недеља, 18. новембар 2012. | By: grcanski despot

Чезе


 Колико уздаха измамљује помисао на чезе упрегнуте у поноситог пастува, док уз звуке прапораца пролазе путем са удобно смештеним домаћинима, и најчешће лепом девојком спремном за удају. 
чезе – парадна , свечана запрега на два точка



" Село моје место најмилије, нигде срцу к'о у теби није", чула се песма са радија испод трема деда Боже.
Живео је сам.
Ћерка му се удала, жена умрла.
Кажу да има два унука од ћерке, које никада није видео, и ко зна дал' ће?
Живе негде у Шведској.
Нагодинале се годинице на весело лице деда Боже, а он као да их са неким поносом носи.
Онако кочоперан и отресит увек је нешто радио по дворишту.
И кад год би га питали може се Божо?, одговорио је:
- Их може се, мора се, немам ја времена да мислим на смрт, чекам ме ваздан посла.
А, био је у младости колар.
Умео је таква кола да направи, ма нема му равна.
Многи људи су чак из прека долазили код њега за кола, био је на далеко познат.
Оно са чиме се поносио, односно што му је била круна његовог посла су чезе.
Правио је такве чезе да чини се, коњи кад буду упрегнути у његове чезе вреде дупло више.
Имале су неку чар и лепоту, а људи су им се дивили.
Многе младенце је возио на венчање, многе момке у прошњу девојака, памте то људи и причају још.
И данас испод трема деда Боже стоје ЧЕЗЕ, прекривене са неким старим итисоном.
Увек их он подмазује, фарба и освежава оне цветове ишаране по чезима.
Каже доћи ће неко да га пита да вози младенце, а оно неспремне чезе, срамота је то.
И коња је држао због њих.
Чезе су њега одржавале у животу, то га је сећало на младост, нагађали су људи.





 Негде око Ђурђевдана, деда Божа истерао на сред авлије његове чезе да их излуфтира.
И таман кад је почео да подмазује точкове и брише зимску прашину са њих, неко га позва на малу капију.
- Уђи слободно - рече деда Божа и настави са брисањем.
- Добар дан, деда - рече младић.
- Бог ти добро дао синко - одговори деда Божа.
- Која мука синко - настави деда.
- Није мука, лепо је деда, лепо ко ово и показа руком на чезе - рече младић.
- Мислиш чезе - рече деда.
- Одакле си?
- Одавде деда, али сам дошао из далека - одговори младић.
У том тренутку се деда Божа прену и сасече оком младића.
Зигра му сваки дамар у грудима, по онако збуњено упита:
- Синко познат си ми од некуд.
Никад те нисам видео, али ми нешто говори да те знам.
Твоје око, твоја веђа, то лице, само је једна жена на свету могла да ти да.
- Јесте деда, пресече га младић, само твоја ћерка, а моја мајка Славца.
Деда се скамени, заискри му суза у очима, окрену му се авлија око главе и паде на земљу.
Када је после неког времена деда Божа дошао себи, и срећа га мало попустила, видео је око себе неки народ.
Оног младића, и још неке људе.
Ћутао је, био је збуњен.
У једном тренутку упита:
- Ко сте ви?
- Онај младић се јави и рече да се зове Божидар, поред мене је Бранко мој брат, а ово је деда твоја ћерка, Славица.
- Нисам те видео тридесет година ћери, лепа си као твоја мајка.
 Отишла си, мислила си да ти отац неће опростити.
Мајка ти је од туге за тобом умрла, а Ја, ето видиш још се вучем по овом свету.
Кућу нам је годинама пуста, све је стало, само Ја, овај стари ора', наш доро Муса и моје чезе.
То ми је све у животу, понекад ми засвира радио, понекад. А и он увек неке песме пева, те помиње децу, те жену, а мене нека туга обавије срце па га угасим.
И опет ћутимо сви по авлији.
Ето то је мој живот, од како ти је мајка умрла пре деветнаест година.
Славица заплака па загрли оца.
- Оче 'оћеш ли ми опростити? - упита.
Ево дошли смо сви кући код тебе, Божидар решио да се жени, и хоће да га возиш са твојим чезима, њега и његови жену, на венчање. Причала сам му о теби још док је био дете. Желео је да те упозна и решио да живи овде, нећа да се враћа назад. Хоће ту кућу да кући, каже одатле му је лоза.
'Оћеш ли ми опростити и мајчину смрт, много сам Вас повредила, оче мој.
- Бог је добар па прашта, а и Ја ћу ћери моја, своје месо се не једе.
Све ти, твој отац прашта - рече деда Божа.
И унуци приђоше и пољубише деди руку, па га загрлише својски.
Река суза потече, срећа поново наиђе у груди деда Боже, овај пут не издржа.
Данас авлијом деда боже трчкарају деца, огњиште гори, а ЧЕЗЕ стоје испод трема као споменик на Божу колара.


