драга је то заслужио, а мојој кући је част. Не брините децо ништа. Према вама има да се понашају као према мојој деци или имају посла са мном. Осташе да причају у смеху до пред само вече.

Беше просидба и све како треба. Тога дана пре него ли кренуше у нову кући Драгана и Ивана дођоше да се поздраве и донеше сапун. Хвала вам за све, памтићемо и увек када дођемо код мајке доћићемо и код вас. Ви сте се понели као родитељ према нама и нашој кући. Наш тата је имао правог пријатеља. Поздравише се са наном и деком, оцем и мајком, са нама, онако само махнуше руком и одоше. Нека им је срећно у животу говориле су међусобно мајка и нана и брисале по неку сузу.

Марица је остала сама.

Није била незадовољна, али деловала је уцвељено. 

Имала је све, хвала Богу. 

Обилазиле су је ћерке бар једном месечно, обилазили је људи...самоћа је од болести тежа. 

Не прође ни година од удаје ћерки Марица оде код њеног Драге. 

Не сачека унучиће. 

А тако је то желеле и стално причала.


Прошло је времена доста од кад нису Ивана и Драгана долазиле њиховој родној кући. Укоровило се двориште, зидови свенули, бршљан дивљак опасао кућу.

Умрли су и моји нана и дека и ми смо се поженили. Отац и мајка већ остарили.

Тек једног дана на капији стадоше кола. Изађе момак и позва по имену мог покојног деку. Мој отац изађе на капију и рече му да тај кога тражи је одавно мртав. Момак просто се збуни, па замуца и рече:

-Моја мајка је Ивана, на самрти ми је рекла да дођем овде и све што ми треба да се овде обратим.

- Која Ивана? - упита отац.

- Како која Ивана, па она је овде рођена ту иза шуме јој је кућа, ваљда је још ту. Ја никада нисам био, само сам једном пролазио и мајка ми је показала.                                                                                                                      - Чек бре, прекиде га мој отац, па јел то Ивана, Драгина и Маричина?                                                                                                                                                   -Да - Да мој деда се звао Драга и бака Марица. рече момак.                                               - А како се ти зовеш? - упита мој отац.                                                                          - Драгомир, по деди рече.

До касно у ноћ смо причали, плакали, смејали се и пили мученицу. У неко доба ноћи моја мајка извади из шифоњера дединог у марами нешто и даде Драги. Када он отвори и прочита потекоше му сузе као киша.

Писало је да је Маричина и Драгина жеља да јој унуци дођу у кућу, да славе славу и рецепт за прављење сапуна. Сутра треба да ми дође тетка, показаћу јој ово и да се договоримо око куће. Могу ли ја да сада мало легнем уморан сам баш. дуго сам путовао.

Никада као те ноћи нисам видео очево срећније лице. Није могао да спава, устајао је често и седео испод крушке. Ваљда је испунио нечију жељу, тако ми се чини.

Сутрадан је стигла Драгана. Остарела, чак ми у једном тренутку заличела на бака Марицу. И она има две ћерке. Исто их је касније добила. Покојна Ивана је имала само Драгу. Договорише се нешто са оцем, изљубише се и седоше да ручају. Мајка је замолила Драгану, пошто се разуме у биљке и зна да прави сапун, када буде дошла за месец дана, имам неку стару маст и чварака да направи јој бар још једном онај миришљави, а каљави сапун.

- Наравно тетка, врло радо.                                                                                          - И мојој супрузи да покажеш то тетка, прекиде је Драга.                                            - Наравно сине мој и да је научим, да наследи рецепт наш.                                Поздрави смо се после ручка уз жељу за скорије виђење.

И опет иза Прокићских шума се чује жагор и плач деце. Вије се дим над Драгином и Маричином кућом. Пали се славска свећа, гори кандило. Кућа је реновирана модерна, али унук Драга је иста крв, добра крв, добрих предака. Бог је добар и праведан. Тетка Драгана кад год дође, дође и код нас обавезно. И моја деца се друже са Драговом децом. Истини за вољу и они су сада већ људи, па свако својим путем, али Драга и ја по стазама наших старих. Често пута нам и отац прави друштво, сећамо се и понекад пустимо сузу, али увек се све заврши песмом. Сапун још увек прави тетка Драгана, док може, после има наследника.


0 коментара:

Постави коментар