недеља, 10. новембар 2013. | By: grcanski despot

Пихтије






Пихтије су српско јело налик на аспик“ (Аспик - назив за бистри месни желе добивен од месног, пилећег или рибљег темељца с додатком поврћа, зачина и према потреби желатине. Користи се за припрему хладних плата). Углавном се праве од мање вредног свињског меса, у шта спадају глава, коленица и тетива, али постоје и варијанте са додатком димљеног меса. У Србији се служе као део оброка или предјело, мада се понекад служе и као главно јело.

 
Тамо иза Прокићских шума само је један оџак у зимским данима димио. 
Баба Рада је таман завршила посао по пољу и села поред своје џанџе да га наложи да се не угаси. 
Живела је сама на крају села у својој кући. 
Била је отресита жена, здравог разума и добре душе. 
Није била миљеница судбине, али је то увек стојећки подносила. 
Увек је говорила: 
- Хвала Богу имам унука и здравље, ништа ми више не треба. 
Имала је унука Јову, који је живео негде у "белом свету" како је то баба Рада говорила. 
- Нека је он жив и здрав, па доћиће једног дана он својој кући, кад му досади тај свет. 
Миж Буда јој је погинуо несрећним случајем у саобраћају и од тада је она сама. 
Једину ћерку што је имала, судбина одведе на другу страну, тамо у тај "бели свет", завршила школу за медицинску сестру, удала се и отишла. 
Јову сам знао и волео као брата. 
Били смо вршњаци. 
Увек је некако долазио за време летњег распуста, неких двадесетак дана и за Божић су били ту јер су славили св. Стевана. 
У то време око Божића, баба Рада би увек клала свињу убојницу, јер би јој помагали ћерка и зет и за њу је то био најлепши празник и Божић и слава и нова година, срце би јој тада било пуно неке радости и милине.
Мој отац би сређивао свињу, секао месо и млео, али око топљења чварака, то баба Рада ником није давала. 
И стварно као она нико није знао такве чварке да направи. 
Сутра дан би ставила ноге и реп од свиње и кувала. 
Припремала је пихтије. 
Јова и Ја смо преко дана љуштили бели лука и у дрвену ступу их притискали, да изгледа као самлевен, а није то био.
Увече би их расчинила, на само њој знан начин и ставила да преноће. 
Какве су то пихтије биле и данас ми некако дође лепо у желудцу када се сетим. 
Бејаше то док смо били деца. 
Време учини своје и од тога оста само успомена. 
Баба Рада је и даље товила свињу, али Јова није долазио. 
- У'ватио се неког посла па не може да дође. 
Није јој било право, била је невесела, то се видело, али је ћутала. 
Чварке би и даље она правила и увек слала говорећи моме оцу: 
- Носи Рајо нека једу деца, мени самој и не треба оволико, пропашће.


Те јесени, нешто по Крстовдану, баба Рада се поболе. 
Каже има нека мука све је подгруди боли. 
Отац је одвео код лекара и морала је да остане неко време у болици. 
Тих дана сам често одлазио до баба Радине куће и хранио стоку. 
А стока као да је знала да није баба Рада ту пе је и она била нешто тужна. 
Њен пас Гара како га је звала, тужним очима би ме гледао и само што ме није могао питати. 
Прошли су ти тешки дани и баба Рада је дошла кући. 
Није била она стара, ведра и чила, али је била срећна јер је дошла кући. 
И животиње су то осетиле, и петао је поново певао на прагу њене куће. 
Једног дана баба Рада ми је рекла: 
- Сине ево ти адреса и напиши писмо мојој ћерци и унуку да дођу ове године мало раније, да не чекају пред саму славу, нешто сам онемоћала. 
- Немој тако бако, мало си се разболела, оздравићеш и бићеш опет она стара бака Рада. 
Махнула би само главом и рекла: 
- Уради ти овако како ти ја кажем, ако 'оћеш. 
- Не брини бако урадићу, него Ја то кажем због тебе да се не бринеш. 
Мени најмање треба да се бринем, рече тихо онако као из даљине и окрете се према зиду. 
 Није било добро знао је то мој отац, али није хтео да прича. 
Свакодневно смо је обилазили и  носили да једе, хранили стоку. 
Око нове године отац јој је заклао и свињу што је хранила. 
И опет је она правила чварке, никоме није дала другом. 
- Близу је св. Стеван, а ових мојих још нема, како ћу нисам паметна - говорила би моме оцу. 
- Ја ћу сутра направити пихтије па они када дођу нека спреме остало. 
- Не брини се мајка, помоћићи ћу им и Ја, биће то све добро.
Сутра увече, пре него што сам пошао кући, бака Рада је расшињавала последњи тањир пихтија. 
Лаку ноћ бако, одох Ја видимо се сутра, рекох. 
Лаку ноћ сине и нека те Бог чува. 
Учини ми се да ме је некако чудно гледала, али можда ми се само учинило. 
Негде пред зору, пробуди ме нека прича. 
Устадох и видех Јову. 
Обрадовао сам се као никад, чини ми се. 
Али Јова није, већ уплакано ме загрли и рече: 
- Оде моја бака, а да је нисам ни видео последњи пут. 
Помало збуњен схватих да је бака Рада умрла. 
И схватио сам тада да ме синоћ није чудно гледала. 
Вероватно је хтела нешто да ми каже, али од умора не имадох снаге да седим. 
Осећао сам грижу савести. 
Сахранили смо бака Раду. 
Снег је тога дана падао као да му је задње. 
На дан бака Радине славе, гостију није било. 
 Кажу стари људи не иде.
Само је свећа горела и колач на стлу. . 
Поред колача је стајао и тањир бака Радиних пихтија. 
У тој тишини, чули су само јецаји и уздисаји ћерке Милене. 
Мој отац, деда и ја смо ћутали. 
А Јова, њен унук разби ту мучну тишину. 
Мајка нешто размишљам и ето тако ћу и да урадим: 
- Овога лета долазим да живим овде. 
Направићу кућу, оженити се, а и време ми је. 
Моја бака, и сви моји преци, надам се да ће ми дати благослов, а то тражим и од тебе мајко. 
Милена цикну у плач још јачи и да ли од среће или од туге загрли свога Јову толико снажно. 
Сине мој, имаш и мој блаослов, а мајка ће ти све помоћи и направићемо кућу. 
Обрадовао сам се и Ја, значи мој Јова од лета ће бити опет ту. 
Данас бака Радина и деда Будина кућа врви од дечијег плача и од пелена.
Слави се св.Стеван, кандило гори и спремају се пихтије, искрено не као бака Радине, али сличне.


недеља, 13. октобар 2013. | By: grcanski despot

Воловска кола






 Запрежна кола с воловском вучом у суштини се нису много разликовала од оних које су вукли коњи.  Код воловских кола точкови су нешто већи, дрвени су оковани шинама, те им маказе немају онолики степен окретљивости као код коњских. Једино што се воловска кола разликују по руди.  Код воловских кола руда је већег обима, није облог већ квадратног облика.  Тамо где се причвршћује на маказе ту је много шири. На предњој страни руде је место за јарам што се ставља воловима или кравама на врат.