понедељак, 12. новембар 2012. | By: grcanski despot

Свадба






У Србији од давнина свадбе се углавном дешавају у јесен. Обичај је установљен у временима када је живот био подређен сеоским пословима па је јесен када се заврше пољски радови, обере летина била резервисана за свадбе. Сачуван је овај обичај до наших дана, мада је данас Срба више у градовима но у селима.




Добривоје је сваке године долазио у своје село за Васкрс. 
 Отишао је још као свршени студент у град и запослио се. 
Радио је као пољопривредни инжињер у комбинату.
 - Добро ми дошао сине - рече отац Гавра. 
- Боље те нашао оче - рече Добривоје и пољуби оцу руку. 
- Где ми је мајка? - упита. 
- Ено је у кући, спрема вечеру, радује се сину јединцу - рече Гавра кроз шалу. 
Домаћин је Гавра, нема шта. 
Увек је волео да буде под конац све и на време. 
Имао је стоку и њиве, имао је пољопривредне машине, да не "камчи" од других, како је то волео да каже. 
А ти видим, си се преновио, купио си нова кола? - упита отац. 
Купио оче, не љутиш се? 
- Ама што би се љутио, него не иде да се у оволика кола возиш сам - рече Гавра. 
- Мислио сам да си ми снају довео, а оно сам дође. 
- Мислиш ли ти да се жениш синко, унуке да дочекам. 
Доца је ћутао, није знао шта да одговори. 
Истина време му је за женидбу, али још је момак. 
Четрдесет и пета ти скоро на прагу, ватај задњи воз синко, коме ово да остане за кога да живиш? - рече Гавра скоро љутито. 
Оче, кад је чика Жила направио ову помоћну зграду? - упита Доца, да би скренуо са теме. 
Јесенас одбруси Гавра, и он је луд, зашта ће му то, има једну ћерку, туђа кућа, удаће се негде у бели свет и коме то, има да труне и пропада као и ово моје. 
Жила је чипав али поштен човек. 
У селу је важио за газду, имао је увек све први и најбоље. 
Неко га је волео, неко не, али су увек на његов праг долазили за помоћ. 
- Жиле 'ајд на по једну, дошао ми Доца да те частим - викну Гавра преко плота. 
Док су седели испод старе липе за столом, ето ти Жиле. 
Свируће нешто и пева:
- " 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада". 
Црни Жиле, што полуде тако рано, шта то певаш? - упита Гавра. 
Ма слушао сам неку песму на радију, па ето остало ми у глави - одговори Жиле. 
- Ситне проје сине Доцо, добро нам дошао кући. 
- Хвала чика Жиле. 
- Па како је у вароши, како посао? 
- Видим лепо се живи тамо, нова кола, добро ти иде изгледа - рече Жиле. 
- Није лоше, не жалим се. 
И баш у тренутку када је Деса износила слатко и воду, наиђе Мира, Жилина јединица да позове оца јер су дошли неки људи, траже га. 
Доца као никад до тада се скамени и укочи. 
Видео је нешто што му узнемири срце у грудима и поче нешто да га стеже и гуши. 
Ни Мира није била равнодушна, од једном поцрвене у лицу као булка, па сва збуњена окрете се и побеже. 
Приметише то сви, али прећуташе. 
После вечере, Доца каза: 
- Идем мало до села, да се видим са друговима из детињства. 
На изласку из куће отац му рече: 
- Волео би да ми она буде снаја, али двадесет година си старији од ње. 
Не казавши ништа Доца изађе из куће. 
На навече Васкрса, на Велику суботу, десила се љубав. 
Сутра дан је Доца устао рано, отишао у цркву на причес, а када се вратио био је озарен неком срећом, до тада оцу и мајци непознатом. 
"Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира... "
- Шта то певаш? - упита Гавра сина. 
- Ма ништа неку песму сам чуо мало пре на радиу - одговори. 
- Добро, добро, свршеном послу мане нема - рече отац, окрете се и оде. 
Схватио је  Доца шта то значи, па се насмејао само. 
Оче, размишљао сам нешто, да најесен засејемо мало више пшенице и кукуруза. 
- Ако ћеш радити посеј, Ја ти не браним - рече отац, када је испраћао сина за град. 
Доћи ћу за Тројицу, имам нека посла овде. 
Дуго је гледао Гавра за сином, баш дуго. 
Да ли је знао или је слутио, то само он зна. 
На навече Тројице, Деса је била у башти а Гавра око стоке пословао. 
И заборавили они да треба син да им дође. 
Види дошла моја одмена, па раширених руку мајка Деса пође према сину. 
За столом у кући Доца рече онако бојажљиво, родитељима. 
- Ја сам решио да се женим! 
Изненађени шта чују Гавра и Деса се с'каменише. 
Е, 'фала драгом Богу, прозбори прва мајка и суза јој заисрки у оку. 
Ви можда слутите, али ето да Вам кажем: 
- Мира и Ја се од оног дана виђамо крадом и ред је да то обелоданимо. 
- Па бих Вас замолио да вечерас одемо код њених и да је за просимо, како то ред налаже, ипак  смо ми из домаћинске куће. 
Него шта ћемо, поскакаше сви од среће, него шта ће мо. 
- Ја сам купио прстен да је верим а остало чућете тамо. 
Око Жилине  куће, те вечери су и врапци певали најлепше песме. 
Осим што је Жила пристао да, да ћерку за Доцу, сви су се изненадили када им је Доца рекао да ће они да живе овде и да он више неће да иде у град. Путоваће на посао, али живеће на селу. 
Ту му је колевка, ту му је огњиште и ту ће и бити. 
Гавра од среће рипи, загрли сина па испи чашу до дна и разби је о под. 
Жила скочи за пријатељем и исто уради. 
Гавро пријатељу мој, од сутра плота између нас нема, рушимо га. 
Рушимо га пријатељу , него шта , од данас смо једна кућа. 
На радију се чула песма: 
" 'Ајде драга да спојимо стада, није важно чија је ливада".
Свадбу заказаше после Крстовдана. 




