понедељак, 28. јануар 2013. | By: grcanski despot

Кожув




Кожувар или ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже.
Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни.
У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув.
За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде,
кожувар или ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.
Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.
Кожувари или ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацима, вашарима...
У народу постоји израз „... окренуо ћурак наопако...“, када се неко наљути, промени нарав...



Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак деда Миће казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Кућа која је годинама уназад поштована од мештана, поштена, вредна и радна.
Живе ту деда Мића и његова мученица Анка, сада сами.
Имају две ћерке које су се удале.
Живе далеко од огњишта детињства и младости, у туђини.
Имају порода 'фала Богу, али су изгледа заборавили на род.
Унучићи и деца не долазе, па остарелим и измученим рукама, остале слике и писма.
Не жали се деда Мића и баба Анка, кажу тако је Бог хтео "женско дете туђа кућа".
Деда Мића је био кожувар на гласу.
Кажу за његов кожув се знало и преко Дунава.
Долазили људи, наручивали само код њега, јер је увек педантно радио и сваку муштерију испоштовао.
Ишао годинама по разним панађурима, пијацима и стекао углед.
У то време се и зарађивало, прича деда Мића:
- Кућу сам направио.
И окућницу од тога.
Куповао земљу, трактор, све машине што видиш.
Децу сам изшколовао, извео их на пут.
И ето видиш, роде мој, сада остадосмо сами ја и ова моја мученица.
Чашу воде нема ко да нам пружи.
Зашта сам диринчио оволико, да ме човек пита, за кога....
Наиђоше сузе у очима деда Миће....сузе у којима стоји, туга, јад, чемер.
Обриса их својим испуцалим рукама.
Узе мало меда и воде...
- Послужи се - рече деда
- Анка, дај једну чашицу и за нашег госта, ваља се угрејати мало и насу  домаће ракије.
- Дошао сам - упитах деда Мићу, да ми направите један кожув?
Овакав као шти Ви имате, рекао ми мој деда, да само ви то можете.
То је његова жеља и волео бих да му је испним.
Еее роде мој, могао сам некада, сада руке издају.
Не могу више ни овај мој да закрпим а камоли да направим нови.
Имам све ал' немам снаге.
Жао ми је, пропашће ми ове машине, а ово више нема ко да ради.
- Какав кожу ти 'оћеш и која величина - упита деда Мића?
- Па, ако може као ваш и исте величине - рекох.
- Пробаћу, са твојим дедом сам исписник, а и заслужио је.
- Само ме не везуј за време, јавићу кад буде готов - рече деда Мића.
- Хвала Вам, деда Мићо, баш ће се мој деда обрадовати.
- Ееее обрадоваће се..... ко ће мене обрадовати, рече себи у браду и насу још једну чашу.
Зазвони телефон, јави се баба Анка и као да је гуја уједе, цикну тако јако у глас и заплака.
Трже се деда Мића, рипи са столице и упита:
- Шта је побогу, шта се десило?
Немогаше до даха да дође од узбуђења.
- Долазе...долазе!!!
- Аман ко долази жено, Бог с'тобом, ко?
- Долази нам Марица и Милица са унучићима, долазе!!!
И деда Мића цикну и помоли се Богу и икони Три Јерарха, крсној слави.
 - Видиш роде, дао бог да и Ја дочекам да видим и моја два унука и две унуке, моје ћерке и зетове.
- Нисам их видео петнаест година, овај проклети рат нас раздвоји - рече деда Мића.
Опет кренуше сузе, али сада оне радоснице, разгалише учмало срце и душу отресите старине.
Није прошло ни двадесетак дана а деда Мића позва да дођемо по кожув.
Нисмо отишли када нам је рекао, имао је деда неког посла.
Дођосмо у недоба.
Беше пуно људи у авлији.
Нисмо знали да је деда Мића умро.
Чудили смо се, као и сви људи, како тако одједном?
Испредале су се разне приче.
Праву истину нико не знаде.
Најстарија ћерка Марица изађе испред нас и рече:
- Мој отац је оставио три кожува, каже мајка да је за вас.
- Не ћерко моја, Ја сам наручио један, а та два не знам за кога су? - рече мој деда.
Деда узе кожу, из џепа је вирила нека цедуља.
На цедуљи је писало:
 "Голе један кожув је твој, ниси дужан ништа, то је поклон за све оно што си урадио за мене.
А друга два, подај мојим унуцима, нека имају успомену од деде. Од радости ми срце лупало од оног дана када сам чуо да долазе. Знао сам да нећу издржати. Зато сам журио да завршим посао. Не дугујем ником ништа, и молим их да моје машине не продају." Мића."
Ником не беше лако у том тренутку.
Спусти се вече препуно туге и бола.
 Брија северац, оковао лед, из куће да не изађеш.
У селу, задимљени оџаци причају своју причу, неко сетну, неко тужну а богами понегде и ону љубавну.
А иза Прокићских шума, оџак куће Миће кожувара казује ону, од које срце бије у грудима тако јако, можда јаче него ли што бије овај северац.
Дођоше нека "друга" времена, кожуви се скоро и заборавили.
Ипак оста ова прича, осташе непродате машине и оста да сија кандило у кући Миће кожувара!!!