У Лицкој бари што се скриваше иза Трсијанских шума Дица колар је имао трло. 
Сваког дана је ишао својим воловским колима да намири стоку што бејаше у летњем периоду склоњена тамо. 
Људи би знали рано зором да је Дица прошао, јер су чули топот његових волова по чагљавом сеоском путу и песму што је стално певушио.
Био је добар човек, увек весео, расположен за причу
и сваки вид помоћи. 
Волели су људи његову шаљиву црту, увек би их насмејао својом причом и геговима само њему својственим.  
Његова жена Лепосава је то некада одобравала, некада не. 
Било је често срамота Дициних прича, и ако није имало потреба. 
Увек је то било на месту и никога није вређало, али таква је жена била, срамежљива.
Имали су сина који је пре доста година отишао у иностранство. 
То Дица није одобравао, увек би говорио "Туђа рука свраб не чеше", видеће једног дана шта је изгубио, нека га. 
Народ ко народ, неко је то одобравао, неко причао ма пусти ти Дицу све му лоше, огаздио се од како му син отишао тамо. 
Истини за вољу Дица је био добар домаћин, имао је свега у авлији и поред ње. 
Био је он добар занатлија на далеко познат и признат. 
Долазили су људи и од преко код њега да им направи кола. 
Како је он знао да то направи и нацрта, мало ко је умео. 
Бејаху људи и стихове написали о томе: 
- Дица мајстор прави кола, од дрвета чуда ствара, волови их лако вуку, таква кола вреде пара. 
Кад год би то чуо, само би махнуо руком и рекао: 
- Беше све за време, остарило се не може се више. 
И тачно, нагодинале се године на леђа па не силазе.




Петровданско сунце угрејало, изгоре све у пољу. 
Дица лего под своју веранду и онако к'о мало дремка, кад чу како га неко зове. 
Онако бунован, први сан га ухватио па не може да се разборави. 
Овај запео па не попушта, виче ли виче. 
Ево бре брате, где гори одговори Дица док је полако устајао из кревета. 
- О бре Тико запео си к'о да ти Турци запалише кућу - рече Дица. 
- 'Ајде отварај врата и дај 'ладне воде, не причај много, изгоре ко слама на овом сунцу. 
- Па ти ниси могао кад мало за'лади да дођеш него по највећој врућини - упита Дица. 
- Не знам кад могу да те нађем, а ови моји навалили иди код Дице, иди код Дице. 
Добро дошао си, нашао си ме, сад се мало одмори па иди кажи им да сам овде, да се људи не брину - рече Дица кроз шалу.
Никад човек с'тобом није начисто кад си озбиљан кад ниси - тече Тика. 
- Ене сад, све на кривога беда, никако не ваља - одговори Дица и настави 
- Где је запело казуј и ево попиј једну мученицу да ти буде лакше. 
Дошао сам да те замолим да ми направиш једна воловска кола. 
Знам да те стигле године, руке и снага те издају, али молим те направи једна па нек кошта шта кошта - рече Тика. 
- Слушај Тико, понудио сам те к'о пријатеља ракију, дао ти 'ладне воде, мислим да те ничим нисам вређао, тако да ми кажеш - одбруси Дица. 
- Ма пусти шалу Дица, гледај истини у очи, неможемо више, а 'оћемо. 
Кад боље размислим у праву си, остарило се Тико, не могу да прихватим посао. 
Џаба паре, џаба све немам више снаге. 
- Ау, шта ћу сад' и где да идем - нађе се у чуду Тика. 
- Не знам ти где ћеш да идеш, а Ја одо' да намирим стоку па кућу за видела. 
Те ноћи у Дици проради неки инат и даде себи задатак да направи још једна кола за живота па нек умре одма' после.  
Старе руке пуне искуства и знања полако су се подсећале на младе дане. 
Склапао је Дица сваког дна део по део кола. 
- Лепосава дај мало шећер и воде повика Дица, нешто ме 'ладан зној обли. 
Бака Лепосава пожури онако уплашена и дотрча до Дице. 
- Запео си са тим колима ко да ти је предглавица и куд ћеш са њима да те пита човек - рече Лепосава. 
- Ово увек има ко да купи, то је нешто што је и твог сина и још много синова од'ранило па се сад одрекоше и заборавише. 
А на крају крајева нека иструну, ето дошло ми да направим још једна кола па нек умрем - рече Дица скоро љутито. 
Лепосава је ћутала окрете се и оде. 
Није ми нешто добро свеца му његовог а и ова врућина никако да прође, говорио би себи на глас. 
Те суботе је Дица сишао рано ујутро до села да купи боју за кола. 
Био је задовољан каква је кола направио, али се бојао да ли може тако лепо и да их офарба као некада. 
 Беше ту посла још једно три дана. 
И баш тога дана када је завршавао фарбање својих кола, дође поштар на капију. 
Лепосава закука из свег гласа, да ти се крв следи у жилама.
Дица дотрча и паде у несвест када чу. 
Позлило му је и није помагало ни поливање са 'ладном водом ни реанимација лекара.
Оде богу на истину. 
Лепосава убијена и сва сломљена, само је нешто тихо у себи понављала. 
Нико је  није разумео. 
Истог дана су сахрањени и отац и син. 
Било је света да је земљи тешко. 
После сахране док су се софре смењивале Добривоје, најстарији унук Дицин рече мајци и свима за софром. 
Мајко то су она кола што их је отац често помињао нама, то је његово детињство. 
Причао ми је о мом деди, са толиким поштовањем. 
Нисам то схватио шта значи носталгија и успомене. 
Сада мислим да јесам. 
И у знак поштовања према нашем оцу и деди, одлучио сам да дођем овде да живим. 
А она воловска кола, е то ће да буде мој споменик на деду и оца. 
Нећу дозволити да се огњиште угаси и кандило не пали. 
Потекоше сузе људима, али чини ми се на сахрани бејаху, сузе радоснице.
И данас кућа Дице колара врви од дечијег смеха и плача. 
А Воловска кола стоје испред куће као споменик, као светионик нашег постојања.


петак, 23. август 2013. | By: grcanski despot

Вуна



Називом вуна се описују мекане длаке крзна појединих сисаваца (за разлику од покровних длака), посебно оваца (овчја вуна). Она уз свилу и казеин спада у групу протеинских влакана, али се од других животињских длака разликује високим постотком садржаног сумпора (3-4%) који потиче од високог садржаја двоструких аминокиселина цистина. Вуна спада у обновљиве сировине.
Ознака Schurwolle
или Reine Schurwolle или енглески pure new wool означава, да се ради о вуни осшишаној непосредно са живе животиње, а не о поновном кориштењу старе тканине односно о рециклираном производу или о вуни од заклане или угинуле животиње.
Вуна има природно својство такозваног регулисања температуре. Унутрашњост влакна вуне може преузети водену пару, док спољна површина одбија воду. Влакно може прихватити до 33% воде у односу на своју суву тежину без да се осети да је влажна. Суши се знатно брже него, на пример, памук. Производ од вуне садржи у односу на укупну запремину до 85% од ваздуха. То својство му омогућује да јако добро греје. Вуна се не гужва, јер је влакно еластично. Осим тога, једном обојена, не губи боју и није запаљива. Не гори, него се одмах претвара у угљен, а за разлику од вестацких влакана једва да упија зној. Без посебне обраде, може изазивати осећај непријатног "гребања" на кожи.




