субота, 06. октобар 2012. | By: grcanski despot

Ћилим

Ткање ћилима на разбоју су од давнина радиле жене за потребе куће и домаћинства. Предиван спој боја и шара, на природан начин бојене вуне, постали су уметност која у сваком ћилиму, оставља дeо маште, орнаментике, дубоко уткане у свест ткаље.
 Највећи број ћилима користио се за прекривање кревета, као део постељине, украс на зиду, али поред употребне функције, имао је ћилим и друге намене које се могу пратити и везивати за цео животни циклус почев од рођења детета, свадбе, па до смрти.
Ћилими су знак припадности одређеном друштву и уметности. Ћилим дефинише простор, поседује топлину, живу присутност, пружа осећај угодности и луксуза, те чува нашу традицију.   Савремени начин живота тражи од нас све више динамике, те исцрпљује и умара наш организам. Зато је од изузетне важности да нас дочека атмосфера која ће нас опустити и развеселити. Гледајући један ћилим пронаћи ћемо у себи одмор, лепоту, сећење и утеху...
"Које тебе добро донесе по овом кијамету"?, упита ме, док сам улазио у кућу.
 "Нисам те видео давно деко, па рек'о да те мало обиђем"?
 После бакине смрти остао је сам. Тада сам први пут видео сузу у његовим очима. Никада пре нисам. Увек је деловао сигурно и јако, да сам се често потајно питао, има ли овај човек емоција?
" 'Оћеш ли једну врућу", упита ме, "мало пре сам скувао за мене, "да сам знао да ћеш доћи скувао бих више".    
"Нећу деко, само мало да се угрејем код наше "џанџе" ", шпорет је тако звала моја покојна бака.
" 'Ајде благо мени, па се мало одмори идем ја да вршим оборку, па ћемо вечерас причати".
"Да пођем и Ја да помогнем што", упитах?
 " Нека сам ћу и онако нема пуно да бавим, иди ти у собу и одмори".
Била је то соба мога детињства и моје младости. Увек сам у њој спавао. И сада је изгледала као пре.
Кревет онај дрвени, прекривен ћилимом што га бака ткала, крпаре уредно прострте и затегнуте по соби, на зиду окачени везови " Како голуб голубици гуче тако и ја љубим своје мило луче" писало је на једном. Окачене слике већ пожутеле у старим дрвеним рамовима, од венчања моје баке и деке до слика из њихових светковина, славља па до мојих и моје браће.
На старом креденцу видех једну слику коју сам већ и заборавио.
Узех је и седох на кревет.
У делићу секунде вратише се успомене баш на тај дан. Сећам се тренутка када је бака седела за разбојем, са потком у десној руци и са мном у њеном крилу, сликала нас моја мајка. " Ово је за тебе, сутра кад се ожениш да имаш коме да поклониш. Ко зна да ли ће тога имати тада. Да га чуваш к'о очи у глави. И да се сетиш твоје баке"Сећам се тих речи, а сузе ми кренуше онако својевољно, као крушке су лиле.
 " Ти то плачеш, благо мени", пренух се кад чу глас деке.                                                                    "Плачем", није било времена да измислим разлог, јер сам у руци држао слику.
 " Немој благо мени, немој", окрену се и изађе са очима пуних суза.
Легао сам на кревет, на онај ћилим што га је бака ткала и са сликом на грудима покушавао да вратим успомене. Сузе су ми умивале лице, срце је лупало и нека ме врућина спопаде. Заспао сам на аманету моје баке, кога морам сачувати и пренети даље.
 Гледајући један ћилим пронаћи ћемо у себи одмор, лепоту, сећење и утеху...