Капије су биле окићене венцима од Бршљана, девојачке руке ишарале шатор са кићанкама и балонима. Било је све као из бајке. 
"Јутрос рано свирају свирачи...", чула се песма испод шатре. 
Идемо по кума, па по старога свата, рече Гавра и седоше у кола. 
Под шатром су већ седели гости, они који су хтели да иду у сватовску поворку, када су дошли Кум и Старојко. 
Пре него што су кренули по младу, а после доручка који је послужен, домаћин је са ћерамидом у којој је био тамјан и жар, окадио сватове, како не би нечисте силе ишле са њима. 
Млада је била преко плота, па су гости изашли из авлије и пре него што су требали да уђу у Жилину авлију, морао је младожења да обори јабуку. 
Око соколово је нанишанило, рука није задрхтала и младожења је могао да уђе у двориште. 
Док је младожења куповао младу од њеног брата, девојке су од барјактара узеле заставу да је оките, да би је после продале барјактару, а војвода је куповао петла. 
Обичај је да када колона крене из младине авлије, таст и ташта дају да младожења попије чашу вина у којој се налаз дукат.
Колону је предводио барјактар, а после тога редом су ишла младеначка кола, па кумова, старојкова, војвода и тако редом. 
Венчање је било грађанско и оно у цркви. 
У цркви младенцима су ставили круне  на главу, како би се крунисала њихова веза пред Богом. Младенцима се белом марамицом везују руке у знак вечите животне везаности, слоге, верности, узајамног помагања и љубави. 
Кум и Старојко држе упаљене свеће и слушају речи молитве које свештеник упућује младенцима. 
После церемоније венчања, Мира је испред цркве, насумице бацила бидермајер преко рамена који хватају неудате девојке. 
Верује се да ће она девојка која га ухвати бити следећа која ће се удати. 
Такође, на вратима цркве кум је бацио метални новац по сватовима, што треба да симболизује благостање које младенце очекује у заједничком животу. 
По завршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. 
Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. 
Пред кућним прагом Мира је узела у руке "наконче", мало мушко дете, подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. 
На вратима Деса је дочекала младу, која је пољубила у руку и узела хлебове, које ставља испод пазуха и са обема рукама у којима држи флаше вина, Доца је преноси преко прага и улази у кућу, где дарује огњиште новцем. 
Испред огњишта, Деса је узела снају у крило, као знак добродошлице. 
Њеној срећи није било краја. 
Из шатре се чула песма: 
" Благо теби и мени девојко, што је нама чаир до чаира...". 
Гавра је са својим пријатељима Жилом и Слободом дочекивао госте. 
Коло се развило свуда по авлији, водиле су га момци и девојке.
Свадба је трајала до раних јутарњих часова.  




четвртак, 08. новембар 2012. | By: grcanski despot

Моба


Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ. Домаћин куће тада сазива мобу, заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива, у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима, да свако покаже оно што најбоље зна и уме.





