петак, 17. јануар 2020. | By: grcanski despot

Кочањка






Невероватно колико синонима за једну тако уобичајену ствар.  Са колико се речи може означити само један појам, основни је показатељ богатства неког језика. А судећи по кукурузу, српски језик јесте пребогат. Употреба је свуда иста - од чепа за затварање флаша, преко изолације од хладноће, помоћи код чешања леђа, огрева за ложење, па до замене за тоалет папир.

Kочањка – Шумадија, Чутка – Војводина, Kасурка – Лесковац, Kумуша - Дрвар и Босанска Kрајина, Kунина – Сокобања, Kукуратка –  Македонија, Kузљетја – Kосово, Лурина – Далмација, Шапурина – Банат, Тала - Беране у Црној Гори, Патурика - околина Тузле.

Више различитих имена за остатак клипа кукуруза кад се окруни зрно.




Испуцала је земља скроз – замишљено рече Брана моме деди.

Никако киша да падне, ево дође и Крстовдан, ма ни за лек – одговори деда Брани.

И стварно беше лепо време тог распуста. 
Слатко се наиграсмо, трчали за оном лоптом као суманути данима. Истина и чували смо стоку по њивама, јер кише не беше. 
Мој Гојко и ја били смо се већ и замомчили па су нам и пољски радови мало више припадали него  предходних година. 
Мени мало мање јер су и отац и деда гледали да не „кидају младост“, али Гојко је морао.

Брана је већ био остарио, а мајка се поболела.

Мени је било помало жао Гојка па сам му увек помагао.

Лош кукуруз ове године много, прозбори Брана самом себи у браду док је брао последњу врсту.

Гојко и ја натоварисмо у воловска кола кукуруз и пре него што се чула последња меденица у пољу истовари смо у кош.

Децо, хајде да вечерамо, оно што је Бог дао и што је Ранка спремила помало кроз шалу рече Брана.

Нисам могла ништа посебно да спремим, нешто ме пробада под груди одговори Ранка, па колико има прихватите се.

Мајка, ја баш и нисам нешто гладан, тако да се не бринеш, више сам уморан.

Идем ја да се оперем па право у кревет.

Први пут сам схватио да Гојко није говорио истину.

Па у њиви ми је причао да би појео масно ћебе, а сада...

Прећутно сам се сложио са Гојком и отишао својој кући.

Негде око Митровдана, Ранка је отишла Богу на истину.

Болест је изгледа била јача од жеље да сачека да ожени сина.




Зимски дани на селу знају да буду занимљиви, поготово момцима који нису видели нешто више од мале вароши и још мањег села. Осим редовних послова, крунили смо кукуруз, да ли код Гојка или код мене. Нисмо имали круњач, а онај ручни често није био доступан, сиротиња па те нико не види. Крунећи кукуруз, чика Брана би само уздисао, тек по коју проговорио и то да стави до знања да мора да се поштујемо.

Нека ми ћемо да то брже окрунимо тата, рече Гојко.

Устаде Брана и  док је ложио шпорет кочањкама, причао. Расли сте заједно, момковали, ако буде среће и да се ожените како треба...

Е ту пођоше сузе Брани па брзо изађе напоље.

Мој отац, откако је мајка умрла није исти, рече ми Гојко помало уплашено. Није лако, мучили се да направе ово мало куће, мене касно добили, и добро и зло заједно их шибало, изгледа у недоба све дође како не треба.

Шта ти је Гојко, прекидох ту причу. Што тако црно гледаш. Добро разумем чика Брану, стигл га туга, проћиће то временом, али ти ме брате плашиш. Имаш мене и све што треба ту сам. Па отац мој и деда знаш да те воле и сви моји.

Гојко, погледај ме... зискрише сузе у нашим очима и загрли смо се као рођена браћа.

Сутра вече смо код мене крунили кукуруз. Чика Брана, мој отац и деда су испијали мученицу и водили разговор, онај за велике људе. Моја Мајак и сестра су спремале вечеру, а нана је правила палачинке. Цела кућа је била као кошница. И опет Брана поче да плаче, па брзо уста и оде кући. Гојко ме опет погледа, видео сам му сузу у очима, па ми рече идем и ја.

Не узеше ни по палачинку, рече моја нана.

Није ми било право, изашао сам напоље и у снегу гледао кораке који су водили према Гојковој кући.

Нека невоља се спрема, чуо сам деду да прича нани док је одлазио да спава.

Е сине Гојко, уђи огреј се.

Овај се не шали, пада ли пада говорио би му деда док је Гојко погледом тражио мене.