субота, 19. јануар 2013. | By: grcanski despot

Наћве





Наћве су посуда у којој се некада месио хлеб. 
Сиротињске породице су обично бројале пуно чланова, нарочито деце, хлеб је био основна животна намирница, па су наћве морале бити великих димензија, јер се хлеб месио једном дневно. 
Израз се користи за описивање предмета већих габарита од нормалних или стандардних.



                                        Имају Дица и Лепосава четири сина и три ћерке.
Данас када је била вршидба, никога није било ту. 
Расули се по белом свету, свако кући своју кућу и гледа свој живот. 
А, они што им дадоше живот остадоше сами. 
Истини за вољу, дођу они сваке године, кад почну ферије, поиграју се са сокацима детињства, оним где су прве кораке направили па опет оду. 
Имају све, а немају ништа, рекли би сељани. 
А Дици и Лепосави се нагодинале године. 
Сустигла их старост.
Одолевају они, али докле? 

- Родило је добро ове године, рече деда Дица, док је са уморних плећа стоварао последњи џак пшенице. 
- 'Фала Богу кад нас послужи време да скинемо летину, говорила је баба Лепосава, док је постављала сто да се руча. 
Ту испод старе липе у најлепшем природном хладу поседаше комшије и деда Дица. 
- Докле бре Дицо да рмбачиш оволико, к'о да 'раниш  цело село? - упита комшија Рака. 
- Е, докле, док могу, па после како буде - рече док је секао хлеб. 
Добар хлеб баба, к'о душа, ништа док воденички камен  не самеље. - прозбори деда Дица.
Ћутала је бака Лепосава, док је са млаком водом из бакрача прала наћве.
- Кад ручаш да ми однесеш наћве у магазу, не могу, немам више руке да теглим - рече Лепосава.
- Однећу ја - рече Рака, па онако млађан скочи и однесе.
- Тешке су баш, колико су старе, упита Рака?
- Остале ми у аманет од моје покојне сверве, не знам имају ...ихахај година - рече Лепосава.
Спусти се вече, звезде окитиле Видовданско небо, а деда Дица седи на басамку куће, док бака Лепосава распрема кревет.
У једно тренутку рече Дица, Лепосави:
- Нешто ми није добро, игра ми свако дамар, снага ме издаје, не ваља нешто.
- Уморан си, лези и спавај сутра ће бити боље - каза му баба Лепосава.
И баш негде око Петровдана, угаси деда Дица.
Није могао више да сакупља године.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише оца, дођоше и одоше.
Оста сама Лепосава, са својим бременом година.
Тешко је било њој, није хтела да призна никоме, била је јака или се то само чинило?
Помагали су јој сви из комшилука, све што је требало.
Једног дана упита Раку:
- Сине, хтела би мало више да умесим хлеба, да имам, тако, не могу да се цимам стално.
Па ако би хтео да дођеш да ми спустиш оне наћве из магазе, нешто не могу сама?
- Ево бака Лепосава одмах - рече Рака.
- Сад ја могу сама све, хвала сине па дођи прекосутра да ми их вратиш у магазу, ако ти није тешко? - рече Лепосава.
Не брини ништа, долазим - рече Рака и оде.
Није ни слутио невољу која се спрема.
Прекосутра када је дошао, звао је са капије бака Лепосаву, не јавља се.
Уђе у кућу, нема никога.
На столу врућ хлеба поређан и прекривен са чаршафом, оним великим белим веженим.
Пође према магази.
Наћве су биле наслоњене на дирек, видео је, али бака Лепосаве нема.
Тражио је по штали, подруму и на крају уђе у вајат.
У вајату на старом дрвеном кревету, на њеном првом брачном кревету лежала је мртва бака Лепосава.
Дођоше деца, тужни и уплакани, сахранише мајку, дођоше и осташе.
Имали су обавезу да остану на огњишту.
Нису хтели да гасе Ђурђевданско кандило.
Данас кућом деда Дице и бака Лепосаве, трчкарају дечије главе, врви и бруји од њиховог плача и смеха.
Истина хлеб се више не меси, дошло неко "друго" време.
Наћве које имају ....ихахај година, како рече бака Лепосава, се чувају са великим поштовањем и имају посебно место и значење.
Ђурђевданско кандило ће још дуго да гори, хвала драгом Богу.


