понедељак, 01. октобар 2012. | By: grcanski despot

Магаза

 "Ту се, сине мој, чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", говорио је мој деда.
 Магаза је стари народни назив за зграду у сеоском домаћинству у којој се чува храна. Магазе су се обично правиле од дрвета, а у њима су прављени пресеци у којима се држало брашно, жито или пасуљ, боб, раздвојено по врсти. Магаза обично нема прозоре нити друге отворе осим врата.
Имали смо једну у авлији, дремала је између старог ораха и старе липе. Одолевала је зубу времена онако пркосно иако је деловала изнемоћало. Ново време је измишљало нове објекте али деда ју је љубоморно чувао и није хтео ни да чује да је нема. Често би седео испред ње на троношцу и крунио кукуруз.
Тога дана, негде око Видовдана требало се поћи на њиву, рано зором у вршај. Деда и ујак нам рекоше: '' И вас двојица идете са нама.'' ,(мислећи на мене и брата од ујака), ''И ви сте већ момци, ваљало би нам помоћи''.
Припекло сунце, она јара нас уби. Седели смо испод багрема и чекали да утоварамо џакове са житом, када ујак пође са трактором.У једном тренутку стаде комбајн и чу се нека вика. Отрчасмо до тамо да видимо шта је. Мислили смо да је деда или ујак повређен. Слика која ће ми остати у сећању заувек. Мало, беспомоћно лане је лежало испод витла комбајна а коса од комбајна му је исекла ногу. Брзо смо га извадили и однели на вратину. Са оном ракојим што је деда понео на њиву испрали му ногу и превили. Гледало нас је беспомоћно, као да је хтело нешто да каже.
Кући смо га однели. Брат и ја смо, уз одобрење баке, ставили лане у магазу. То је била наша тајна. Знамо да нисмо смели јер би деда и ујак викали на нас, али имали смо одобрење. Дани су пролазили, а наша МАЗА како смо га звали била је све боље. Бакини мелеми су помагали. 
Једног дана, када смо терали стоку на пашу, баш тамо где смо вршели видели смо срну, мајку од наше Мазе, тражила је своје младунче. Уплашила се и побегла када нас је осетила. О, какав је то осећај био горак. Она није знала да смо ми ти који смо јој сачували младунче, не!
Наша Маза је била здрава и зов природе је прорадио у њој. Хтела је у своја пространства. Знао сам да морам да је вратим, а било ми је криво и жао.'' Немој да будеш себичан толико, како је твојoj мајци када те нема'', говорила је моја бака. ''А и не могу више да вас кријем, деда ће се љутити када сазна''.
Сутра ујутру смо однели нашу Мазу, односно вратили је њеним пољима и мајци. Био ми је то најтежи дан до тада у своме животу. Сузе су ми квасиле образе исто онако као роса што ми је квасила патике.    
"Ту се сине мој чува летина коју уберемо током године, ту се чува живот и мир породице", рече ми деда када смо се вратили са стадом. Знао сам да је ваша Маза у магази али нисам хтео да ти кажем а био сам љут. Кад је храна у питању мора да буде чисто, зато не треба на таквим местима то да радиш у будуће.
Био сам постиђен али и срећан јер сам сачувао живот једног малог створења у нашој магази а она за то ваљда и служи?