Распукло се пролеће по шљиварима, забранима, синорима. 
Раширило своје неодољиве мирисе пољима, нашега краја. 
Стада се размилела по ливдама и шанчевима,  са својим остарелим чобанима.
Трактори на све стране, припремају њиве за сетву кукуруза. 
Опалило по теменима пролећно сунце, па уби. 
- Нит да се свучеш, нит да се не свучеш, не ваља никако - вели бака Роса.
- Сине ваљало би неки дан овце да шишамо, отиђи до Радојице па потражи маказе, не могу ни оне више овако - настави Роса. 
- 'Оћу бако - потврди мали Драган. 
А имали су лепо стадо, да се сваки домаћин подичи са њим. 
Јесте била сиротињска кућа, али су били добри људи па им је од руке ишло све па и да запате толико стадо. 
Услови у којима су боравиле овце, кад би човек видео рекао би да "овде то не бива". 
Нису  могли више. 
Бака Роса је сама однеговала Драгана, са својих десет прстију. 
Отац и мајка тј. син и снаја и њен Бора, Драганов деда, настрадали су, када су дотеривали сено из брда. 
Кола се преврнула, и ето деси се зло. 
Патила је кроз живот мука, нису је мимоилазиле недаће, па колико је могла, ето урадила је. 
А урадила је велику ствар. 
Драган је израстао у вредног, радног, поштеног и доброг младића. 
Остао је " мали Драган" иако растом то није био. 
Нагодинале се године на бака Росина плећа, није се предавала или није хтела да се то види.
Барабар је радила са свим њеним вршњацима додуше од оних који су били живи, па и са млађима се носила. 
Мали Драган и ја смо кад је то била прилика излазили у град, дружили смо се, баш смо били другари. 
Тога дана сећам се помагао сам деди, доле у нашем шљивару смо заграђивали плот, када дође Драган и упита: 
- Деда Голе хоћете ли ми помоћи прекосутра да ошишам овце, не можемо бака и Ја сами. 
- Хоћу ћуре моје, него шта ћу - рече деда. 
Беше баш леп дан, ладовина, није пекло као неки дан. 
Ошишали смо овце и вуну ставили у батаре, под кош да мало одстоји. 
- Нека ту мало да се провене, па ће мој Драганче да однесе код гребенара да изгребена, ваља за зиму да се плету џемпери и чарапе - рече бака Роса. 
- Имаћеш Росо овде и за продају, има доста вуне - рече мој деда. 
- Нека, леба не тражи, исплешћу  зимус овим мангупима по чарапе и џемпер да имају, ко зна кад се ожене да ли ће им жене умети плести - кроз шалу рече бака Роса. 
- Ко зна да ли ћемо дочекати ми то Росо, сад су то већи мангупи него у наше време - одговори деда. 
- Добра су нам деца Голе, добра каквих има наша су злато - каза бака Роса. 
Увек нас је бранила и кад би стварно били криви и када не. 
Преузимала је кривицу на себе да не би добијали батине, али нас је корила и говорила да то више не радимо. 
Морам рећи да смо је увек послушали. 
Нико то није веровао, да смо сазрели и порасли, да смо добри, само бака Роса. 
Јесмо и држали смо обећање дато бака Роси. 
Никада нисмо правили исте грешке, и увек би се сетили бичала са дединог шпедитера, оног дреновог што се увија око бутина и прави гучке. 
Зима је те године дошла нешто раније. 
Још око Ђурђице је снег пао. 
Забелео онако да не можеш никуда. 
Чак смо једва и на славу код тетке отишли. 
Тих дана је све утонуло у неко сивило и чамотињу. 
Бака Роса се нешто поболеле, па су је мој отац и Драган водили код лекара. 
Кажу имунитет јој пао, а и старост притисла. 
Дошла је кући, али никако није било добро. 
Прела је она са својом кудељом поред шпорета и плела џемпере за унука. 
- Сине - позва бака Роса, Драгана. 
- Кажи бако - рече Драган. 
- Нешто ми је хладно, наложи овај шпорет мало, а ја ћу мало да се спустим у кревет да се покријем и угрејем - рече бака. 
Гледао је Драган збуњено, било је топло у соби као у бањи, а бака тражи да се ложи. 
Уплашио се. 
Отвори врата на њиховој џанџи, било је пуно дрва и затвори одмах. 
Размишљао је нешто када га прену бакин глас. 
- Сине, исплела сам ти чарапе, двоје, ако је и теби хладно на ноге иди их обуј, ено су доле у шифоњеру  у мојој соби. 
- Ма није мени хладно бако - рече Драган. 
- Чувај се сине, на зими нема јунака - рече тихим гласом бака Роса. 
 - И џемпер имаш тамо, овај други је готов само још да га заплетем, нека мало да ми буде лакше - рече бака Роса. 
Пусти сузу Драган, онако тихо је јецао поред своје џанџе гледајући баку. 
Није сачекала да заплете џемпер за свога унука. 
Оде Богу на истину. 
Туга је била велика у срцу свих који су знали бака Росу. 
Таквих жена је мало, немамо више у крају такву жену, говорили би људи. 
Мали Драган је само ћутао и јецао за баком. 
Остао је сам, остао без неког ко му је био све у животу, коме је највише веровао. 
Миловао је чарапе бакином руком исплетене, џемпер је обукао и квасио га сузом тугованоком, оном најискренијом за вољеном баком. 
Беше гунгуле тих дана у кући Драгановој. 
Беше...
Када се све утишало, остао је стварно сам. 
У мислим за својом баком и њеном сликом у руци, коју је сваког дана гледао и миловао. 
Остало је стадо оваца, које у пролеће опет треба да се шиша.
Остали су џакови пуни вуне под тремом. 
Изгребане вуне која је чекала неко време да буде претворена у леп џемпер. 
Да ли ће доћи? 



уторак, 06. август 2013. | By: grcanski despot

Сито





Сито је производ од сувог материјала, дрвена прерађевина која се користи у домаћинству. Користиле су га наше баке за просејавање брашна. 
Сито на дну има мрежу од металне жице, која је ситна и густо плетена, да би брашно било што финије просејано за колаче и хлеб.
Користи се још и за просејавање, пројиног брашна за чесницу и проју.




