петак, 22. јул 2016. | By: Грчански Деспот

Батара



Плетење корпи од прућа је прастари занат настао из потребе да сеоска домаћинства имају "посуде" за одлагање и ношење пољопривредних производа, као и за остале намене...
Главни репроматеријал су прутеви врбе којих поред река има у изобиљу...скупљају се тј секу на јесен када ви
ше нема листова, кувају се неколико сати у великом казану и суше на сунцу.


Пре употребе се наквасе водом и приступа се плетењу.

Од алата је ту само:ножић,мањи чекић и клешта.

Треба се добро помучити да се направи једна котарица.
Израда по
чиње од основе за коју се одабирају дебљи прутићи, направи се основни оплет и све се фиксира малим ексерима или чак жицом.

Плетење се ради тањим прутићима који могу бити расцепљени по дужини,а може им се и кора скинути.

Плетење основе се завршава дебљим прутевима по ободу, а онда се додају вертикалне основе за плетење зида.

Висина будуће корпе зависи од типа и намене.
Ово је типи
чан мушки посао јер треба имати јаке руке.

Овакве израде сам имао прилике да видим док је мој дека радио.

Користио их је за транспорт кукуруза у клипу, а радио је и корпе за ношење хране за време рада на њиви.

 
Некадa су жене лепо за сваку прилику користиле котарице.

Било да је у питању одлазак на посело или на бабине, на славу, у град, или на гробља, оне су све своје потрепштине носиле у котарици.

Котарица је практично неуништива, ручно прављена од прућа...
Корпице од прути
ћа се и данас употребљавају за цветне аранжмане, за хлеб,воће.

И увек је у моди, јер може да буде веома корисна као и пригодна за све прилике..

Овај занат полако изумире...




Беше око св. Алимпија толико 'ладно да смо једва са'ранили Крстивоја, говорио би мој деда,  Авраму док је испијао ракију починку.
Мученик и поштена душа не сачека сина да му стигне из далека, рече Аврам.
Оста пуст онај крај. 
Никога живог нема више тамо, рече мој деда и насу још једну мученицу, Авраму.
Јес' вала Мићо угаси се и последња кућа према Раковцу одговори Аврам. 
Једино Гвозден када би...не заврши деда мисао, ућута и тихо нешто себи у браду рече. 
Аврам је разумео шта је мој деда хтео да каже, само климу главом на искап попи ракију уста и пође кући. 
Мораћемо сами сада да правимо батаре или да крпимо оне што нам осташе од Крстивоја, рече Аврам док је обувао кондуре под верандом. 
Док сам ја жив имаћу после како 'оће и онако не видим ништа, рече деда. 
Лаку ноћ Мићо, рече Аврам и онако уморним кораком оде низ сокак. 
Дуго се чуо Аврамов ход сокаком у тихој сеоској ноћи, мало се накашље па опет крене. 
Старина је то, накупио на плећима подоста година, али још се држи јуначки, рече мој деда нани док је одлазио у поњаве.
Ко зна када сам и заспао, али сам чини ми се пре првих петлова устао и чекао да видим да ли ће сунце опет да изађе иза те шуме где је живео Крстивоје, тамо где нема више никога. 


Крстивојева кућа је била честита, часна и поштена. 
Гледали су да никоме на сенку не стану.
Помагали би свима кад год је требало, а од никога нису тражили помоћ. 
Увек би говорили и Крстивоје и Јевросима, немамо ми много, сиротиња смо ми да би људе мучили. 
Имали су мало земље, једну краву и мало свиња. 
Тек толико да и њима тигањ не загори када се нешто од јела спрема. 
Гвозден је био син јединац, није им Бог дао више деце. 
Захвални су му били и на томе, а и што је Јевросима једва претекла на порођају. 
Гвоздена је од малена привлачила школа..
Волео је књигу. 
Причају људи колико пута док је чувао свиње по њивама, како  би седео на пању и читао, свиње би одлазиле у младу детелину и правиле штету. 
Никада то Крстивоју нису рекли, знали би да би дете убио као град гиџу, колико је био поштен.
Крстивоје је видео на време наклоност свога сина према књизи и од раних дана Гвозденовог детињства се спремао да га школује. 
Зато је и искористио то знање и занат што је научио док је био у војсци, да плете батаре и корпе гробаре. 
Јевросима је била срећна што Крстивоје то не оспорава и што воли да му син буде школован, па је увек била спреман да ради и мушке послове само да би што више времена Крста проводио плетући корпе. 
И Гвозден је би свестан жртве својих родитеља и увек им је када би вечерали говорио, да ће једног дана бити поносни на њега и да их никада неће обрукати ни заборавити ову њихову муку због њега што подносе. 
Само нека си ти нама жив и здрав, и ми смо задовољни, а друго биће како драги Бог вели, говорили би у истом трену и Кста и Јевросима.
Често би и Гвозден ишао са оцем по вашарима и пијацама да продају корпе. 
Није се то зарађивало много, али да човек не буде сам, а и да се научи да се цени динар и мука.
Пролазиле су године, много брже него што се и мислило. 



