четвртак, 08. новембар 2012. | By: grcanski despot

Моба


Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ. Домаћин куће тада сазива мобу, заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива, у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима, да свако покаже оно што најбоље зна и уме.





Тому Жолиног су ценили као човека у крају.
Он је био такве нарави, права душа од човека, ма тај човек, неће ни мрава згазити.
Увек се јави и пита како сте, треба ли помоћ?
Ма ваља једном - говорио би мој деда.
Сада је газдурина, а некада је био пука сиротиња. 
Отац му је био поштен човек, али сиромах.
Увек је радио по туђим кућама, да би зарадио за кућу и децу.
Мучио, теглио, диринчио за проклети динар.
Тако је и зарадио болест, од које је умро касније.
Жола је оставио жену и два детета, сина и ћерку.
Колико пута само нису имали комат 'леба да вечерају, то само зна њихова мајка Вера.
Колико пута је сузама опрала кецељу, у ноћима пустим и тешким, мислећи шта и како даље.
Тома је видео на време да мајка неће моћи сама, па пошто се већ био замомчио кренуо и он да доприноси кући.
Радио је код неког Миодрага, тај је био доктор негде у Београду, служио му.
Косио, сејао, орао, жњео, ранио стоку, цело домаћинство, онако нејак одржавао.
Пратила га је судбина његовог оца, изгледа?
Тај доктор није имао деце, па је малог Тому заволео као сина, и тако се понашао према њему. Људи који их нису знали, никада не би рекли да то нису отац и син, такав су однос имали.
А доктор је имао доста земље, његови су били предратни богаташи.
Мали Тома и по неколико дана није долазио кући, када је била сезона радова у пољу.
Доктор је знао ситуацију у дечаковој кући и сам би у јесен, када се окончају пољски радови, отишао код Томе кући, однео и брашна, масти, шећера, кромпира, лука и по целу свињу би дао.
Мајка Вера је била збуњена, зашто толико се доноси, плашила се да њен син неће моћи да одради све то. 
Не брините се, будите поносни имате сина за пример, биће то добар човек - говорио би доктор.
Вера би стајала збуњено и без речи гледала како одлази доктор, није могла да се сети речи којима бих се захвалила.
И таман када су мислили да је све кренуло добро, породица се мало средила, мајка Вера више није имала оних трзавица, десила се невоља.
Једног дана Тома се вратио кући уплакан и рекао мајци да ће изгледа морати да тражи нови посао?
- Што? - упита мајка онако уплашено.
Па данас су јавили да је доктор умро.
И то ће сада некоме продати, ма ко зна шта ће бити од свега, тако да ја морам да тражим посао на другу страну - рече Тома.
Жао ми је оне стоке, како ће и где ће, ваљало би оно хранити, не сме стока да гладује - рече Тома, мајци.
- Иди сине ти храни стоку,  па за неки дан ће се решити то, шта ће и како ће бити - рече мајка.
Дани су пролазили....
Тома је сутрадан требало да крене на нови посао код другог газде, требало је, али судбина је имала другачију путању.
Тога дана је стигло писмо из суда да Тома сутра иде  на рочиште.
Збуњен и помало уплашен, није ни смео да каже мајци за то.
Рано јутром је кренуо у град, причајући како има неке обавезе да уради за новог газду.
Судбина је одредила да не ради код новог газде, већ све имање покретно и непокретно наследи од доктора и постане он газда.
Људи нису могли да верују, у то.
Газда Тома је тог пролећа посејао пет хектара детелине.
Имао је доста стоке и ваљало је спремати храну за зиму.
Када је покосио другу детелину која беше родила добро, молио је Бога само да га време послужи и да је покупи пре кише.
Натмурило се небо нешто, тог преподнева, просто помодрело од муке само што не пукне.
Уплашио се Тома, па са сестром и мајком потрчао у њиву да скупи бар нешто, спремало се невреме.
Купили су у пласке и од велике журбе нису ни приметили комшију Лолу кад је дошао у помоћ, недуго затим дође и Дома, Гига, Киса, ма скупи се цео комшилук из сокака и направи се моба за час.
Мајка Вера од среће помало збуњена упита сина да иде да спреми нешто људима, ваља их нахранити вечерас када се ово заврши.
- Иди мајко, иди и спреми нам ону твоју гибаницу и оне пољупчиће, а и меса испржи, мобари нам не смеју бити гладни.
 Док је небо одлучивало на коју ће страну пући, последња пласка сена стаде у сењак.
Сручи се река кише, оне летње, оне која је била у овом тренутку добро дошла мобарима, јер спарина која је била, није се више могла поднети, а овако се мало расхладише и освежише се.
Да Вам се захвалим на овоме дану и овој помоћи - обрати се Тома.
Одрастао сам са Вама, али до данас нисам знао да сте овакви људи.
Сада сте ми још дражи и још вас више волим.
Ја сам то што јесам, игром судбине сам наследио ово богаство, али се нећу променити ни за нокат.
Мој покојни отац ме је учио и причао "Образ нема више од два прста, али више вреди од два света", зато Вас молим да убудуће, кад год имате неку муку а мислите да вам Ја могу помоћи, питајте, тражите.
Ја сам ваш Тома Жолин, и увек ћу бити.