Паде и последњи влат жита.
Престаше везачи да зује по пољима.
Дрешеви утихнуше. 
Са својим воловима деда Сима, онако старачки и замишљено, по чагљавом сеоском путу, 
носио је летину кући.
Није нешто родило, али њему и није битно то. 
За њега има и превише. 
Волео је да му њиве буду само обрађене, да се не упарложе. 
Туга га свила већ дуже време па не попушта. 
Нема коме, нема чему да се нада више. 
Или је само то тако изгледало. 
Сам човек није нигде приспео - каже Сима. 
- Да помогнем деда Симо око истовара - упитах? 
- Ако можеш - рече помало уморно. 
Дође испред магазе и на нејака старачка плећа поче да товари џакове. 
- Ја ћу, немој те ви деда Симо млађи сам, седите одморите се - рекох. 
У већ дотрајалим плетарама сипао сам пшеницу. 
Дрхтале су старачке руке од умора. 
Узе малу троношицу и седе крај малог пресека. 
Угледа сито које је већ било окрњено и пожутело. 
Појави се суза у старачким очима. 
Уздахну и рече: 
- Ово сито су годинама миловале руке моје покојне Слободе, 
а сада нем ни ко погачу да ми умеси.
Била је бака Слобода добра жена. 
Живела је лепо са њеним Симом. 
Читав њихов живот је био мука и патња. 
То је и убило, патња за сином. 
Умрла је од неке болести, кажу само јој нешто пукло и готово. 
Шта ти је човек, ко стакло, час га нема.
Од тада деда Сима живи сам. 
Весео је то човек, али мало године, мало туга за његовом Слободом, ма и челик попусти а камоли човек. 
Није више то онај шаљиви деда Сима. 
 Опекло поподневно сунце, теме пржи, деда Симу обли неки хладни зној. 
Позли му.
Паде са столице ту испод крушке где је седео.
Брзо донесох шећер и воду, и успе да се поврати. 
- Јеси ли добро деда Симо да зовем лекара - упитах?
- Не мораш добро ми је - одговори 
- Дотрајало сине мој, не може се више - настави Сима.
Ћутао сам, жао ми је било деда Симе. 
Нагодинале се године, мука притисла живот па не попушта. 
Није био миљеник среће изгледа. 
Има деда Сима, сина који живи негде у белом свету. 
Не долази годинама. 
Што? - само он зна.
- Слушај сине - рече деда Сима изненада, 
иди у собу и у оном креденцу из горње фиоке извади ону моју табакеру. 
- Видиш ово је писмо мога Лазара. 
Читам га већ тридесет година и ето умрећу а није ми јасно што не долази. 
Тада ми се јавио и нема га већ колико. 
Мајка му је умрла без његове свеће. 
- Па што је отишао? - скупих снаге и упитах. 
Не знам, једног дана је добио неко писмо, само покупих ствари, рече праштајте родитељи моји одох у свет. 
Која то сила њега однесе, умирем, а не знам. 
Узми сине ово писмо, ту је адреса па те молим, напиши му и јави да дође. 
Волео бих да га видим, ближи ми се крај. 
- Немој тако деда Симо, само си се мало уморио - рекох 
- Одморићу се ја не брини ти, само му напиши писмо. 
Написао сам и послао писмо 
И често смо у страху тих дана, обилазили деда Сими, мој деда и ја. 
Беше кишни јулски дан када Лазар дође, код оца. 
Први пут од Слободине смрти Симу огреја сунце. 
Поново на трен беше то онај весели деда Сима. 
Надођоше успомене, потекоше сузе, отвори се душа. 
Стигао је Лазар касно или на време, остаће тајна. 
Да ли од среће или од старости или од неке бољке, на рукама свога сина Сими оде душа Богу на истину. 
Схватио је Лазар, тежину баш тада, јер је и он остао сам. 
Каже оставила га жена са којом има два сина. 
Они нису дошли, а да ли ће не зна се. 
Можда га чека судбина родитеља. 
После сахране оца, Лазар је остао на огњишту свога детињства. 
Средио је оронуло домаћинство, тако да га сваки кутак авлије подсећа на дечачке дане. 
А сито, оно исто окрњено и пожутело, што су га руке његове мајке миловале је окачио и чувао изнад пресека у магази. 



уторак, 09. јул 2013. | By: grcanski despot

Палачинке


Палачинка је посластица пржена у уљу или без уља. 
Палачинке су округле, могу бити дебеле или танке, а праве се од смесе умешене од брашна и млека или воде и јаја. 
Палачинка је вероватно најстарији облик хлеба и позната је широм планете, спремана на различите начине.
Палачинка се након пржења премаже слатким или сланим надевом. 
Од слатких, најчешће се користе пекмез, џем, разни индустријски кремови, мед или слично. 
Од сланих надева, користе се сир, кајмак, разна већ готова јела, као руска салата, или слично. 
По премазивању, палачинка се умотава уцилиндричан облик, или се премота у троугласти облик. 
По жељи, на већ умотану палачинку се могу стављати други додаци.
Етимолошки, реч „палачинка“ настала је од латинске речи „placenta“ која значи „колач“.

                                   

- Узми сине палачинку, нека се види мом Жоји за душу. 
Волео је мученик то највише на свету - рече баба Вука и брзо се окрену према шпорету да сакрије сузе. 
Ја сам ћутао и онако стидљиво узех палачинку. 
- Ова зима никако да прође - прекину мучну тишину баба Вука.
Седи ту сине, часком ћу ја само да донесем још мало дрва, иде вече па да се има, и брзо изађе јер је хтела да сакрије очи пуне суза. 
У другој соби је лежао деда Тоза и ћутао, само по некада би уздахнуо и онако неразговетно рекао, "што и мене не узмеш Боже мој". 
Ветар је звиждао око прозора, снег је падао као да му је задње. 


