петак, 17. јануар 2020. | By: grcanski despot

Кочањка






Невероватно колико синонима за једну тако уобичајену ствар.  Са колико се речи може означити само један појам, основни је показатељ богатства неког језика. А судећи по кукурузу, српски језик јесте пребогат. Употреба је свуда иста - од чепа за затварање флаша, преко изолације од хладноће, помоћи код чешања леђа, огрева за ложење, па до замене за тоалет папир.

Kочањка – Шумадија, Чутка – Војводина, Kасурка – Лесковац, Kумуша - Дрвар и Босанска Kрајина, Kунина – Сокобања, Kукуратка –  Македонија, Kузљетја – Kосово, Лурина – Далмација, Шапурина – Банат, Тала - Беране у Црној Гори, Патурика - околина Тузле.

Више различитих имена за остатак клипа кукуруза кад се окруни зрно.




Испуцала је земља скроз – замишљено рече Брана моме деди.

Никако киша да падне, ево дође и Крстовдан, ма ни за лек – одговори деда Брани.

И стварно беше лепо време тог распуста. 
Слатко се наиграсмо, трчали за оном лоптом као суманути данима. Истина и чували смо стоку по њивама, јер кише не беше. 
Мој Гојко и ја били смо се већ и замомчили па су нам и пољски радови мало више припадали него  предходних година. 
Мени мало мање јер су и отац и деда гледали да не „кидају младост“, али Гојко је морао.

Брана је већ био остарио, а мајка се поболела.

Мени је било помало жао Гојка па сам му увек помагао.

Лош кукуруз ове године много, прозбори Брана самом себи у браду док је брао последњу врсту.

Гојко и ја натоварисмо у воловска кола кукуруз и пре него што се чула последња меденица у пољу истовари смо у кош.

Децо, хајде да вечерамо, оно што је Бог дао и што је Ранка спремила помало кроз шалу рече Брана.

Нисам могла ништа посебно да спремим, нешто ме пробада под груди одговори Ранка, па колико има прихватите се.

Мајка, ја баш и нисам нешто гладан, тако да се не бринеш, више сам уморан.

Идем ја да се оперем па право у кревет.

Први пут сам схватио да Гојко није говорио истину.

Па у њиви ми је причао да би појео масно ћебе, а сада...

Прећутно сам се сложио са Гојком и отишао својој кући.

Негде око Митровдана, Ранка је отишла Богу на истину.

Болест је изгледа била јача од жеље да сачека да ожени сина.




Зимски дани на селу знају да буду занимљиви, поготово момцима који нису видели нешто више од мале вароши и још мањег села. Осим редовних послова, крунили смо кукуруз, да ли код Гојка или код мене. Нисмо имали круњач, а онај ручни често није био доступан, сиротиња па те нико не види. Крунећи кукуруз, чика Брана би само уздисао, тек по коју проговорио и то да стави до знања да мора да се поштујемо.

Нека ми ћемо да то брже окрунимо тата, рече Гојко.

Устаде Брана и  док је ложио шпорет кочањкама, причао. Расли сте заједно, момковали, ако буде среће и да се ожените како треба...

Е ту пођоше сузе Брани па брзо изађе напоље.

Мој отац, откако је мајка умрла није исти, рече ми Гојко помало уплашено. Није лако, мучили се да направе ово мало куће, мене касно добили, и добро и зло заједно их шибало, изгледа у недоба све дође како не треба.

Шта ти је Гојко, прекидох ту причу. Што тако црно гледаш. Добро разумем чика Брану, стигл га туга, проћиће то временом, али ти ме брате плашиш. Имаш мене и све што треба ту сам. Па отац мој и деда знаш да те воле и сви моји.

Гојко, погледај ме... зискрише сузе у нашим очима и загрли смо се као рођена браћа.

Сутра вече смо код мене крунили кукуруз. Чика Брана, мој отац и деда су испијали мученицу и водили разговор, онај за велике људе. Моја Мајак и сестра су спремале вечеру, а нана је правила палачинке. Цела кућа је била као кошница. И опет Брана поче да плаче, па брзо уста и оде кући. Гојко ме опет погледа, видео сам му сузу у очима, па ми рече идем и ја.

Не узеше ни по палачинку, рече моја нана.

Није ми било право, изашао сам напоље и у снегу гледао кораке који су водили према Гојковој кући.

Нека невоља се спрема, чуо сам деду да прича нани док је одлазио да спава.

Е сине Гојко, уђи огреј се.

Овај се не шали, пада ли пада говорио би му деда док је Гојко погледом тражио мене.

