уторак, 09. јул 2013. | By: grcanski despot

Палачинке


Палачинка је посластица пржена у уљу или без уља. 
Палачинке су округле, могу бити дебеле или танке, а праве се од смесе умешене од брашна и млека или воде и јаја. 
Палачинка је вероватно најстарији облик хлеба и позната је широм планете, спремана на различите начине.
Палачинка се након пржења премаже слатким или сланим надевом. 
Од слатких, најчешће се користе пекмез, џем, разни индустријски кремови, мед или слично. 
Од сланих надева, користе се сир, кајмак, разна већ готова јела, као руска салата, или слично. 
По премазивању, палачинка се умотава уцилиндричан облик, или се премота у троугласти облик. 
По жељи, на већ умотану палачинку се могу стављати други додаци.
Етимолошки, реч „палачинка“ настала је од латинске речи „placenta“ која значи „колач“.

                                   

- Узми сине палачинку, нека се види мом Жоји за душу. 
Волео је мученик то највише на свету - рече баба Вука и брзо се окрену према шпорету да сакрије сузе. 
Ја сам ћутао и онако стидљиво узех палачинку. 
- Ова зима никако да прође - прекину мучну тишину баба Вука.
Седи ту сине, часком ћу ја само да донесем још мало дрва, иде вече па да се има, и брзо изађе јер је хтела да сакрије очи пуне суза. 
У другој соби је лежао деда Тоза и ћутао, само по некада би уздахнуо и онако неразговетно рекао, "што и мене не узмеш Боже мој". 
Ветар је звиждао око прозора, снег је падао као да му је задње. 


- Ова јесен баш кишовита - рече Тоза, мом деди док су испијали кафу.
- Ћути кад стигосмо да оберемо кукуруз, како би сад по овој бљузгавици - рече мој деда.
- Нисам стиго да насечем још мало дрва, страх ме је да нећу имати доста, за зиму, па ако стане ова кишурина да идем неки дан у брдо да несечем - настави Тоза.
Него Голе да те питам да пођеш да ми помогнеш, мој Жоја и ја, да то што пре урадимо?
- 'Оћу бре Тозо, како да нећу, питао би ја и мог Рају него он сваки дан по пијацима..
- Нека нема потребе, ми ћемо сами да идемо, нећу ја то много, једну приколицу.
- Да пођем и Ја са вама деда, да помогнем - упитах из друге собе док сам са Жојом учио да играм шах.
- Бем ти славу твоју, где ћеш ти да идеш мали си још, а и само би нам сметао - рече деда Тоза.
Први пут ми је било криво што сам толико млађи од Тозе.
Па и он са својих осамнаест година није могао много да помогне мислио сам, али ко је још слушао дете од једанаест година.
Жоја је био треће дете, имао је две старије сестре.
Оне су давно већ удате.
Тоза је већ био и  деда.
Имао је два унука и унуку од ћерки.
Жоју је касно добио, желео је сина и ето Бог му га даде.
Била је то добра кућа.
Радни и поштени људи.
Важио је за човека који не одступа од својих замисли, па су га људи прозвали баксуз.
А није био, тражио је поштовање и разумевање за све што је радио.
Међутим људи кад неког "увате на зуб" обр'о си зелен бостан.
Зато је био повучен човек, ником није сметао и није од никог ништа ни тражио.
Две куће са којима се дружио и посећивао и на славу смо ишли једни код других, биле су кућа мога стрица и моја.
Тако смо Жоја, моја браћа и Ја расли, ма једни од других се нисмо одвајали.
Био ми је ко старији брат.
Научио ме је да играм шах, таблић, да рачунам и певао сам са њим.
Волео је да пева.
Тога јутра спремише се Жоја, Тоза и мој деда и кренуше у шуму по дрва.
Пре него што су кренули рече деда Тоза баба Вуки:
- Спреми ручак, када се вратимо да једемо, домаћински и направи палачинке за твога мезимца.
Јашта ће мајка, него да спреми за мога наследника оно што он највише воли.
Жоја се само насмеја, беше му мило, видело се.
Остао сам и гледао за њима.
Иди ти сине донеси ми мало дрва да спремимо ручак, па се после играј - рече баба Вука.
У три скока дрва су била донешена и Ја одох на сокак да се играм са децом.
Нико није ни слутио да се сунцу тога дана последњи пут Жоја радовао.
Тек негде предвече зачу се јаук и лелек из авлије Жојине.
Згрну неки народ одједном и сви у неком чуду и неверици.
Збуњен и помало уплашен видех деду како седи на пању код штале и плаче.
Нисам ни стигао да га питам ништа, приви ме у крило и јако, јако загрли.
- Е ћуре моје, нема више твога другара Жоје.
- Како упитах? - и почех да плачем.
Брзо отрчах до баба Вуке.
Седела је у соби крај прозора наслоњена на сто и запевала.
Сто је био постављен.
Ручак је био спремљен онај домаћински и палачинке са пекмезом.
Све је ту било само мога Жоје нема.
Схватио сам тада да је мој Жоја отишао некуда и да га нећу више никада видети.
Било је мучно и тужно тих дана у авлији деда Тозе.
Опростио сам се од мога другара Жоје, а да га нисам ни видео.
Рекли су ми само да је боље тако, памти га онако како си га знао.
Живот је кадгод и суров, узима ти оно што волиш а да те не пита.
Морамо се носити са тим.
Данас када одем код баба Вуке, увек будем послужен са палачинкама.
- Узми сине палачинку, нека се види мом Жоји за душу.
Волео је мученик то највише на свету - рече баба Вука и брзо се окрену према шпорету да сакрије сузе. 
Ја сам ћутао и онако стидљиво узех палачинку. 
- Ова зима никако да прође - прекину мучну тишину баба Вука.
Ветар је звиждао око прозора, снег је падао као да му је задње.