- Ова јесен баш кишовита - рече Тоза, мом деди док су испијали кафу.
- Ћути кад стигосмо да оберемо кукуруз, како би сад по овој бљузгавици - рече мој деда.
- Нисам стиго да насечем још мало дрва, страх ме је да нећу имати доста, за зиму, па ако стане ова кишурина да идем неки дан у брдо да несечем - настави Тоза.
Него Голе да те питам да пођеш да ми помогнеш, мој Жоја и ја, да то што пре урадимо?
- 'Оћу бре Тозо, како да нећу, питао би ја и мог Рају него он сваки дан по пијацима..
- Нека нема потребе, ми ћемо сами да идемо, нећу ја то много, једну приколицу.
- Да пођем и Ја са вама деда, да помогнем - упитах из друге собе док сам са Жојом учио да играм шах.
- Бем ти славу твоју, где ћеш ти да идеш мали си још, а и само би нам сметао - рече деда Тоза.
Први пут ми је било криво што сам толико млађи од Тозе.
Па и он са својих осамнаест година није могао много да помогне мислио сам, али ко је још слушао дете од једанаест година.
Жоја је био треће дете, имао је две старије сестре.
Оне су давно већ удате.
Тоза је већ био и  деда.
Имао је два унука и унуку од ћерки.
Жоју је касно добио, желео је сина и ето Бог му га даде.
Била је то добра кућа.
Радни и поштени људи.
Важио је за човека који не одступа од својих замисли, па су га људи прозвали баксуз.
А није био, тражио је поштовање и разумевање за све што је радио.
Међутим људи кад неког "увате на зуб" обр'о си зелен бостан.
Зато је био повучен човек, ником није сметао и није од никог ништа ни тражио.
Две куће са којима се дружио и посећивао и на славу смо ишли једни код других, биле су кућа мога стрица и моја.
Тако смо Жоја, моја браћа и Ја расли, ма једни од других се нисмо одвајали.
Био ми је ко старији брат.
Научио ме је да играм шах, таблић, да рачунам и певао сам са њим.
Волео је да пева.
Тога јутра спремише се Жоја, Тоза и мој деда и кренуше у шуму по дрва.
Пре него што су кренули рече деда Тоза баба Вуки:
- Спреми ручак, када се вратимо да једемо, домаћински и направи палачинке за твога мезимца.
Јашта ће мајка, него да спреми за мога наследника оно што он највише воли.
Жоја се само насмеја, беше му мило, видело се.
Остао сам и гледао за њима.
Иди ти сине донеси ми мало дрва да спремимо ручак, па се после играј - рече баба Вука.
У три скока дрва су била донешена и Ја одох на сокак да се играм са децом.
Нико није ни слутио да се сунцу тога дана последњи пут Жоја радовао.
Тек негде предвече зачу се јаук и лелек из авлије Жојине.
Згрну неки народ одједном и сви у неком чуду и неверици.
Збуњен и помало уплашен видех деду како седи на пању код штале и плаче.
Нисам ни стигао да га питам ништа, приви ме у крило и јако, јако загрли.
- Е ћуре моје, нема више твога другара Жоје.
- Како упитах? - и почех да плачем.
Брзо отрчах до баба Вуке.
Седела је у соби крај прозора наслоњена на сто и запевала.
Сто је био постављен.
Ручак је био спремљен онај домаћински и палачинке са пекмезом.
Све је ту било само мога Жоје нема.
Схватио сам тада да је мој Жоја отишао некуда и да га нећу више никада видети.
Било је мучно и тужно тих дана у авлији деда Тозе.
Опростио сам се од мога другара Жоје, а да га нисам ни видео.
Рекли су ми само да је боље тако, памти га онако како си га знао.
Живот је кадгод и суров, узима ти оно што волиш а да те не пита.
Морамо се носити са тим.
Данас када одем код баба Вуке, увек будем послужен са палачинкама.
- Узми сине палачинку, нека се види мом Жоји за душу.
Волео је мученик то највише на свету - рече баба Вука и брзо се окрену према шпорету да сакрије сузе. 
Ја сам ћутао и онако стидљиво узех палачинку. 
- Ова зима никако да прође - прекину мучну тишину баба Вука.
Ветар је звиждао око прозора, снег је падао као да му је задње.


уторак, 18. јун 2013. | By: grcanski despot

Јарам

 

Јарам је дрвена направа која се користи за запрезање волова. Разликују се јармови главе и јармови гуше (околовратни). Јармови главе се деле на лобањске (који прилежу с унутрашње стране узглављем на лобањску кост и везовима се прикрепљују роговима) и затиљачне (који се такође прикрепљују роговима). 


- Дај флашу воде па да идем - викну Бора, Слободи.  
- Могао си још мало да попричекаш, видиш да је сунце високо а и врућина ова да ти прокува мозак  - каза Слобода
- Нека, ватаћу лада путем, па полако до њиве - рече Бора  
Зашкрипаше срченице на колима и топот крава оде кроз прашину по храну за сутра тамо иза Трсијанских шума.
Поштена кућа је била Борина.
Радна и вредна.
Бог им је подарио једну ћерку, истина касно су је добили, али нека, кућа да се не затвори. 
Често су Бора и Слобода долазили код нас и помагали око брања кукуруза и око купљења сена.. 
Рада, њихова ћерка је била мали девојчурак, прави зврк.
Никада човек није био начисто шта га чека када треба да седне или кад седне шта ће му пасти на главу, са крушке испод које су лети седели или га погодити у леђа изненада у кући.
Колико пута је Бори било непријатно, али људи су се временом ваљда навикли на Радине неумесне шале па им није ни сметало.
И колико год је била несташна и немирна, можда и више од тога је имала добру и племениту душу.
Хтела је свакоме да помогне и била је жалостива. 
Волели су људи малу Раду, Бору и Слободу. 
Сећам се једне вечери дође мала Рада код нас и сва задихана, онако уплашена и скоро кроз сузе ме упита: 
- Је ли чика Раја ту? 
- Шта ти је ? - упитах је,  
- Шта се десило? 
Је ли ту? - скоро љутито рече.
Јесте, и позвах оца. 
- Шта је ћеро? - упита је отац.
- Чика Рајо да ми помогнете да ставим јарам кравама на врат. 
Ја сам га довукла до кола, али не могу сама да подигнем. 
- Што си то у радила, зашто си вукла јарам и зашто да упрежеш краве? - упита отац. 
- Зна ли за то твој Бора, ма убићете кад му будем рекао - настави отац љутито. 
- Неће чика Рајо да ме убије и не зна за ово. 
- Како неће, црно дете шта ти то треба да радиш - настави мој отац и не саслушајући до краја. 
- Ама чика Рајо није ту, отишли код моје тетке да купе сено, а ево мрак ће и ја немам стоци шта да положим и зато морам да упрегнем краве да идем да накосим траве. 
 Мој отац заста, насмеја се и подиже је у вис, па је загрли и пољуби је. 
- И ти да идеш да сама косиш траву? - упита је отац. 
- Па морам, немам шта да полoжим кравама и свињама, а ако не положим краве неће имати млека а свиње ће да циче целе ноћи.
- Па ћеро моја још си ти мала, тек ти је десет година да то радиш. - каза јој отац. 
- Али морам чика Рајо, оћеш да ми помогнеш, е зато те питам. 
Пођоше сузе оцу, па је још једном загрли и рече: 
- Ево крећем из ових стопа. 
Отишли смо отац, Рада и Ја по траву накосили и донели. 
Нарханили стоку, одложили кола у шупу и јарам окачили на зид. 
- Да ставим кафу чика Рајо? упита мала Рада. 
- Ајде да попијемо и једну твоју кафу па да идемо кући. 
У томе дођоше Бора и Слобода. 
Мој отац је испричао све чика Бори, њему кренуше сузе и кроз смех узе Раду у крило и јако, јако је загрли. 
Ето Рајко мој, то је моја одмена, моја снага и воља за животом. - рече Бора а сузе му стајаше у очима. 
Данас је кућа Борина пуста, нико не живи ту. 
Стари су помрли, а Рада је завршила за докторку, има своју породицу и живи у вароши. 
Кућу обилази месечно, чува је и успомене на детињство и родитеље. 
Крава више нема да ричу, а нема ни свиња. 
Запрежна кола чаме у шупи, а јарам је и даље окачен на зид трема да не кисне. 
Рада увек скува кафу кад дође и тада нам се врате успомене на детињство и оне лепе дане.



                                                            


понедељак, 25. март 2013. | By: grcanski despot

Велика и мала капија (вратница)



Велика капија (вратнице) су четворосливног крова и служиле су за улаз запрежних кола, док су мала капија (вратнице) двосливног крова и намењене члановима домаћинства и гостима.