среда, 09. јануар 2013. | By: grcanski despot

Лицидерско срце






Најпопуларнија вашарска посластица, се не једе.
Лицидерско срце је "слаткиш" у облику срца.
Меси се од брашна и меда, шарено је и миришљаво.
То срце, поред разних украса, има и мало огледало.
Момци су га поклањали девојкама као знак симпатије, али се купује и деци и свим драгим људима.
Чува се у кући као украс.




Дошли неки "други" дани.
Сећа се са неком сетом деда Маринко док ложи своју џанџу.
Остао је сам.
Деца се раштркала по "белом свету", његова снага и воља за животом се упокојила, а он таљига, краде Богу дане још мало.
У углу своје топле собе на старом креденцу, стоји један сувенир који свако запази кад уђе, а који код деда Маринка има посебно место и значење.
Нисам могао никако да купујем златне ланчиће, нити свилене 'аљине, били смо сиромашни, поче причу деда Маринко.
Моју Десу сам волео од раних дечачких дана.
Била је, чини ми се најлепша у три села.
Није јој било равне ни по лепоти ни по срцу.
Имала је добру душу и лепу реч за свакога.
Њени и моји су били у завади због неког синора.
Отац ми није бранио да је виђам, а њени јесу.
Гледао сам је кришом испод ока, када смо ишли у порту на игранку.
Знала је она то, и није се бунила, шта више и њој је било драго, чини ми се?
Колико пута, док смо чували стоку по њивама, осмехивали смо се једнo другoм.
И песме сам јој певао.
Било ме је тешко слушати, знам.
Замисли сви врапци и све свраке прнуле би са гране, када сам почињао са певањем.
Она је слушала и увек би ми рекла како лепо певам.
То је можда једино у животу и слагала.
Момци смо били већ увелико, и вршњаци су почињали да се жене.
Моју Десу је безецовао неки Сима из суседног села.
Ух, како сам био бесан и љут, ма само кад помислим да је гледа.
Био је богат, имао је волове и коње и доста земље.
Његов отац је Десином оцу, једном приликом рекао:
- Баш би нам била велика њива када би је саставили  Рајко, шта мислиш?
Деси мојој није било право, али шта ће ћутала је.
Очева реч се поштовала тад.
Некако у то време, Рајко се разболео.
Кажу имао је грудобољу неку.
У то време се гледало ко ће кога узети, гледало се коме су преци шта били и од чега су боловали.
Симини су се пишманили за Десу, чак су причали да њени имају неку фалинку.
Плашили су се за потомство.
Једино ко се томе обрадовао био сам Ја.
Мој отац је знао да прави мелеме, замолио сам га да направи један за Рајка.
Дао сам то Деси, она је збуњено гледала и отишла.
Рајко је прездравио, 'фала Богу.
Знао сам да ми је то прилика да запросим Десу.
Али шта да јој дам, када нисмо имали ништа?
Три дана сам ишао у надницу да рмбачим да би отишао на вашар у Паланку и купио јој ово лицидерско срце.
Каже мени онај што продаје:
- Ово срце има век педесет година!
И тог Светог Трифуна дао сам јој два срца, лицидерско и моје.
Њен отац Рајко и мој су се и помирили тога дана.
Изродили смо два сина и једну ћерку.
Имам осам унучића, 'фала Богу.
Имам свега, ал'оно што ми је срцу најближе немам.
Умрла је моја Деса од неке грудобоље.
Није јој било лека.
Ево ово срце живи већ педесет осма година, није ме слаг'о продавац.
Нека живи за моје време па после како 'оће.
Пусти сузу, деда Маринко, ону вапајку за својом сапутницом.
Зовну неко на капији.
Изађосмо, заједно.
На капији је стајо поштар и држао неки пакет.
У пакету је било лицидерско срце, послал му његова унука Милица.
Писало је:
- Деко пуно те волим, и срећан ти Свети Трифун.
Кренуше сузе низ изборано лице...