петак, 02. новембар 2012. | By: grcanski despot

Попара






Попара је старо, добро јело на којем су се генерације одхраниле. Домаћице нису бацале стари хлеб него су га ´попаривале´ у воду, па одатле вероватно и назив ´попара´ (попарени хлеб). Иако важи за сиротињску храну, можда у свим данашњим ђанконијама, управо она ће нахранити и вашу душу.


После много година, синоћ сам прошао сокаком детињства.
Сокак као и сваки други у селу.
Можда овај мало каљавији од других, али је мој.
У њему је душа била слободна као птица у лугу, била моја.
У њему сам прве кораке направио, прву лопту шутнуо...
Нагодинале се године, бреме од брига, натоварио живот на леђа, па не попушта. 
Дођох, да мало дам себи одушка, да ми буде лакше, пред даљи животни марш.
У једном кутку сокака, била је наша кућа.
Кажем била, више је нема.
Одселили смо се, а кућа је срушена, пре него што сам пошао у први разред.
- Откуд ти, брате мој - рече Пиле.
- Дођох мало да вас видим, ужелео сам се нешто, оних наших пољана. - рекох.
- Нека си, ред је био да дођеш, овде си порастао - рече стрина Мица.
Била је то сиромашна кућа, али поштена.
Код моје стрина Мице сам направио прве кораке, проходао.
- Док смо седели испод крушке, на оној истој клупи где смо као деца седели, стиже слатко и вода.
- Је л' то оно слатко? - упитах.
-Јесте сине мој, од оних смокава што сте као деца јели - рече стрина Мица.
Мој Драганче, кога смо од милоште звали Пиле, јер је био малог раста, поче нешто да се врзма ђа тамо ђа овамо, деловао је нешто збуњено, и никако да се скраси на једном месту.
- Шта ти је Пиле, шта си се нешто узмувао, шта тражиш? - упитах.
Ћутао је, и таман када је стрина Мица отишла да донесе кафу, он ми рече:
- Срамота ме брате мој, дошао си ми у госте а немам чиме да те послужим.
Знам за ред, али нема се.
- Ама ко ти шта тражи, дођох само да вас видим ужелео сам се, не треба ми ништа.
Дрхтавом руком, испуцалом од рада и мука, стрина Мица нас послужи кафом.
Колико до јуче ста били деца, ломили ми мушкатла са прозора и којешта нисте радили, а данас ево већ свршени људи - поче стрина Мица причу.
И стварно почеше слике да се враћају као на траци, набујаше успомене на дечачке дане као Јасеница у пролеће, до дубоко у ноћ.
Опијени од успомена, од ветра што је благо ћарлијао и миловао нам зајапурена лица, заспасмо под оном крушком и на оној сламарици, прекривени ћилимом.
Пробудило нас је јутарње сунце, појање петлова и рика крава.
И гле чуда!
На столу, испод терасе чекао нас је доручак.
Стрина Мица, стидљивим гласом рече:
- Немој замерити, али једино што сам могла спремити за доручак је оно на чему си одрастао и што си некада волео.
Да, на столу је стајало оно што сам волео највише на свету, оно јело које је у овом тренутку једино могло нахранити моју душу и тело.
И наиђоше ми, онако добровољно, сузе радоснице у очима, па загрли моју стрина Мицу и седох за сто.
Попара, јело мога детињства, младости.
На столу ПОПАРА, па воља ти са сиром или са шећером.
- Хвала за ово, хвала много!
И опет набујаше успомене дечачких дана у мом сокаку.