Сунце је тек извиривало иза Машићских кућа, а Радован је већ био на њиви.
Мутило се нешто небо, и Он је журио да преврне сено како би га покупио раног поподнева.
Као посмрче морао је сам , мајку је хтео да поштеди.
Кажу, отац му је настрадао несрећним случајем, тако да га није ни запамтио, јер је рођен после очеве смрти.
Стасао је у момчића и ето преузео терет куће на своја нејака плећа.
Вредан је био Радован, и важио је за вредног и отреситог момка.
- Што не зовеш Радоване, повика Марко - који му је ишао у сусрет носећи дрвену вилу на раменима.
- Нека Маре, часком ћу Ја, нема много, а и не знам у каквом си послу - рече Радован.
Марко је био познанче, мучена душа.
Касно су га родитељи добили и сада када му требају к'о 'леба, они не могу да му буду од помоћи.
Све сам ради и кућу и њиве и стоку.
Гледа на сваки начин да их одмени, бар му је кућа отворена, како каже.
- Бре Рашо, Ја немам другог осим тебе, а и комшије смо, тараба нас дели, па коме ћу ако нећу теби да помогнем - рече Марко.
Насмеја се Радован и не проговори ни једне.
За час посла, сено је било преврнуто.
Док су се са вилама на раменима враћали кући, Радован упита Марка:
- Ваљало бих ових дана да направим капију на авлији, оћеш ли ми помоћи?
- Да нећеш да се жениш брале мој - нашали се Марко?
- Никад се не зна - одговори Раша и насмеја се.
- Видео сам Ја, да си ти у недељу гледао ону Гутину ћерку, ма сумњив си ми ти - наваљивао је Марко кроз шалу.
- Ех, процеди Раша кроз зубе, добра је, ал' недају је њени за сиротињу - тужно рече Раша.
Ћутали су обоје и ишли према кући.
- Ма јашта ћу ти помоћи око капије, што ме то и питаш - прекину Марко тишину.
- Нека, док покупим сено, па ће мо после, ако време послужи.
Тих дана се Радован и Марко нису виђали, сваког је посао одвео на своју страну.
Једног предвечерја, Деса Рашина мајка дође на капију Маркову и позва га.
- Стрина Десо које добро - упита Марко.
- Сине да те питам нешто, нешто ме мучи - рече Деса.
- Кажи стрина Десо - уплашено рече Марко.
- Мој Раша, већ две-три ноћи долази касно, не знам где иде и у које је друштво упао, бринем се?
Ујутру кад га зовем да намири стоку, устаје нешто невољно и љути се, реч неће да прозбори. Шта сам Ја Богу згрешио понавља себи у браду. 
Молим те попричај са њим, вас двоје се дружите, поштује те, па ми кажи сине да не бринем, да ли је добро или зло - рече Деса кроз сузе.
-'Оћу стрина Десо не брини ништа, биће добро, Раша је добар дечко, не би он никоме зло начинио - тешио је Марко Десу.
Те ноћи Марко је испод трема чекао све време Рашу.
Негде око поноћи чуо је кораке.
Био је то Раша.
Још ниси ни трепнуо а Марко је био на капији и заустави Радована.
- Морам да те питам нешто Рашо.
- Препаде ме Маре, што не спаваш?
- Чекам тебе, мораш ми рећи нешто?
Дуго су стајали на капији и кад су први петли запевали разиђоше се.
Сутра, су почели капију да праве по договору.
Нису били вешти, али су радили полако и пажљиво.
Негде око поднева, дође деда Рајко да помогне.
Знао је он те столарске послове, а и сажалио се на Радована, знао је да нема оца.
- Биће ово Десо добра капија, Радован је прави домаћин - рече Рајко.
Деса је била и срећна и тужна, није знала како да се влада и стално је погледала у Марка.
Искористио је прилику Марко док је Радован отишао да донесе неке диреке и само на кратко рече Деси:
- Не брини се стрина Десо  бићеш поносна свекрва.
У чуду се нашла Деса, није веровала, али осмех јој се појави на лицу.
За два дана све је било готово.
Капије су биле направљене.
Било је лепо с'пута гледати авлију Радованову, домаћинска!
Нова багремова тараба, нове капије, цвеће засађено испред капије и клупа поред пута.
Права слика шумадијске авлије.


Те ноћи је Радован рано стигао кући, и још са врата рече:
- Мајко сутра идемо да просимо Гоцу.
Збуњена, помало и срећна, није веровала својим ушима.
- Како то одједном? - упита Деса
- Није одједном, траје то - рече Раша.
Знала је Деса за то, рекао је Марко, али је вешто крила.
Сутра су отишли у просидбу.
Домаћински како доликује, дочекани исто тако.
- Пријатељу, ми само да се сложимо, деца се договорила - рече Деса.
- Ако је тако суђено да не стајемо деци на пут - одговори пријатељ.
Изљубише се и заказаше за јесен свадбу.
А свадба, шумадијска, најлепша.
Запуцаше прангије и чу се песма.
Окићена капија и мала и велика, она иста што је Радован направио онако домаћинску.


субота, 09. март 2013. | By: grcanski despot

Везена кошуља




Србија је земља се различитим обичајима.
То богатство обичаја изискује и потребу за разним производима.
Српско платно, је један од производа који се појављује скоро у свим облицима, крштење, венчање, повојница.
Девојке би везле на Српском платну у пуном везу, спремајући бовчалуке за будућег младожењу.
За једну стару Српску свадбу, сем кума и девера, пешкири су се стављали на сваког момка пред женидбу, на капију, изнад софре, на сва кола у свечаној поворци, чак је богатство домаћина обавезивало да се и сваки коњ накити везеним пешкиром.
Везена кошуља, од Српског платна била је намењена младожењи.


Мучена душа беше Мика.
Није имао неко стање, онако сиромашан, али поштен.
Ринтао је којекуде по њивама Јасеничког атара, да би стекао нешто.
Стизале га године, а женио се није.
Мајка га је често корила због тога, али Мика се није обазирао.
Увек би говорио да мора да има нешто, кућу где ће живети, качаре, магазе.
Маштао је Мика, и ако је знао да је то далеко.
Када му је мајка умрла, остао је сам.
Тешко је то поднео.
Често је долазио код нас увече на поседак и причао да мора да се жени, али с ким? - причао је деда.

Негде око Светог Илије, одоше у суседно село да испросе младу.
Наводаџија Жоја је говорио:
- Лепа је, мало је ситнија, али добро чељаде.
Свадбу Мика није правио, откуд?
Почастио је комшилук мало и терај даље.
Живели су лепо Мика и његова Деса.
Волели су их људи.
Следеће године, исто негде око Светог Илије, добили су Илинку.
Срећан је био Мика и први пут се напио.
Кућу ми је огрејало сунце - говорио би Мика.
Расла је мала Илинка, девојчурак је већ била.
Кућа је напредовала.