Дошао си послом или онако.

Послао ме отац да вас питам да ли ћете имати да нам дате мало кочањки да испечемо браве за Божић и Св. Јована.

Ма имаће сине мој да протерамо три славе, одговори му мој деда.

Гојко сутра ћемо ти и ја да петерамо са коњским колима и да оставиш у оно сопче, да се провене, да то буде како треба за браве.

И таман што је  упитао колико то кошта, мој деда  га прекиде и рече онако љутито: Ја сам сине мој са Браном много година отерао и сачувао га и он мене и ја њега.

Пријатељ је нешто што нема цену,  схватићеш то једног дана.

Беше то последња слава Бранина.

Око Ђурђевдана је скончао.

Отишао код своје Ранке.

Остао је Гојко сам.

Није прошло много, само што је изашла година од смрти Бранине, Гојко дође код нас кући и рече да иде у Канаду.

Помало затечени сви, погледасмо га, шта да му кажемо, тако је одлучио.

Остављам вам све моје. Њиве, шуму и кућу. Ако можете понекада је обиђите, мада ништа тамо нема да би је неко обијао, али опет нека се зна да није пуста. Ја, када и ако се некада вратим бар да имам што од оца и мајке, дотле све користите.

Поздрави смо се братски.

На растанку је изљубио деду и нану као да је знао да је то последњи пут што се рукује са њима.

Осећао сам се као да сам изгубио један део себе.

Младост смо заједно провели.

Обилазили смо кућу и окућницу.

Отац је често  косио и  двориште да то личи као да има ту живе душе.

Године су одмицале, боље рећи деценије.

Деда и нана су умрли, отишли су код Бране и Ранке.

Мој отац и мајка су већ били стари, мени синови порасли постали момци.

Ја сам и даље у потаји често пута помишљао на Гојка.

Нисам га видео дуго, а и мени се нагодинале године па сам га се ужелео.

Све се променило, дошло неко ново време, али жеља и туга исте.

Питали су ме и синови и супруга зашто сам тако нервозан?

Нисам знао одговор.

И баш око Петровдана седели смо испод крушке и ручали када се заустави неки велики ауто испред капије. Мој отац и мајка онако стари скочише и казаше у глас. Сањали смо да ћемо га видети још једанпут док не умремо.

Кога? Упитах ја.

Сине, ма оно је Гојко или ја слабо видим.

Стварно на капији стајаше мој Гојко.

Сед као његов отац, чини ми се мало храмље, али мој Гојко.

О хвала ти Боже изусти на глас мој отац, кад сам те видео, пре него ли умрем.

Радости велике је било на Петровдан.

Мој Гојко и његова породица дошли.

Два сина и супруга у наше село из велике Канаде.

Док су они седели под крушком мој Гојко и ја одосмо код његове куће.

Овде као да неко живи проговори Гојко.

Обилазим стално и отац и ја, понекада и моји синови мада им није јасно ко је то.

Отворише се врата на Браниној кући после тридесет и кусур година.

Прекрсти се Гојко и приђе икони Св.Јована, пољуби је и заплака.

Све је како је и било.

Хвала ти брате мој, хвала ти до неба, загрли ме Гојко и опет заплака.

Ово ћу да преуредим, а нову кућу ћу да правим овде поред.

Остајем не враћам се више тамо.

Доста је било.

Ја сав срећан загрлих га толико снажно да сам заборавио да ми нисмо више млади.

Отишли смо на гроб његових родитеља и мога деке и нане сви пордично.

Пале су ту сузе не знам им се број, тако то треба.

Гојкови синови и моји су се понашали исто као ми у младости.

Постало им је јасно све и зашто смо толико ми били везани.

На вечери пред њихов повратак у Канаду Гојко рече синовима.

Ваша мајка и ја остајемо овде да живимо и скончамо. Ви ћете долазити како смо се договорили, годишње. Обилазиће те нас, а синове мога брата, ова два сокола, два ваша брата има да чувате и увек помажете. И упамтите: Пријатељ је нешто што нема цену,  схватићете то једног дана.

Па подиже чашу и наздрави за душу моме деди.

Тако је он мени причао, тако ја вама преносим.

И поново Бранина и Ранкина кућа живи, пали се свећа, гори кандило.

Мој Гојко је вратио радост и осмех моме срцу.

Мој стари отац и мајка су често те зиме гледали мене и Гојка како крунимо кукуруз и кочањке одлжемо да печемо браве за Божић и славе. Мајка је онако стара често пекал палачинке и мазала нам са пекмезом од шљива. 



