уторак, 09. октобар 2012. | By: grcanski despot

Бунар


 Бунар је ископана уска, дубока јама за скупљање подземне воде. Док није било водовода који су воду спроводили до сваке славине, бунари су били најприступачнији извори пијаће воде. Копању бунара је претходила веома битна операција тражења подземне воде, која се понегде обављала помоћу дрвених лескових рашљи. Рашљар би у руке узео рачвасту грану, рашље, и у ходу би се зауставио кад би се рашље саме спустиле ка земљи, указујући на подземну воду. На том месту се копао бунар. Копањем бунара бавили су се посебни мајстори, бунарџије. Изнад оваквих бунара обично се налазио ђерам или сантрач (направе за вађење воде из бунара). Ђерам је састављен од дрвеног стуба и притке којом се по принципу полуге извлачи вода, а сантрач је дашчана ограда око бунара са витлом за подизање кофе и кровом од црепа.
Некада је бунар био статусни симбол сеоског домаћинства.
Данас покушавамо да заборавимо и шта је бунар и шта је добар домаћин.
Бунар је опеван и у многим нашим народним песмама.
Крај бунара су се некада заказивали састанци момка и девојке, догађале љубави на први поглед, причале приче.


 Опекло јутарње Петровданско сунце па пржи ли пржи.
Тек што смо дотерали стоку на пашу, а морамо на појило.
Недалеко од дедине њиве, беше бунар СИРОТИЊСКИ, тако су га звали.
Стока сама пође да угаси жеђ.
- Ожеднели сте децо - упита нас деда Жоја?
- Врућина ова, па морамо због стоке - одговори смо.
Седосмо ту на клупу крај бунара, поред деде.
- Зашто се овај бунар зове СИРОТИЊСКИ - упита мој брат?
- Некада давно био неки Тоза, служио војску и био стрелац и то добар кажу - поче деда Жоја причу.
- У јеку борбе, тамо на Кајмакчалану бива рањен његов зема, који беше негде од Рабровца.
- Као последњу жељу тражио је да види Тозу.
- Нађоше они Тозу и доведоше га.
- Са мном је готово земо - рече тај сироти рабровчанин,
- Него да ми испуниш последњу жељу - оћеш ли?
- Ама оћу земо ал' немој тако бићеш ти добро.
- Знам ја боље од тебе како ми је, него узми ово марамче у њему је 100 дуката, ти узми 30 а мојима дај 70, да имају да преживе кад прође ово зло.
Борба их раздвоји и сваки траг тог сиротог рабровчанина се изгуби.
После рата се Тоза вратио жив и здрав кући. Једном када је причао са  оцем, каза му за ову причу и за то марамче. Отац онако љутито скочи, и рече да брже преже чезе, и да иду да нађу кућу тог несрећника.
- Све то да се врати, мени фала Богу не треба ништа, кад си ми ти дошао жив и здрав само кући.
Дођоше у Рабровац и нађоше Момчилову кућу.
- Стриче рече ми Момчило да вам донесем ово - рече му Тоза.
Његова мајка удари у запевку а Момчилов отац ништа не рече, кажу узе марамицу пољуби је окрете се и оде.
Прошло то неко време живот се вратио у колотечину, кад ето ти једног дана стадоше нека чеза пред Тозину капију.
- Домаћине - повика човек.
Изађе Тоза из штале и пође према капији. Кад би мало ближе препозна он његовог зему.
- Момчило ти си, 'бем ти колач?
- Ја, Тозо брате.
Онако сав срећан, отвори Тоза капију да уђу у авлију..
- Да испрегнем коња земо док мало попричамо - упита Тоза?
- Нека немој, журимо, свратили смо на кратко само.
Тек кад је силазио са чеза виде Тоза да његов Момчило нема једне ноге и руке.
- Нека си ти мени жив па и тако - рече од узбуђења Тоза.
Седоше под веранду, послужи се са слатком и водом.
- А ти тако земљаче уради - упита га Момчило?
- Шта - рече збуњено Тоза?
- Немој тако сине, ја сам му рекао то да уради, не требају нама ти дукати а и није лепо - осети Тозин отац о чему се ради.
Брецну се Момчило мало па рече:
- Идемо оцо, а ти Тозо упамти једно: Ја сам ти рекао, Бог ти дао, ти узео ниси, умрећеш к'о сиротиња.
Седоше у чезе и одоше.
Дуго је после тога стајао Тоза на капији и гледао за њима и мислио ко зна шта.
 - Није имао порода, мучио се кроз живот, умреше му и отац и мајко убрзо једно за другим,
- Живео је сам и увек је био забринут.
- Овај бунар је он копао и нашао воду,
- Данас се на зна ни где му је гроб, остало је само ово од њега.
- Због чега је бунар копао то само он зна, никоме никада није рекао,
- Нешто има, дал' да се искупи због нечега или ко зна шта, децо моја - заврши причу деда Жоја.
Одосмо и ми са СИРОТИЊСКОГ бунара.
Прича ме је ганула, али још више која је порука приче?
Ни дан данас не знам, и ако ме све води на ону народну изреку " Узми све што ти живот пружа".
Да ли је то или нешто друго, то само Момчило и Тоза знају.