Кажу стари људи:
- Кад глатко иде у животу, треба се запитати да ли је све у реду?
Јер обично, кола кад крену низбрдо иду лако.
И истина то беше.
Наиђоше опет неки црни облаци, надвише се над кућом Микином.
Загракташе неке птице злослутнице и ето ти невоље.
Деса нешто поболе, заглави болницу и не прође ни месец дана, оде Богу на истину.
Велики је то ударац био за Мику и његову Илинку.
Туга им је завила срце, па сваки корак који би направили и сваку ствар коју би видели у кући сетило би их на вољену Десу и сузе би им кренуле и јецаје су једва заустављали.
Време иде, неумитно тече, а живети се мора.
Знао је то Мика, па је зато покушавао да буде и отац и мајка, Илинки.

Једног дана када се вратио из забрана, онако уморан, још док је испрезао коња, дође Илинка и рече му:
- Тата, идем још мало да повадим кромпира из градине што је остало, па да ручамо.
Кренуше сузе Мики, био је срећан.
Расла је без мајке, али ивер не иде од кладе далеко.
Илинка је већ била увелико девојка, лепа на мајку и висока на Мику.
Често би у зимским данима везла и хеклалa.
Научила је бака од мајке.
- Ћеро, ти то спремаш девојачку спрему - нашали се Мика.
Илинка би само поцрвенела од стида и савила главу.
На очев рођендан, Илинка је спремила леп ручак и када су сели за сто да ручају, Илинка уста и донесе поклон.
- Оче ја немам шта друго да ти дам, а хоћу да ти кажем хвала за све што си урадио за мене, па ти дајем кошуљу, коју сам извезла на белом платну, као поклон.
Заплака Мика од радости, загрли ћерку и само рече:
- Хвала ћеро моја, највећи поклон си ми ти, заусти да каже још нешто...
па погледа слику његове Десе на зиду, сузе још јаче кренуше.

Причали су људи да је Илинка као горска вила.
Мико да будемо пријатељи, често би га људи задиркивали.
Он је ћутао само, реч није рекао.
Био је поносан на ћерку.
А имао је и разлога.
Те лепоте, те вредноће и честитости није било у околини.
Једног поподнева, таман што су сели да ручају, испод старе липе ту испред куће, позва неко Мику.
Били су то просци.
Мика је био изненађен, јер то су били људи газдурине и мислио је да то није прилика.
Илинка је послужила госте и отишла у кућу.
Мико, 'оћу твоју ћерку за мога сина, не жалим пара.
Мој Милан је безецовао у порти кад је била и само 'оће њу.
Не иде да кварим срећу детету, за њега живим.
Илинки се исто свидео Милан, али није смела да каже оцу, није знала како би реаговао.
Испросише Илинку, и свадба бејаше.
Сватови су били окићени како приличи, све везени пешкири, лично руком Илинкином.
На свадби је Мика обукао везену кошуљу, што му поклони ћерка.
Када су је изводили из куће Мика је плакао као мало дете.
- Од радости плачеш Мико - упита га пријатељ?
Климну главом Мика, а шта је његова душа осећала само је он знао.

Опет је остао сам Мика у кући.
Често би у ноћима разговарао са сликом своје Десе, ваљда му је било тако лакше.
Имао је разлога за срећу, али га је нешто гризло изнутра.
Није никоме причао, радио је колико је могао, и увек би причао да ће његов унук да наследи дедину славу.
Илинка и зет Преда су долазили често код њега.
Једном је питао Илинку да му извезе женску кошуљу.
- Што ће ти тајо? - упита га ћерка.
'Оћеш ли? - упита је.
'Оћу тајо - рече Илинка.
Тога дана када је Илинка донела кошуљу Мика је био у штали.
Намиривао је стоку и муз'о краву.
Обрадовао се кошуљи, више него ћерки.
Баш је лепа, а теби ћерко хвала до неба - рече Мика.
Како су ми унуци? - упита.
- Добро су тајо, нисмо их повели, журимо, па смо на брзину свратили само да ти дам кошуљу.
- Нека, нека, поздрави их и да знаш, ово је све њихово, мада би волео да мој најстарији унук овде живи, али то је Божија воља.
Тајо, што тако причаш, плашиш ме? - упита Илинка.
Па да се зна, ето што - рече некако љутито Мика.
Тих дана, негде око Крстовдана, Мика испусти душу.
Као да је слутио, говорили су људи.
У аманет је оставио писмо, где је све имање преписао најстаријем унуку, и жељу да буде сахрањен у везеној кошуљи, што му је ћерка извезла, а ону другу кошуљу да му ставе до њега да понесе његовој Деси.
Илинка је плакала, реку суза је испуштала и само је привијала своје синове уза се и непрестано гледала слике родитеља.

Душан је испунио деда Микину жељу.
Свио је своје гнездо у кући где је започела живот, његова мајка.
Кандило гори, слава се слави.
Дечије пелене и плач испунише кућу, као најлепша песма.
А Душан, кад год иде у цркву недељом на литургију, облачи везену кошуљу коју је добио од мајка Илинке.





субота, 23. фебруар 2013. | By: grcanski despot

Сач



Многи Срби тврде да ништа није тако укусно као храна спремљена под сачем.
Печење под сачем је традиционални начин припремања хране у Србији.
Сач је велики поклопац, углавном од метала, али може бити и земљан,  којим се поклапа црепуља, плитка и широка глинена посуда (тепсија), у коју се ставља оно што се пече.
А то може бити било шта, најпре хлеб, погача, али и пита, месо, кромпир, поврће...
За спремање под сачем неопходан је и жар, што значи да се пече на земљи.
Црепуља се стави у жар и њиме „ушушка“, па се и сач затрпа.
Пече се полако, са свих страна, а кад је готово, жар се разгрне и... пријатно!
Само треба пазити да се не опечеш!