Дошао си послом или онако.

Послао ме отац да вас питам да ли ћете имати да нам дате мало кочањки да испечемо браве за Божић и Св. Јована.

Ма имаће сине мој да протерамо три славе, одговори му мој деда.

Гојко сутра ћемо ти и ја да петерамо са коњским колима и да оставиш у оно сопче, да се провене, да то буде како треба за браве.

И таман што је  упитао колико то кошта, мој деда  га прекиде и рече онако љутито: Ја сам сине мој са Браном много година отерао и сачувао га и он мене и ја њега.

Пријатељ је нешто што нема цену,  схватићеш то једног дана.

Беше то последња слава Бранина.

Око Ђурђевдана је скончао.

Отишао код своје Ранке.

Остао је Гојко сам.

Није прошло много, само што је изашла година од смрти Бранине, Гојко дође код нас кући и рече да иде у Канаду.

Помало затечени сви, погледасмо га, шта да му кажемо, тако је одлучио.

Остављам вам све моје. Њиве, шуму и кућу. Ако можете понекада је обиђите, мада ништа тамо нема да би је неко обијао, али опет нека се зна да није пуста. Ја, када и ако се некада вратим бар да имам што од оца и мајке, дотле све користите.

Поздрави смо се братски.

На растанку је изљубио деду и нану као да је знао да је то последњи пут што се рукује са њима.

Осећао сам се као да сам изгубио један део себе.

Младост смо заједно провели.

Обилазили смо кућу и окућницу.

Отац је често  косио и  двориште да то личи као да има ту живе душе.

Године су одмицале, боље рећи деценије.

Деда и нана су умрли, отишли су код Бране и Ранке.

Мој отац и мајка су већ били стари, мени синови порасли постали момци.

Ја сам и даље у потаји често пута помишљао на Гојка.

Нисам га видео дуго, а и мени се нагодинале године па сам га се ужелео.

Све се променило, дошло неко ново време, али жеља и туга исте.

Питали су ме и синови и супруга зашто сам тако нервозан?

Нисам знао одговор.

И баш око Петровдана седели смо испод крушке и ручали када се заустави неки велики ауто испред капије. Мој отац и мајка онако стари скочише и казаше у глас. Сањали смо да ћемо га видети још једанпут док не умремо.

Кога? Упитах ја.

Сине, ма оно је Гојко или ја слабо видим.

Стварно на капији стајаше мој Гојко.

Сед као његов отац, чини ми се мало храмље, али мој Гојко.

О хвала ти Боже изусти на глас мој отац, кад сам те видео, пре него ли умрем.

Радости велике је било на Петровдан.

Мој Гојко и његова породица дошли.

Два сина и супруга у наше село из велике Канаде.

Док су они седели под крушком мој Гојко и ја одосмо код његове куће.

Овде као да неко живи проговори Гојко.

Обилазим стално и отац и ја, понекада и моји синови мада им није јасно ко је то.

Отворише се врата на Браниној кући после тридесет и кусур година.

Прекрсти се Гојко и приђе икони Св.Јована, пољуби је и заплака.

Све је како је и било.

Хвала ти брате мој, хвала ти до неба, загрли ме Гојко и опет заплака.

Ово ћу да преуредим, а нову кућу ћу да правим овде поред.

Остајем не враћам се више тамо.

Доста је било.

Ја сав срећан загрлих га толико снажно да сам заборавио да ми нисмо више млади.

Отишли смо на гроб његових родитеља и мога деке и нане сви пордично.

Пале су ту сузе не знам им се број, тако то треба.

Гојкови синови и моји су се понашали исто као ми у младости.

Постало им је јасно све и зашто смо толико ми били везани.

На вечери пред њихов повратак у Канаду Гојко рече синовима.

Ваша мајка и ја остајемо овде да живимо и скончамо. Ви ћете долазити како смо се договорили, годишње. Обилазиће те нас, а синове мога брата, ова два сокола, два ваша брата има да чувате и увек помажете. И упамтите: Пријатељ је нешто што нема цену,  схватићете то једног дана.

Па подиже чашу и наздрави за душу моме деди.

Тако је он мени причао, тако ја вама преносим.

И поново Бранина и Ранкина кућа живи, пали се свећа, гори кандило.

Мој Гојко је вратио радост и осмех моме срцу.

Мој стари отац и мајка су често те зиме гледали мене и Гојка како крунимо кукуруз и кочањке одлжемо да печемо браве за Божић и славе. Мајка је онако стара често пекал палачинке и мазала нам са пекмезом од шљива. 



0 коментара:

Постави коментар