Једног дана дође Гвозден са осмехом на лицу и још са мале капије позва родитеље.
Крста искочи испод трема као опарен, а Јевросима нешто поболела па лаганим кораком изађе на веранду.
Гојко у два скока отрча до оца пољуби га, па хитро отрча под веранду пољуби мајку и поносно рече: 
Завршио сам факултет! 
Оче, мајко добили сте инжињера!
Заискри суза у Крстиним очима, а мајка милосмиљка поче да љуби сина, баш као сунце кад љуби сунцокрет.
Нагрну радост у Крстивојеву кућу, позва оно мало комшилука што бејаху у његовом крају и сав узбуђен и збуњен не зна где ће пре.
А срећан, 'оће да полети. 
Јевросима развукла гибаницу, испекла кокошку, направила неке кифле, изнела сок од вишања и зове, 
Крста наточио вина и ракије. 
Да се послуже људи, јесте да је сирома и да није бог зна шта, али од срца је. 
И комшије су биле срећне, радосне, благонаклоне и благоречите. 
Па богами ово је први инжињер из нашег краја, говорили би људи. 
До касно у ноћ су прослављали Гвозденову диплому. 
Да је живот пруга по којој воз тек по негде застане, постаје истина. 
Гвоздена је пут водио далеко, далеко од куће. 
Био је добар инжињер, најбољи.
За њега су чули у белом свету, звали га и он отишао. 
У глави је имао једну мисао да заради паре да се врати и да се својим родитељима одужи за муку коју су збо њега поднели. 
Крстивоју и Јевросими није било то баш право, али ни једном речју нису хтели да Гвозден то осети нити примети. 
Живели су свој живот какав им је од Бога преписан. 
Захвални су му били увек и на свему. 
Време је одмицало, године се годинале и једино што су заједно дочекали Крстивоје и Јевросима је то да им се Гвозден ожени, да Јевросима види снајку, али не и унучиће.  
Поболела се од неке болести и само свенула, склопила руке и отишла Богу на истину. 
Крстивоје оста сам у чамотињи засеока кога су остали да чувају он и само он. 
Плео је по неку батару већ изнемоћалим рукама, не да прода већ ето тако да му се нађе, да има.
Долазили су људи да са њиме мало попричају, да му праве друштво, самоћа зна да убије па да му се и нађу ако му што узтреба. 
Увек им се захваљивао на доласку и увек би говорио да оно што му треба они не могу да му дају. 
Знали су људи за то, али су само ћутали и слегали раменима јер нису могли да му помогну. 
Једног дана Крстивоје је добио писмо од Гвоздена да ће доћи за св. Николу њихову крсну славу. 
Не да дође на славу већ да заувек остану ту сви. 
Тих дана Крстивоје је био срећан, и некако расположен. 
Нико није ни слутио да ће се десити зло.
Препукло срце од среће за сином, чуло би се на сахрани Крстивојевој. 
Не ваља човек ни да се много радује причале су баке док би трљале руке да се загреју од хладноће тог дана. 
Беше баш зима дошла увелико, а мора се човек сахранити.


Туђа рука свраб не чеше, говорили би наши људи. 
Знао је то Гвозден, тако је и васпитаван. 
Само по некада човек закасни и не стигне да пољуби руку родитељу што му живот даде. 
Али родитељ увек прашта када се искрено покајеш и вратиш огњишту што те окадило.
А Гвозден се вратио, свијо гнездо, упалио кандило изнад крсне славе и сузу пустио. 
Ћутао је тих дана, разгледао по дворишту, видео две батаре скоро исплетене, пруће посечено и спремно за употребу..
Није славио славу те године, кажу не ваља због потомства.
Али обећао је синовима и жени да ће у будуће увек овде бити и палити кандило. 
Сложили су се сви, загрлише га, а он поведе синове под трем, узе онај троножац на којем му је отац седео и поче да плете батару. 
Поново оџак задими, осети се мирис сарме и вруће погаче у Крстивојевој и Јевросиминој кући. 
Даће драги Бог на многаја лета.
недеља, 25. јануар 2015. | By: Грчански Деспот

Обућар Милован



Обућар је особа која се бави прављењем и поправком обуће.
 Постоје две врсте обућара:
- они који праве нове ципеле „по последњој моди“
- они који се баве поправкама, такозвани „Крпе“ јер су крпили обућу.
Они који су се бавили израдом нових ципела су обично у некој главној - прометној улици имали радњу.
Ти обућари су били „Газде“.
 Они су комуницирали са муштеријом, која имала дубљи џеп, чим је куповала у главној улици. Газди је био посао да забављајући муштерију, са муштеријом из неког модног магазина одаберу модел и узму меру, стопала.
Онда би се на основу величине купчевог стопала одабрао дрвени калуп око кога би се радила ципела.
Сталне муштерије су имале „свој“ калуп, а на калуп, се по потреби додавале лепљењем и додавањем аномалије стопала купца, на пример чукљеви.
Ципела се састојала од доњег дела званог „ђон“ и горњег дела по имену „лице“.
Оба дела су се радила од чисте коже.
Прво се шило лице а онда се зашивало, ручно за ђон.
Тај тип ручно спојеног лица и ђона специјалним концем се звало „рам шивен ђон“.
Људи скромнијих могућности су на ђон стављали „блокеје“ комад метала закован на ђон на местима испод прстију и пете ципеле.
 „Крпе“ су се бавиле поправкама ципела.
Седели су на троношцу и испред себе имали низак сточић.
Испод сточића је била посуда са водом, где су пре започињања поправке, на мах квасили ђон да се не би дизала прашина док по ђону ударају чекићем.
Постоји посебан обућарски алат - Козлић, метално помагало на које се ставља ципела док се у њу нпр. закивају ексери.
Обућарски алат је обућарски чекић.
Обућарски чекић има савијени, предњи део за вађење ексера и задњи прошрен да се теже промаши ексер код закуцавања.
Ту је потом шило којим се разбушују рупе на ђону пре него што се у њега укуца дрвени ексер. Дрвени ексер, јер не рђа и боље подноси влагу.
Ту је и лепак тзв „ћириш“ којим се лепила кожа.
 Ципеле су се чистиле „ималином“ а имати прљаве ципеле је била срамота.
 „Погледај му обућу, па га пусти у кућу“.
 Данас производња ципела по мери више готово да не постоји а и „крпа“ је све мање.
 Наравно ни блокеје више нико не ставља.