Тих дана сам добио абер од Рајка, да планира да дође из Канаде кући - прича мој отац.
Не скроз, мало на одмор са фамилијом, па ако бих хтео да мало проветрим кућу.
Наиђоше успомене, почеше слике детињства да навиру као поток у пролеће.
Баш у овој соби крај овог огњишта.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!
Колико смо зимских ноћи провели у овој соби играјући карте и мице, броја се не зна.
Покојна стрина Мица, је брижно бдила над нама и када смо онако уморни од дневних дечијих игара, заспали на топлој сламарици.
Најели би се топлог качамака или савијаче испод сача, па после радијске емисије "Село весело" који смо слушали на старом "Теслином радију", утонули у сан.
Једно десетак нових година смо ту чекали.
Гледали први црно бели телевизор.
Дивили смо се неким, нама тада непознатим акробацијама, оних људи који су то изводили.
И често пута се питали како ти људи стану у тако мали телевизор?
Прве љубави које су нам се десиле, крај огњишта Рајко и Ја, смо препричавали.
Соба наших дечачких дана.
Сећам се једном смо товарили неко сено цео дан, били смо уморни и гладни.
Увече смо поседали за сто, и стрина Мица је изнела печено пиле и кромпир испод сача.
Врућа погача, она са сода бикарбоном, коју смо највише волели, врућа пилетина...
Док је чика Живомир дошао из штале и сео за сто ничега није било.
Зачуђено је погледао у нас и само рече:
- Нека вам је наздравље децо.
Било нам је мало непријатно, али шта је ту је, глад је учинила своје.
Пожутеле слике на зиду, сада већ покојних Рајкових родитеља, као да су све време чувале онај осећај среће које смо ту проживљавали.
Обрисах прашину са Иконе младог Ђурђевдана и запалих кандило.
Мирис тамјана, помешан са димом запаљеног огњишта и сувих багремових дрва, обузе собу детињства.
Те ноћи мој отац није ока склопио.
Излазио је мало, мало напоље.
Још први петли нису огласили зору, отац је устао, отишао у шталу код стоке.
Када смо доручковали, отац је позвао моју мајку и нешто јој насамо рекао.
- Знаш сине сада идемо код Рајка, то је мој друг из детињства.
Нисам га видео седамнаест година.
Он има два сина, твоји су вршњаци.
Они незнају скоро ништа о нама.
Буди добар и све што их занима покажи им.
Чини ми се да никада таквог, оца нисам видео.
Титрао је од неког узбуђења и среће.
 Још са мале капије раширених руку отац је полетео у загрљај Рајку.
Снажан загрљај, безброј пољубаца, милон суза.
Тетка Зага, моја мајка, његова два сина и Ја смо стајали и гледали са неком неверицом.
 Поседасмо испод старе липе сви и поче разговор.
Упознасмо се и као да смо од рођења заједно расли, Предраг и Ненад и Ја се зближисмо.
Поведох их у обилазак дедовине.
Све им је било лепо и занимљиво.
- Све је ово наше? - упита Предраг не баш чистим српским језиком.
- Све - одговорих и пођосмо кући.
- Наших нема, отишли су негде - рече Ненад.
- Ту су у кући где би ишли - рекох.
А у кући за столом седели су родитељи.
Испред огњишта детињства, евоциране су успомене.
У једном тренутку, моја мајка изађе из собе и после неког времена се врати.
Носила је у тепсији савијачу, врућу.
- Е, па Рајко ово ниси скоро јео. Можда још од оних наших дана.
Савијачу гужвару, испод сача, исту ону као што је стрина Мица спремала. - рече отац.
 Рајку кренуше сузе, загрли оца и погледа у слику на зиду.
Прекрсти се па пољуби слику родитеља и икону.
- 'Оћемо ли Ранко, да идемо на гроб наших родитеља после - упита Рајко.
- Идемо заслужили су и твоји и моји. - рече отац.
Ниђоше опет сузе, потекоше ко потоци у пролеће.
Онако краткометно, раздрмаше рану старост, тек толико да се зна ко је старији.
Детињство или старост?!

уторак, 12. фебруар 2013. | By: grcanski despot

Фрула


Фрула је дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета.
Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.
Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира.
Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена.
Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање.
Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.
Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог.
Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали.
Свирка је двогласна, најчешће у терцама.
И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима.
То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију.
Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници.




Уранили зору преварили, рече нана док је испраћала своје чобанине.
Тек су се први сунчеви зраци назирали иза Дарићског брда, а мој брат и Ја смо већ били на пола пута према Тробарама, терајући стоку на пашу.
Још сањиви и помало љути, тетурали смо путем.
- Тераћемо их у Гојкову њиву, јуче је пожњео, имаће тамо мало жита, па на Стрелац појило, па мало у Жојину детелину скраја и опет на Стрелац и кући. - правио је стратегију мој брат.
Ћутао сам, још ми је глава била на јастуку и ходао сам као зомби.
У ту Гојкову њиву већ беше стадо.
- Деда Жада је био вреднији - рече брат.
Премишљали смо се шта сада и куда, када деда Жада рече:
- 'Ајте децо овамо, није стока људи па да се свађају, има места у њиви.
Уђе стадо у стрњику, као да је разумело речи деда Жаде.
Наздрсависмо са добро јутро деди и седосмо покрај њега.
Ту на синору испод старе крушке дивљаке, као на престолу све смо надгледали.
Ћутасмо неко време, кад одједном деда Жада извади за појасом свирајку.
- Ко да смо очи повадили, па не зборимо ни једну, да мало засвирамо, биће лепше свима.- рече деда.
Та мелодија која је тако пријала, памтим и дан данас.
Ништа лепше у свом животу нисам чуо.
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се.
А и стадо утихну.
Разливала се мелодија из свирајке деда Жаде, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
А да мене научите да свирам - упита мој брат деда Жаду.
Насмеја се деда Жада,
- Хоћу, али знај ако немаш душе слаба вајда, и за песму мораш имати душу. .
Па запева песму "Чувам овце све по доловима....
Те ноћи сам касно заспао.
Кроз отворен прозор сам слуша славуја и његову песму.
Спарина летње ноћи, а у даљини сам нон стоп чуо свиралу деда Жаде.
Научио је тога лета брат, три четири ствари да свируће на свирајки од деда Жаде.
Желео је да иде у музичку школу, да тамо још боље научи, али нема то код нас.
Разочаран и онако невесео, често је, крадом свирао оно што је научио.
Наилазиле би му неке емоције и слике само њему знане.
Видео сам моја поља и брежуљке и хтео сам да их својом свирком загрлим, да их осетим - прича брат.
У заносу нисам ни знао да ме је неко слушао и да је био срећан због тога.
Понекад би запевао оно што је деда Жада певао "Чувам овце све по доловима..."
За његов шеснаести рођендан, ујак му је купио праву свирајку (фрулу).
Учио га је неки Миле, био је добар фрулаш кажу у младости.
О Петровдану када мој ујак слави, одосмо сви у госте.
Под веранди старе куће гости поседали, све рођено.
Са некима се виђамо само за славу, далеко су, туђа земља, туђа брига.
Разгаламило се па једни друге и не слушају.
Чу се песма из собе.
На трен се сви ућуташе.
- Ко то свира? - упита тетка Нада.
Мој  Сале, рече ујна онако поносно и стидљиво.
Теча Ранче, углађени гастарбајтер, позва брата.
- Сале, дођи сине, па овде на увце засвирај мало, срце нам развесели.
Поче песма, потекоше сузе радоснице, поче весеље.
А мој брат, као никада до тада је свирао.
Разлегала се песма и свирка до касно у ноћ.
Сутра ујутру смо, опет пре зоре потерали стоку на пашу.
Сада смо хитрим корацима журили да нађемо деда Жаду да чује његовог ученика.
Нисмо га нашли, сазнали смо да је око Ђурђевдана, деда Жада умро.
Тога поподнева смо отишли на гроб деда Жаде да упалимо свећу.
Били смо тужни, мој брат понајвише.
Чуо сам само када је кроз сузе изговорио:
- Хвала ти деда Жадо.
Па извади фрулу за појасом и засвира
" Чувам овце све по доловима..."
Сви славуји, врапци, свраке, занемеше на трен, чини ми се. 
Разливала се мелодија из братовљеве фруле, по пољима, пријала као мелем на рањену душу.
Сетио сам се речи од деде:
"За свирку мораш имати душу, а и за песму".
Душа.... имао је мој брат и више од тога!
Знам да нас је деда Жада слушао, негде одозго, и био је поносан?!