петак, 22. јул 2016. | By: grcanski despot

Батара



Плетење корпи од прућа је прастари занат настао из потребе да сеоска домаћинства имају "посуде" за одлагање и ношење пољопривредних производа, као и за остале намене...
Главни репроматеријал су прутеви врбе којих поред река има у изобиљу...скупљају се тј секу на јесен када ви
ше нема листова, кувају се неколико сати у великом казану и суше на сунцу.


Пре употребе се наквасе водом и приступа се плетењу.

Од алата је ту само:ножић,мањи чекић и клешта.

Треба се добро помучити да се направи једна котарица.
Израда по
чиње од основе за коју се одабирају дебљи прутићи, направи се основни оплет и све се фиксира малим ексерима или чак жицом.

Плетење се ради тањим прутићима који могу бити расцепљени по дужини,а може им се и кора скинути.

Плетење основе се завршава дебљим прутевима по ободу, а онда се додају вертикалне основе за плетење зида.

Висина будуће корпе зависи од типа и намене.
Ово је типи
чан мушки посао јер треба имати јаке руке.

Овакве израде сам имао прилике да видим док је мој дека радио.

Користио их је за транспорт кукуруза у клипу, а радио је и корпе за ношење хране за време рада на њиви.

 
Некадa су жене лепо за сваку прилику користиле котарице.

Било да је у питању одлазак на посело или на бабине, на славу, у град, или на гробља, оне су све своје потрепштине носиле у котарици.

Котарица је практично неуништива, ручно прављена од прућа...
Корпице од прути
ћа се и данас употребљавају за цветне аранжмане, за хлеб,воће.

И увек је у моди, јер може да буде веома корисна као и пригодна за све прилике..

Овај занат полако изумире...




Беше око св. Алимпија толико 'ладно да смо једва са'ранили Крстивоја, говорио би мој деда,  Авраму док је испијао ракију починку.
Мученик и поштена душа не сачека сина да му стигне из далека, рече Аврам.
Оста пуст онај крај. 
Никога живог нема више тамо, рече мој деда и насу још једну мученицу, Авраму.
Јес' вала Мићо угаси се и последња кућа према Раковцу одговори Аврам. 
Једино Гвозден када би...не заврши деда мисао, ућута и тихо нешто себи у браду рече. 
Аврам је разумео шта је мој деда хтео да каже, само климу главом на искап попи ракију уста и пође кући. 
Мораћемо сами сада да правимо батаре или да крпимо оне што нам осташе од Крстивоја, рече Аврам док је обувао кондуре под верандом. 
Док сам ја жив имаћу после како 'оће и онако не видим ништа, рече деда. 
Лаку ноћ Мићо, рече Аврам и онако уморним кораком оде низ сокак. 
Дуго се чуо Аврамов ход сокаком у тихој сеоској ноћи, мало се накашље па опет крене. 
Старина је то, накупио на плећима подоста година, али још се држи јуначки, рече мој деда нани док је одлазио у поњаве.
Ко зна када сам и заспао, али сам чини ми се пре првих петлова устао и чекао да видим да ли ће сунце опет да изађе иза те шуме где је живео Крстивоје, тамо где нема више никога. 


Крстивојева кућа је била честита, часна и поштена. 
Гледали су да никоме на сенку не стану.
Помагали би свима кад год је требало, а од никога нису тражили помоћ. 
Увек би говорили и Крстивоје и Јевросима, немамо ми много, сиротиња смо ми да би људе мучили. 
Имали су мало земље, једну краву и мало свиња. 
Тек толико да и њима тигањ не загори када се нешто од јела спрема. 
Гвозден је био син јединац, није им Бог дао више деце. 
Захвални су му били и на томе, а и што је Јевросима једва претекла на порођају. 
Гвоздена је од малена привлачила школа..
Волео је књигу. 
Причају људи колико пута док је чувао свиње по њивама, како  би седео на пању и читао, свиње би одлазиле у младу детелину и правиле штету. 
Никада то Крстивоју нису рекли, знали би да би дете убио као град гиџу, колико је био поштен.
Крстивоје је видео на време наклоност свога сина према књизи и од раних дана Гвозденовог детињства се спремао да га школује. 
Зато је и искористио то знање и занат што је научио док је био у војсци, да плете батаре и корпе гробаре. 
Јевросима је била срећна што Крстивоје то не оспорава и што воли да му син буде школован, па је увек била спреман да ради и мушке послове само да би што више времена Крста проводио плетући корпе. 
И Гвозден је би свестан жртве својих родитеља и увек им је када би вечерали говорио, да ће једног дана бити поносни на њега и да их никада неће обрукати ни заборавити ову њихову муку због њега што подносе. 
Само нека си ти нама жив и здрав, и ми смо задовољни, а друго биће како драги Бог вели, говорили би у истом трену и Кста и Јевросима.
Често би и Гвозден ишао са оцем по вашарима и пијацама да продају корпе. 
Није се то зарађивало много, али да човек не буде сам, а и да се научи да се цени динар и мука.
Пролазиле су године, много брже него што се и мислило. 