 Мала сиромашна кућа иза Тробарских шума, била је оличење честитости и поштења. 

 Лепосава остала без мужа са три нејака сина.
Диринчила и теглила за џезву брашна по сеоским њивама. 
Имали су једну краву и две крмаче прасиље.
Жоја, Јова и Милован су обрађивали ланац и по земље што имаше, ручно.
Прву зимску бразду њих тројица су поорали заједно када их задеси несрећа.
Жоји нешто припаде мука, позли му и још не дођоше до лекара, а он оде Богу на истину. 
Туга  се свила око куће. 
Лепосава је морала је да прода краву да би сахранила сина. 
У старим опанцима, већ поцепаним ишла је опет у надницу.
Јова и Милован су морали да се привикавају на живот без брата, а нису могли.
Често би свако на своју страну  кријући се један од другог плакали. 
Увече би сачекали мајку да вечерају. 
Сваком по комат проје, прозборили по коју и спремали се за починак. 
Милован би увек приметио мајчине поцепане опанке. 
- Мајка, дај да ти мало окрпим опанке, срамота је да тако идеш. 
- Нека Мићо, ујутру ћу ја пре него што пођем у надницу.
Уморним кораком је одлазила у кревет, а Милован би вештим рукама средио опанке колико се могло.
Лепосава уцвељена и жална, као свака мајка није дуго издржала тај губитак сина па и она сконча убрзо.
Остадоше два брата сама у немилости живота.
Првих дана после мајчине смрти нису могли да се снађу.
Стрина Добрила, њихова комшиница преко њиве им је помагала. 
Одувек су се те две куће лепо слагале. 
И њиве су им се сиинориле и никада није било преке речи, говорила би им покојна мати.
Једне вечери, после свршена посла Јова позва Милована да седне на праг вајата. 
По први пут Милован је видео таквог брата. 
Помало уплашен без трептаја је слушао. 
Овако више не иде - поче Јован,
Данас сам ишао  до села да разговарам са Радосавом да те прими на занат. 
Гледао сам колико пута док си покојне мајке крпио опанке.
Пошто имаш шлифа за то, Ја сам тако одлучио. 
Изучићеш занат и после тога ради ћеш код Радосава за неку плату. 
Ја ћу око куће обављати послове и тако ћемо некако преживети.
Милован је послушао брата.


Милован је био вредан момчић., паметан и виспрен. 
Толико је брзо учио занат да га је Радосав после непуних годину дана смео оставит самог у радњи.
Био је сигуран да ће примити и услужити ваљано муштерију. 
Кад кад би му рекао да је сам Бог погледао њега јер се бојао да ће све ово што има од алата остати пука сећања на једног обућара. 
Дао ми је тебе Мићо и хвала му на томе.
Милован га је само погледао онако зачуђено. 
Нешто сам погрешио - упита Радосав 
Нисте мајсторе, само сте ме назвали Мићо, а тако ме је само звала моја покојна мајка - рече Милован.
Поносна би била твоја мајка сине мој и на тебе и на брата. 
И отац ти је ваљао као човек, али сирома' погибе у рату. 
Сагнуо би главу Мића и кришом пустио сузу. 
Немој плакати сине! 
Не плачем мајсторе него ми прашина од ђона ушла у очи, невешто се Мића бранио.
И мој Жоја је био добар, мајсторе. 
Јесте сине био је и он добар дечак, али га судбина одвоји од вас.
  
Тих дана Радосав би често одлазио до вароши и дуго се задржавао. 
Милован бих остајао сам у радњи. 
Око поднева би долазила Гина, Радосављева жена и доносила ручак.
 Тетка Гино, мајстор је отишао нешто до вароши, а ручак ће се охладити док он дође. 
Гина би погледала Миолвана са благим осмехом и рекал: 
- Теби сам сине донела, ти ручај, не брини за мајстора.
Ништа му није било јасно, и са неким страхом је узимао парче вруће погаче и кришку сира и јео. 
Често пута би одвојио парче погаче или проје и коју кришку сира да носи брату за вечеру.
Знао је то и Радосав и Гина, ћутали су.
Момци су увелико били и Јова и Милован. 
После војске, Милован се вратио послу обућара, а Јова пољопривреди. 
Тих дана је први пут видео ћерку од мајстор Радосава. 
Никада му није ни причао о њoj, па и није знао да има деце.
 Бранка му баш запал за око, али није смео то никако да покаже.
Плашио се да не остане без посла.
Негде око Врачева, Бранка је хтела да јој отац направи једне лепе ципеле које је видела у вароши.
Радосав је избегавао, већ се остарило и полако је губио занат из руку.
Замолио је Мићу да он то уради, све причајући како има посла у вароши.
Милван је прихватио са неком зебњом да ли ће се обрукати и да ли ће знати. 
Била је то његова провера живота, мислио је често ноћу када би легао да спава.
Тога дана када је узимао меру Бранки за ципеле и када је додирнуо њену ногу памтиће целога живота. 
Као да га је сто ножева проболо, дрхтале су руке, дланови знојили, а срце лупало као никада до тада. 
Видео је то Радосав и ћутао.
Ципеле су биле готове за два дана и то какве ципеле. 
Бранка је вриснула од сеће и у једном кораку загрлила оца и пољубила.
- Хвала оче, види мајко како су ми лепе ципеле - у једном даху је рекал Бранка
Захвали мајстору, он је то направио - рече Радосав
Бранка погледа Мићу у ћошку радње, потрча па и њега пољуби тако силно да га умало не страфи субина брата Жоје. 
Није то био обичан пољубац? 
Увече када је дошао кући, позвао је брата да му каже, није могао да издржи.
Јова га је слушао, чуо је братовљево куцање срца од узбуђења, није хтео да га прекида. 
Ја ћу бато мој ових дана питати Бранку да се уда за мене. 
Не занм да ли ће ме мајстор благосиљати због тога или ћу добити отказ, али морам.
Не могу више.
Моожемо ли се обојица  оженити ове године - пресече га Јова. 
 У моменту потонуше све лађе Миловану.
 И теби се свиђа Бранка - процеди кроз зубе.
Не брате мој мени се свиђа Душица Добрилина ћерка, и ако би питали обојица плашим се да не останемо празних руку.
Неда газда у сиротињу заборављаш - рече Јова


