субота, 09. март 2013. | By: grcanski despot

Везена кошуља




Србија је земља се различитим обичајима.
То богатство обичаја изискује и потребу за разним производима.
Српско платно, је један од производа који се појављује скоро у свим облицима, крштење, венчање, повојница.
Девојке би везле на Српском платну у пуном везу, спремајући бовчалуке за будућег младожењу.
За једну стару Српску свадбу, сем кума и девера, пешкири су се стављали на сваког момка пред женидбу, на капију, изнад софре, на сва кола у свечаној поворци, чак је богатство домаћина обавезивало да се и сваки коњ накити везеним пешкиром.
Везена кошуља, од Српског платна била је намењена младожењи.


Мучена душа беше Мика.
Није имао неко стање, онако сиромашан, али поштен.
Ринтао је којекуде по њивама Јасеничког атара, да би стекао нешто.
Стизале га године, а женио се није.
Мајка га је често корила због тога, али Мика се није обазирао.
Увек би говорио да мора да има нешто, кућу где ће живети, качаре, магазе.
Маштао је Мика, и ако је знао да је то далеко.
Када му је мајка умрла, остао је сам.
Тешко је то поднео.
Често је долазио код нас увече на поседак и причао да мора да се жени, али с ким? - причао је деда.

Негде око Светог Илије, одоше у суседно село да испросе младу.
Наводаџија Жоја је говорио:
- Лепа је, мало је ситнија, али добро чељаде.
Свадбу Мика није правио, откуд?
Почастио је комшилук мало и терај даље.
Живели су лепо Мика и његова Деса.
Волели су их људи.
Следеће године, исто негде око Светог Илије, добили су Илинку.
Срећан је био Мика и први пут се напио.
Кућу ми је огрејало сунце - говорио би Мика.
Расла је мала Илинка, девојчурак је већ била.
Кућа је напредовала.

Кажу стари људи:
- Кад глатко иде у животу, треба се запитати да ли је све у реду?
Јер обично, кола кад крену низбрдо иду лако.
И истина то беше.
Наиђоше опет неки црни облаци, надвише се над кућом Микином.
Загракташе неке птице злослутнице и ето ти невоље.
Деса нешто поболе, заглави болницу и не прође ни месец дана, оде Богу на истину.
Велики је то ударац био за Мику и његову Илинку.
Туга им је завила срце, па сваки корак који би направили и сваку ствар коју би видели у кући сетило би их на вољену Десу и сузе би им кренуле и јецаје су једва заустављали.
Време иде, неумитно тече, а живети се мора.
Знао је то Мика, па је зато покушавао да буде и отац и мајка, Илинки.

Једног дана када се вратио из забрана, онако уморан, још док је испрезао коња, дође Илинка и рече му:
- Тата, идем још мало да повадим кромпира из градине што је остало, па да ручамо.
Кренуше сузе Мики, био је срећан.
Расла је без мајке, али ивер не иде од кладе далеко.
Илинка је већ била увелико девојка, лепа на мајку и висока на Мику.
Често би у зимским данима везла и хеклалa.
Научила је бака од мајке.
- Ћеро, ти то спремаш девојачку спрему - нашали се Мика.
Илинка би само поцрвенела од стида и савила главу.
На очев рођендан, Илинка је спремила леп ручак и када су сели за сто да ручају, Илинка уста и донесе поклон.
- Оче ја немам шта друго да ти дам, а хоћу да ти кажем хвала за све што си урадио за мене, па ти дајем кошуљу, коју сам извезла на белом платну, као поклон.
Заплака Мика од радости, загрли ћерку и само рече:
- Хвала ћеро моја, највећи поклон си ми ти, заусти да каже још нешто...
па погледа слику његове Десе на зиду, сузе још јаче кренуше.

Причали су људи да је Илинка као горска вила.
Мико да будемо пријатељи, често би га људи задиркивали.
Он је ћутао само, реч није рекао.
Био је поносан на ћерку.
А имао је и разлога.
Те лепоте, те вредноће и честитости није било у околини.
Једног поподнева, таман што су сели да ручају, испод старе липе ту испред куће, позва неко Мику.
Били су то просци.
Мика је био изненађен, јер то су били људи газдурине и мислио је да то није прилика.
Илинка је послужила госте и отишла у кућу.
Мико, 'оћу твоју ћерку за мога сина, не жалим пара.
Мој Милан је безецовао у порти кад је била и само 'оће њу.
Не иде да кварим срећу детету, за њега живим.
Илинки се исто свидео Милан, али није смела да каже оцу, није знала како би реаговао.
Испросише Илинку, и свадба бејаше.
Сватови су били окићени како приличи, све везени пешкири, лично руком Илинкином.
На свадби је Мика обукао везену кошуљу, што му поклони ћерка.
Када су је изводили из куће Мика је плакао као мало дете.
- Од радости плачеш Мико - упита га пријатељ?
Климну главом Мика, а шта је његова душа осећала само је он знао.

Опет је остао сам Мика у кући.
Често би у ноћима разговарао са сликом своје Десе, ваљда му је било тако лакше.
Имао је разлога за срећу, али га је нешто гризло изнутра.
Није никоме причао, радио је колико је могао, и увек би причао да ће његов унук да наследи дедину славу.
Илинка и зет Преда су долазили често код њега.
Једном је питао Илинку да му извезе женску кошуљу.
- Што ће ти тајо? - упита га ћерка.
'Оћеш ли? - упита је.
'Оћу тајо - рече Илинка.
Тога дана када је Илинка донела кошуљу Мика је био у штали.
Намиривао је стоку и муз'о краву.
Обрадовао се кошуљи, више него ћерки.
Баш је лепа, а теби ћерко хвала до неба - рече Мика.
Како су ми унуци? - упита.
- Добро су тајо, нисмо их повели, журимо, па смо на брзину свратили само да ти дам кошуљу.
- Нека, нека, поздрави их и да знаш, ово је све њихово, мада би волео да мој најстарији унук овде живи, али то је Божија воља.
Тајо, што тако причаш, плашиш ме? - упита Илинка.
Па да се зна, ето што - рече некако љутито Мика.
Тих дана, негде око Крстовдана, Мика испусти душу.
Као да је слутио, говорили су људи.
У аманет је оставио писмо, где је све имање преписао најстаријем унуку, и жељу да буде сахрањен у везеној кошуљи, што му је ћерка извезла, а ону другу кошуљу да му ставе до њега да понесе његовој Деси.
Илинка је плакала, реку суза је испуштала и само је привијала своје синове уза се и непрестано гледала слике родитеља.

Душан је испунио деда Микину жељу.
Свио је своје гнездо у кући где је започела живот, његова мајка.
Кандило гори, слава се слави.
Дечије пелене и плач испунише кућу, као најлепша песма.
А Душан, кад год иде у цркву недељом на литургију, облачи везену кошуљу коју је добио од мајка Илинке.