Једног дана дође Гвозден са осмехом на лицу и још са мале капије позва родитеље.
Крста искочи испод трема као опарен, а Јевросима нешто поболела па лаганим кораком изађе на веранду.
Гојко у два скока отрча до оца пољуби га, па хитро отрча под веранду пољуби мајку и поносно рече: 
Завршио сам факултет! 
Оче, мајко добили сте инжињера!
Заискри суза у Крстиним очима, а мајка милосмиљка поче да љуби сина, баш као сунце кад љуби сунцокрет.
Нагрну радост у Крстивојеву кућу, позва оно мало комшилука што бејаху у његовом крају и сав узбуђен и збуњен не зна где ће пре.
А срећан, 'оће да полети. 
Јевросима развукла гибаницу, испекла кокошку, направила неке кифле, изнела сок од вишања и зове, 
Крста наточио вина и ракије. 
Да се послуже људи, јесте да је сирома и да није бог зна шта, али од срца је. 
И комшије су биле срећне, радосне, благонаклоне и благоречите. 
Па богами ово је први инжињер из нашег краја, говорили би људи. 
До касно у ноћ су прослављали Гвозденову диплому. 
Да је живот пруга по којој воз тек по негде застане, постаје истина. 
Гвоздена је пут водио далеко, далеко од куће. 
Био је добар инжињер, најбољи.
За њега су чули у белом свету, звали га и он отишао. 
У глави је имао једну мисао да заради паре да се врати и да се својим родитељима одужи за муку коју су збо њега поднели. 
Крстивоју и Јевросими није било то баш право, али ни једном речју нису хтели да Гвозден то осети нити примети. 
Живели су свој живот какав им је од Бога преписан. 
Захвални су му били увек и на свему. 
Време је одмицало, године се годинале и једино што су заједно дочекали Крстивоје и Јевросима је то да им се Гвозден ожени, да Јевросима види снајку, али не и унучиће.  
Поболела се од неке болести и само свенула, склопила руке и отишла Богу на истину. 
Крстивоје оста сам у чамотињи засеока кога су остали да чувају он и само он. 
Плео је по неку батару већ изнемоћалим рукама, не да прода већ ето тако да му се нађе, да има.
Долазили су људи да са њиме мало попричају, да му праве друштво, самоћа зна да убије па да му се и нађу ако му што узтреба. 
Увек им се захваљивао на доласку и увек би говорио да оно што му треба они не могу да му дају. 
Знали су људи за то, али су само ћутали и слегали раменима јер нису могли да му помогну. 
Једног дана Крстивоје је добио писмо од Гвоздена да ће доћи за св. Николу њихову крсну славу. 
Не да дође на славу већ да заувек остану ту сви. 
Тих дана Крстивоје је био срећан, и некако расположен. 
Нико није ни слутио да ће се десити зло.
Препукло срце од среће за сином, чуло би се на сахрани Крстивојевој. 
Не ваља човек ни да се много радује причале су баке док би трљале руке да се загреју од хладноће тог дана. 
Беше баш зима дошла увелико, а мора се човек сахранити.


Туђа рука свраб не чеше, говорили би наши људи. 
Знао је то Гвозден, тако је и васпитаван. 
Само по некада човек закасни и не стигне да пољуби руку родитељу што му живот даде. 
Али родитељ увек прашта када се искрено покајеш и вратиш огњишту што те окадило.
А Гвозден се вратио, свијо гнездо, упалио кандило изнад крсне славе и сузу пустио. 
Ћутао је тих дана, разгледао по дворишту, видео две батаре скоро исплетене, пруће посечено и спремно за употребу..
Није славио славу те године, кажу не ваља због потомства.
Али обећао је синовима и жени да ће у будуће увек овде бити и палити кандило. 
Сложили су се сви, загрлише га, а он поведе синове под трем, узе онај троножац на којем му је отац седео и поче да плете батару. 
Поново оџак задими, осети се мирис сарме и вруће погаче у Крстивојевој и Јевросиминој кући. 
Даће драги Бог на многаја лета.