                                      Није могао да се помири са тим, решио је то да уради.
Морао је да пита или би се кајао цео живот.
Сутра дан Милован смогну снаге и упита Радосава.
Још није ни завршио мисао, а мајстор га прекиде и рече:
- Може под једним условом...да ми дођеш у кућу. 
Преписаћу ти радњу и имање јер и мојa Бранка тебе воли, већ вечерима је мучи туга и синоћ ми моја Гина рече.
- Морао бих са братом да попричам - одговори Мића
 Идемо заједно да му кажемо.
Затвори се радња још пре подне, по први пут откако је отворена.
Исчуђавао се народ, не знајући разлог..
Јова је дочекао мајстор Радосава домаћински или боље речено оно са чим је располагао. 
Није могао да верује Милован када је његов мајстор рекао да ће помоћи Јови да направе лепу кућу и да му докупи још мало имања, ваљало би и ти синко да се жениш. породицу да ствараш. 
Узалуд ти пролазе дани. 
Јова рече, мајсторе мислио сам вечерас да идем да питам да ми дају девојку. 
Волимо се, али се плашим да неће да је дају за сиромаха.
Богати сте ви децо моја, имате душе за цело село, вредни радни и честити.
То вреди више од злата. 
Идем са тобом као твој други отац и таст твога брата, да је просимо, даће ти девојку коју волиш.
Нагрнуше сузе у очи Јови и Миловану, оне радоснице или срећнице. 
Обасја сунце кућу крај Тробарских шума.
Испросише Душицу и заказаше свадбу браћа у истом дану.
Тих дана некако пред свадбу Јова и Милован заједно са супругама одоше мајци на гроб.
На гробу очистише траву, засадише цвеће, а Милован извади замотуљак испод пазуха и позва Душицу и Бранку.
- Снахо моја и ти моја Бранка поделићу вам ове опанке мојој мајци за душу. 
Исте оваке је она имала само поцепане. 
Није имала сирота да купи нове.
Ви их не морате носити, већ их чувајте као успомену да покажемо нашој деци 
опанак, наш извор настанка и опстанка.
Беше свадба за причу и памћење. 
Радосава и Гине као Добриле и Свете више нема.
Остала им је пуна кућа чељади.
Славска свећа гори, кандило св.Георгија и Ђурђице горе. 
Истог свеца славе четири, а исте куће.
Опанак се чува у аманет потомству које чаврља по кући и авлији Јове и Милована.

среда, 24. септембар 2014. | By: Грчански Деспот

Цигла




Цигла је зидни грађевики материјал који се добија формирањем, сушењем и печењем пластичне смесе глиненог материјала, песка и воде. Цигла је најмасовнији производ керамичке индустрије. 

Давних година двадесетог века, људи су секли циглу ручно, довлачећи земљу, жути песак у своје авлије(дворишта) и уз помоћ калупа, а са мобом правили такозване блатнаре цигле. Копали рупе ту за печење цигле и сами пекли. Тако се живело, мучило и стварало. 


Беше то некако по Видовдану. 
Скинула се пшеница са њиве, покупило сено, па сељаку мало упала кашика у мед, да дане душом од пољских радова. 
Али не задуго, већ само мало, који дан, па опет.
Те вечери седели су испред авлије на клупи, деда, отац, чика Рајко и нас неколико дечкића касније придошлих.
Наиђе Жола, искочи из шљивара онако неприметно.
Ми смо мало играли лопте, ту на земљаном путу, па када смо се поумарали, сели  покрај њих и слушали приче. 
Деда Рајко је био шаљив човек, смејали смо се његовим беседама. 
Понекада је знао и да претера, причао је нешто и што не би требао, тако је говорио мој деда, мада нама то момчићима није сметало.
Слушали би пажљиво и после размишљали о томе, по неко и маштао.
- Батали Рајко те празне приче, дедер пусти ме да питам оно зашта сам дошао - прекину Жола. 
- Па причај бре ко ти брани, само ако имаш што паметније - одговори Рајко.
- Голе, навукао сам земље доле код моје рупе, навукао песка. Секао би цигле, па дођох да приупитам јел би пошли ти и твој укућани да ми помогнете - рече Жола. 
- Што ме то питаш Жоло брате слатки, па има да дођемо сви ми бре, немај бриге - одговори мој деда.
 Морам да спремам, године измичу, треба да правим кућу, има да женим, има да удајем, а толики сирома нисам - настави Жола. 
Ако, ако тако домаћини и размишљају - укључи се и Рајко у причу.
Жоло, цео наш крај има да дође и да ти помогнемо -настави Рајко.
Фала вам људи, шта да вам кажем, одох да се одморим мало, нешто сам данас у пољу радио, уморан сам, а ми се видимо у недељу. 
Долазимо не брини, спреми мало оне твоје мученице - рече Рајко. 
Биће и мученица и још по нешто, фала Богу, само то да завршимо - рече Жола и замаче у шљивар. 
Био је Жола добар и вредан човек. 
Никоме никада није нажао учинио. 
Имао је ћерку и сина. 
Волели су школу, пољопривреду не, није их то занимало. 
Син му је био мало старији од нас, а ћека ту наших година, девојчурак. 
Нису се нешто дружили са осталом децом, ваљда нису волели то? 
 Тога недељног јутра смо баш поранили. 
Стигло је доста људи у Жолину авлију. 
Распоред је направљен, чији је`шта задатак и кренуло се у рад са првим зрацима сунца. 
Помало мамурни, ми дечкићи, нисмо ни причали између себе, гледали смо да станемо у ред, узмемо циглу и носимо је до банкета да положимо. 
Само се тек по некада чуло, полако са циглом не ломи је, а коме је речено нико није обраћао пажњу. 
После доручка, прогледасмо. 
Почели смо да гледамо иза кога ће да станемо, кога све има. 
У једном тренутку Гојко рече: 
Ко ја је оно бре, јој како је лепа?
Их бре Гојко ти идеш по терену стално и не познајеш комшилук - рече му Џиги 
Гојко је био старији мало од нас, коју годину, већ момак. 
Завршио занат и почео да ради.
То ти је Жолина ћерка, Јелена. 
Гојко је само ућутао. 
Све време је гледао Јелену кришом, испод ока. 
Чак је у једном тренутку када је затражио мало воде за пиће, помиловао по руци онако као случајно, док је узимао крчаг.
Видели смо то, осетила је Јелан, Гојко је задрхтао. 
У време ручка Гојко је отишао на трен, тамо иза банкета.
Посао је већ са првим мрачком био свршен. 
Задовољан је био Жола и захвалан свима нама. 
Људски је помоћи, говорили би људи и свако својој кући одлазио.


Жола је сазидао кућу, изшколовао сина и ћерку. 
Свако својим путем отишао, а он поштени мученик и његова Деса, остадоше сами. 
Често се питао за кога је сво ово радио, понекада и сузу пустио, али ћутао. 
Син му отишао у иностранство, ћерка се удала.
Момци из краја се оженили, скоро сви. 
Свако своје гнездо свија са својима. 
Пелене се вијоре по жицама, дечији плач се чује, само код њега тишина. 
Обилазио га је Гојко, онако из сажаљења или чега већ само он зна. 
Помагао би му око радова у пољу, кад кад. 
Питао би уз пут, незаинтерсовано за Јелену. 
Жола би само уздахнуо и кроз зубе процедио, мученица моја шта је снађе. 
Сазнао је Гојко да је она несрећна у браку тамо далеко. 
Муж је малтретира, нема деце и само нека мука.
Понекада није знао да ли треба да буде срећан или да сажаљева Жолу. 
Гојков отац, Бора отресита старина, често би га критиковао, да се жени, време му пролази, децу да има, он унучиће да дочека. 
За кога ти да живиш, синко мој - увек би говорио.
Гојку је то било криво, али ћутао је. 
Тога дана само што је стигао из фабрике са посла, дође Жола онако узрујано код Гојка и позва га да дође да му помогне нешто. 
Шта је било чика Жоло - уплашено упита Гојко?
'Ајд пожури синко, пожури - рече Жола
У два три маха створише се код куће Жолине.
Гојко се у једном трену скамени, оста без даха, без речи, ни добар дан не могаше рећи. 
Јелана је јецала, лице није могла од суза да обрише.
Деса је ухватила за руку Гојка и са неким страхом га замолила да је смири ако може, да јој помогне. 
Не брини нано, хоћу урадићу све за Јелу. 
Срамежљиво јој је пришао, сео покрај ње па је ухвати за руку, подиже јој уплакано лице и чврсто загрли. 
Пробудише се неки срећни дани Гојковог живота, заиграше неки лептирићи у њему, па ко опарен скочи и истрча из куће. 
И Јелана се збуни, остала је немо гледајући за Гојком. 
Гојко је журним кораком улетео у своју кућу и још брже истрчао из ње.
Појави се на вратима Жолиног прага са неким замотуљком у рукама. 
Јело, хоћеш ли изаћи овде испод липе да ти кажем и покажем нешто. 
Изађе Јела, мајка је збуњено гледала, Жола ћутао. 
Неколико минута су причали њих двоје и напокон ушли у кућу. 
Чика Жоло, мајка Десо, ја вас питам, а ви ми даље кројите живот, у вашим рукама је све. 
Мој отац још то не зна, ни мати...
Аман говори шта то - прекиде га Жола. 
Шта ти је то у рукама, шта се овде дешава са мојом кућом - ухвати се Жола за главу. 
Ја, Ја, муцао је Гојко, аман оћу да се женим са вашом Јеленом. Не занима ме ни шта је било, ни са ким је била, ја њу волим, ја се због ње нисам женио оволике године, често сам плакао и туговао због ње кад год сте ми причали о њој и ћутао сам. Трпео критике од оца, што се не женим... ето решио сам па ште буде. 
Збуњени су били сви. 
И жола и Деса и Јелица и ако је знала шта ће питати. 
Па како је и од када волиш, кад само што је стигла у кућу, још ни муку није залечила. 
Испружи циглу и показа свима. 
На цигли је писало са једне стране датум, а са друге Ј и Г. 
И шта та цигла значи - упита Жола
Значи да оног дана када сма је видео, када смо секли циглу, ја први пут код тебе, и када сам јој дотакао руку док ми је давала воде из крчага, заволео сам је и дан дањи је волим - рече Гојко.
И сад хоћу да се женим њоме! - прекиде тишину док су се у чуду гледали Жола и Деса.
Уста Жола са троношца, приђе и загрли Гојка, па погледа Јелену, загрли и њу. 
Децо моја, сине мој, имате мој благослов, али ред је да питаш и оца шта ће ти он рећи? 
Не бих волео да се замерам ни са ким, али моја Јелена је сада распуштеница, нероткиња, шта ће људи рећи? 
Идемо сви заједно код мене и да кажем мом оци, хоћете ли? - упита Гојко.
И одоше, када је Гојко саопштио оцу и мајци вест, и када је рекао шта је све било са Јеленом, које је муке прошла, заплакаше и загрлише и сина и снају.
Нека вам је са срећом децо моја, рече Гојков отац и наискап попи мученицу.
Беше свадба, беше весело и лепо.
Огрејало сунце и Жолу и Бору, кућа им се напунила унучићима. 
Три веселе и лепе главице су плакале, правиле нереда по кући, певале и донеле оне најлепше дане човечијег живота.
Сва мука Жолина у животу доби смисао. 
И кућа и окућница, дођоше му и унуци од сина, дође му и син. 
Расцветало се и Жолино и Борино огњиште, па ватра само пуцкета. 
Гори огњиште, кандило се пали и о Ђурђевдану и о Митровдану. 
Јелена се запослила као учитељица у оближњем селу. 
Никада није волела пољопривреду да ради, а нико је није ни терао.
Ону циглу љубави и даље чувају, као успомену на једну младост, на једну патњу. 
Оставиће је у аманет деци са поруком - да увек што се здраво сазида то вечно и траје!

 

недеља, 12. јануар 2014. | By: Грчански Деспот

Наковањ


Наковањ је приручна алатка. Састоји се од тешког масивног блока метала. Користи се при обради предмета уз помоћ чекића. Типичан наковањ металских радника са рогом на врху, је био уобичајен призор у ‎ковачницама. Наковањ се често спомињао у древним грчким и египатским  списима.. Наковњи су били усавршени током средњег века када је обрада ‎гвожђа била уобичајена пракса.
Постојало је веровање да сваки ковач треба барем једном годишње да лупи чекићем о наковањ да би обновио ланац којим је везан Ђаво. То се најчешће радило пред Божић.



Негде око Младенаца је увек почињала сезона рада на селу.
Трактори су зујали на све стране, припремале се њиве за сетву кукуруза.
Бацало се вештачко ђубриво по пшеници, младој детелини да се опорави од зимског сна и боље прехрани да би дала на роду.
У тим данима чула би се и бука из авлије, ковача Белог.
Његова ковачка радња је увелико радила, откивале се потковице, поткивали коњи, јер нису сви имали тракторе.
А било је и скупо да се плати трактор, па су на једноставан начин то радили.
Мало теже и спорије, али поштеније и према себи и другима.
Нико никоме није дуговао, а посао се одрађивао.
Мој деда и Ја смо одлазили у ту радњу, увек с'пролећи, носио је деда мотике од пршача да се клепају и мотике за копање да се откују.
Нико то у нашем крају  боље није радио од Белог.
Колико пута су Ноле, Белов син и Ђоле њихов први комшија помагали око прављења потковица и клепања раоника и мотика, броја се не зна.
Ђорђе је био из сиромашне, али поштене куће.
Растао је уз Новицу, волели су се као браћа и увек је био ту да помогне, а уједно и занат да изучи.
Често су њих двојица и критике добијали због неодрађеног посла и понеку ћушку.
Али било је и награда у виду џепарца за њихове момачке изласке.
- Бићете ви добри ковачи - говорио би чика Бели.
Ноле и Ђоле су се гледали испод ока онако гарави и смешкали се.
Не, није то био подругљив смех на речи чика Белог, већ осмех због Раде која је баш тада пролазила поред радње.
Рада је ћерка Свете столара, лепога лица и осмеха, са дугом црном косом, вита и горда к'о јела у гори.
Њен осмех им је давао снаге и воље за тежак ковачки рад.
Били су заљубљени у њу, а нису смели један другом да кажу то.
Искрено Ђола никада није занимао тај ковачки посао, али је био ту у почетку због Новице, а касније и због Раде.
Једног априлског поподнева, бејаше сам у радњи.
Бели и Новица отишли да баце ђубриво по детилини, па оставише Ђола као чувара, ако ко дође да каже да сачека јер ће чика Бели брзо да се врати.
Нешто је тумарао по радњи, када примети сенку на вратима радње.
Збуњен и с'камењен стаде када угледа Свету.
- Мали где је Бели - упита Света
- Отишао... сад ће да дође. збуњено је говорио Ђорђе, да баци ђубриво по детелини, а  Ја остао овде да то кажем ако ко дође - једва процеди Ђоле кроз зубе.
- Уф, немогу  да чекам, а хитно ми - одрговори Света и окрете се да пође.
Ђоле се пробуди из каменог стања па скупи снаге и упита
- Ако могу Ја да помогнем што?
Можда и знаш, ваљда си научио за то време колико ту проводиш - одговори Света.
Треба да ми се отклепају ови раоници што пре, дошао ми брат па жури.
Па могу ја то - одговори Ђоле.
И за час посла Ђоле то одради.
Света није могао да верује да момчић тако вешто ради.
Био је задовољан, па упита  кроз смех:
- Колико сам дужан мајсторе?
Не знам ја то чика Свето, видите Ви то са чика Белим - одговори Ђоле.
- Добро, добро, уредићу Ја то са њим, а теби ево част што си ми ово урадио.
Збуњено је држао ону част и гледао за Светом који је већ замицао иза првих липа.
Предвече када Бели дође из њиве, Ђоле рече ко је долазио и шта је урадио и колику је част добио.
- Ако сине, битно је да фирма није обрукана, а ту част задржи, заслужио си је - рече Бели.
У Новициним очима Ђоле примети неку љубомору и не беше му право.
Неколико следећих дана Новица није реч проговорио са Ђолом, а када је баш морао било је то преко воље.
Ни у селу се нису дружили, увек је неке разлоге изналазио да не буде са њим у друштву.
Те вечери Ђоле је седео у башти посластичарнице у селу и пио лимунаду, када Рада приђе и упитах га да ли је слободно.
Јесте, јесте узбуђено је Ђоле рекао.
- Каже мој тата да си одличан мајстор - поче Рада разговор.
Ћутао је, није знао шта да каже на те речи.
- Добар си ти Ђоле, добар, хтеде још нешто да каже, али је прекину Новица.
- Радо па ти си газдина ћерка, не иде да се дружиш са слугама.
Ђоле само погледа Новицу, погледа Раду и као опарен скочи и у два три корака изгуби се са видика.
Оставио је Ђорђе расцветана поља свога села, оставио је родитеље и отишао у непознато.
Питали су се људи, где је, шта је, нико није знао?
Бели је питао и његовог оца, није знао да му каже, само је слегао раменима.
Једини који су знали праву истину  су ћутали.
Можда из страха или ко зна чега већ.
Време је пролазило, његови вршњаци су се женили и девојке удавале.
И Новица се оженио, није хтео са Радом, а и његови му нису дали, нешто се била поболела.
Причали су људи да од те болести лека нема.
Венула је као цвет у вази, а имала је једну тајну жељу за коју је знала само њена мајка.
Молила је Бога да јој се та жеља испуни.
Тих дана негде пред Васкрс, радост дође у Жикину кућу.
Ђоле се вратио, дошао на кратко па опет назад.
Деловао је некако отмено, господски, а опет онако доброг и питомог лица као у данима када је био момчић.
Није могао да се нагледа родитеља, да им се извини за то што је тако отишао, да се испричају.
У разговору је сазнао за Радину болест.
Био је невесео због тога.
Рекао је оцу да бих отишао код чика Свете са њим да види Раду бар још једном.
Први пут је отац видео у Ђоловим очима неку искру, засијале су му очи, али не од суза већ... није знао ни он да каже од чега.
А Рада када  је видела Ђола, насмејала се на мајку и рекал само:
- Добар је Бог мајко, добар.
- Јесте кћери моја -  рече јој мајка и брзо изађе из собе.
Ђолу ништа није било јасно о чему причају, али није било ни важно.
Миловао је Радину косу и руку, причао са њом о болести и обећао јој да ће послати лекове из Париза да се излечи.
И послао је Ђоле лекове.
Није стигла ни један да попије Рада.
Отишла је Богу на истину.
Ђолу нису јавили, нису смели.
Схватио је отац да је он њу волео, сазнао је отац да је због једне речи и у свет отишао од куће.
Око светог Николе, када је његова крсна слава је дошао кући.
Сазнао је за Радину смрт, погодило га је то.
На гробу јој је оставио цвеће и порку на папиру "Никада те нећу заборавити".
После скоро две године и Ђоле се оженио.
Упознао је Светлану тамо у Паризу и довео кући у своје село да прави свадбу.
Кажу људи, огаздио се Жика, прави домаћин.
Била је свадба за причу, богата и велика. 
Чика Бели је седео међу главним гостима.
Није Ђоле хтео да заборави да га је човеком научио баш он, чика Бели.
Сви су дошли, осим Новице.
Од срамоте или чега већ нико није знао.
Када је Жика постао деда, славило се седам дана.
Добио је Ђоле близанце, а Жика унука и унуку.
Унук је добио име Радован по прадеди, а унука Рада.
Каже Ђоле воли то име.
Жики је било јасно зашто то име надену ћерки, док други нису ни марили за то.
Ковач Бели је умро, његов син Новица се пропио проћердао све што је имао.
Ђоле је купио ковачку радњу од Новице.
И данас онако из ћеифа по неки пут узме чекић и отклепа неку мотику.
Постојало је веровање да сваки ковач треба барем једном годишње да лупи чекићем о наковањ да би обновио ланац којим је везан Ђаво.
То се најчешће радило пред Божић.
Или је на тај начин можда видео осмех због којег је отишао у свет, или  држи дато обећање написано на паприћу Радиног гроба, ко зна?


недеља, 10. новембар 2013. | By: Грчански Деспот

Пихтије






Пихтије су српско јело налик на аспик“ (Аспик - назив за бистри месни желе добивен од месног, пилећег или рибљег темељца с додатком поврћа, зачина и према потреби желатине. Користи се за припрему хладних плата). Углавном се праве од мање вредног свињског меса, у шта спадају глава, коленица и тетива, али постоје и варијанте са додатком димљеног меса. У Србији се служе као део оброка или предјело, мада се понекад служе и као главно јело.

 
Тамо иза Прокићских шума само је један оџак у зимским данима димио. 
Баба Рада је таман завршила посао по пољу и села поред своје џанџе да га наложи да се не угаси. 
Живела је сама на крају села у својој кући. 
Била је отресита жена, здравог разума и добре душе. 
Није била миљеница судбине, али је то увек стојећки подносила. 
Увек је говорила: 
- Хвала Богу имам унука и здравље, ништа ми више не треба. 
Имала је унука Јову, који је живео негде у "белом свету" како је то баба Рада говорила. 
- Нека је он жив и здрав, па доћиће једног дана он својој кући, кад му досади тај свет. 
Миж Буда јој је погинуо несрећним случајем у саобраћају и од тада је она сама. 
Једину ћерку што је имала, судбина одведе на другу страну, тамо у тај "бели свет", завршила школу за медицинску сестру, удала се и отишла. 
Јову сам знао и волео као брата. 
Били смо вршњаци. 
Увек је некако долазио за време летњег распуста, неких двадесетак дана и за Божић су били ту јер су славили св. Стевана. 
У то време око Божића, баба Рада би увек клала свињу убојницу, јер би јој помагали ћерка и зет и за њу је то био најлепши празник и Божић и слава и нова година, срце би јој тада било пуно неке радости и милине.
Мој отац би сређивао свињу, секао месо и млео, али око топљења чварака, то баба Рада ником није давала. 
И стварно као она нико није знао такве чварке да направи. 
Сутра дан би ставила ноге и реп од свиње и кувала. 
Припремала је пихтије. 
Јова и Ја смо преко дана љуштили бели лука и у дрвену ступу их притискали, да изгледа као самлевен, а није то био.
Увече би их расчинила, на само њој знан начин и ставила да преноће. 
Какве су то пихтије биле и данас ми некако дође лепо у желудцу када се сетим. 
Бејаше то док смо били деца. 
Време учини своје и од тога оста само успомена. 
Баба Рада је и даље товила свињу, али Јова није долазио. 
- У'ватио се неког посла па не може да дође. 
Није јој било право, била је невесела, то се видело, али је ћутала. 
Чварке би и даље она правила и увек слала говорећи моме оцу: 
- Носи Рајо нека једу деца, мени самој и не треба оволико, пропашће.


Те јесени, нешто по Крстовдану, баба Рада се поболе. 
Каже има нека мука све је подгруди боли. 
Отац је одвео код лекара и морала је да остане неко време у болици. 
Тих дана сам често одлазио до баба Радине куће и хранио стоку. 
А стока као да је знала да није баба Рада ту пе је и она била нешто тужна. 
Њен пас Гара како га је звала, тужним очима би ме гледао и само што ме није могао питати. 
Прошли су ти тешки дани и баба Рада је дошла кући. 
Није била она стара, ведра и чила, али је била срећна јер је дошла кући. 
И животиње су то осетиле, и петао је поново певао на прагу њене куће. 
Једног дана баба Рада ми је рекла: 
- Сине ево ти адреса и напиши писмо мојој ћерци и унуку да дођу ове године мало раније, да не чекају пред саму славу, нешто сам онемоћала. 
- Немој тако бако, мало си се разболела, оздравићеш и бићеш опет она стара бака Рада. 
Махнула би само главом и рекла: 
- Уради ти овако како ти ја кажем, ако 'оћеш. 
- Не брини бако урадићу, него Ја то кажем због тебе да се не бринеш. 
Мени најмање треба да се бринем, рече тихо онако као из даљине и окрете се према зиду. 
 Није било добро знао је то мој отац, али није хтео да прича. 
Свакодневно смо је обилазили и  носили да једе, хранили стоку. 
Око нове године отац јој је заклао и свињу што је хранила. 
И опет је она правила чварке, никоме није дала другом. 
- Близу је св. Стеван, а ових мојих још нема, како ћу нисам паметна - говорила би моме оцу. 
- Ја ћу сутра направити пихтије па они када дођу нека спреме остало. 
- Не брини се мајка, помоћићи ћу им и Ја, биће то све добро.
Сутра увече, пре него што сам пошао кући, бака Рада је расшињавала последњи тањир пихтија. 
Лаку ноћ бако, одох Ја видимо се сутра, рекох. 
Лаку ноћ сине и нека те Бог чува. 
Учини ми се да ме је некако чудно гледала, али можда ми се само учинило. 
Негде пред зору, пробуди ме нека прича. 
Устадох и видех Јову. 
Обрадовао сам се као никад, чини ми се. 
Али Јова није, већ уплакано ме загрли и рече: 
- Оде моја бака, а да је нисам ни видео последњи пут. 
Помало збуњен схватих да је бака Рада умрла. 
И схватио сам тада да ме синоћ није чудно гледала. 
Вероватно је хтела нешто да ми каже, али од умора не имадох снаге да седим. 
Осећао сам грижу савести. 
Сахранили смо бака Раду. 
Снег је тога дана падао као да му је задње. 
На дан бака Радине славе, гостију није било. 
 Кажу стари људи не иде.
Само је свећа горела и колач на стлу. . 
Поред колача је стајао и тањир бака Радиних пихтија. 
У тој тишини, чули су само јецаји и уздисаји ћерке Милене. 
Мој отац, деда и ја смо ћутали. 
А Јова, њен унук разби ту мучну тишину. 
Мајка нешто размишљам и ето тако ћу и да урадим: 
- Овога лета долазим да живим овде. 
Направићу кућу, оженити се, а и време ми је. 
Моја бака, и сви моји преци, надам се да ће ми дати благослов, а то тражим и од тебе мајко. 
Милена цикну у плач још јачи и да ли од среће или од туге загрли свога Јову толико снажно. 
Сине мој, имаш и мој блаослов, а мајка ће ти све помоћи и направићемо кућу. 
Обрадовао сам се и Ја, значи мој Јова од лета ће бити опет ту. 
Данас бака Радина и деда Будина кућа врви од дечијег плача и од пелена.
Слави се св.Стеван, кандило гори и спремају се пихтије, искрено не као бака Радине, али сличне.