Тому Жолиног су ценили као човека у крају.
Он је био такве нарави, права душа од човека, ма тај човек, неће ни мрава згазити.
Увек се јави и пита како сте, треба ли помоћ?
Ма ваља једном - говорио би мој деда.
Сада је газдурина, а некада је био пука сиротиња. 
Отац му је био поштен човек, али сиромах.
Увек је радио по туђим кућама, да би зарадио за кућу и децу.
Мучио, теглио, диринчио за проклети динар.
Тако је и зарадио болест, од које је умро касније.
Жола је оставио жену и два детета, сина и ћерку.
Колико пута само нису имали комат 'леба да вечерају, то само зна њихова мајка Вера.
Колико пута је сузама опрала кецељу, у ноћима пустим и тешким, мислећи шта и како даље.
Тома је видео на време да мајка неће моћи сама, па пошто се већ био замомчио кренуо и он да доприноси кући.
Радио је код неког Миодрага, тај је био доктор негде у Београду, служио му.
Косио, сејао, орао, жњео, ранио стоку, цело домаћинство, онако нејак одржавао.
Пратила га је судбина његовог оца, изгледа?
Тај доктор није имао деце, па је малог Тому заволео као сина, и тако се понашао према њему. Људи који их нису знали, никада не би рекли да то нису отац и син, такав су однос имали.
А доктор је имао доста земље, његови су били предратни богаташи.
Мали Тома и по неколико дана није долазио кући, када је била сезона радова у пољу.
Доктор је знао ситуацију у дечаковој кући и сам би у јесен, када се окончају пољски радови, отишао код Томе кући, однео и брашна, масти, шећера, кромпира, лука и по целу свињу би дао.
Мајка Вера је била збуњена, зашто толико се доноси, плашила се да њен син неће моћи да одради све то. 
Не брините се, будите поносни имате сина за пример, биће то добар човек - говорио би доктор.
Вера би стајала збуњено и без речи гледала како одлази доктор, није могла да се сети речи којима бих се захвалила.
И таман када су мислили да је све кренуло добро, породица се мало средила, мајка Вера више није имала оних трзавица, десила се невоља.
Једног дана Тома се вратио кући уплакан и рекао мајци да ће изгледа морати да тражи нови посао?
- Што? - упита мајка онако уплашено.
Па данас су јавили да је доктор умро.
И то ће сада некоме продати, ма ко зна шта ће бити од свега, тако да ја морам да тражим посао на другу страну - рече Тома.
Жао ми је оне стоке, како ће и где ће, ваљало би оно хранити, не сме стока да гладује - рече Тома, мајци.
- Иди сине ти храни стоку,  па за неки дан ће се решити то, шта ће и како ће бити - рече мајка.
Дани су пролазили....
Тома је сутрадан требало да крене на нови посао код другог газде, требало је, али судбина је имала другачију путању.
Тога дана је стигло писмо из суда да Тома сутра иде  на рочиште.
Збуњен и помало уплашен, није ни смео да каже мајци за то.
Рано јутром је кренуо у град, причајући како има неке обавезе да уради за новог газду.
Судбина је одредила да не ради код новог газде, већ све имање покретно и непокретно наследи од доктора и постане он газда.
Људи нису могли да верују, у то.
Газда Тома је тог пролећа посејао пет хектара детелине.
Имао је доста стоке и ваљало је спремати храну за зиму.
Када је покосио другу детелину која беше родила добро, молио је Бога само да га време послужи и да је покупи пре кише.
Натмурило се небо нешто, тог преподнева, просто помодрело од муке само што не пукне.
Уплашио се Тома, па са сестром и мајком потрчао у њиву да скупи бар нешто, спремало се невреме.
Купили су у пласке и од велике журбе нису ни приметили комшију Лолу кад је дошао у помоћ, недуго затим дође и Дома, Гига, Киса, ма скупи се цео комшилук из сокака и направи се моба за час.
Мајка Вера од среће помало збуњена упита сина да иде да спреми нешто људима, ваља их нахранити вечерас када се ово заврши.
- Иди мајко, иди и спреми нам ону твоју гибаницу и оне пољупчиће, а и меса испржи, мобари нам не смеју бити гладни.
 Док је небо одлучивало на коју ће страну пући, последња пласка сена стаде у сењак.
Сручи се река кише, оне летње, оне која је била у овом тренутку добро дошла мобарима, јер спарина која је била, није се више могла поднети, а овако се мало расхладише и освежише се.
Да Вам се захвалим на овоме дану и овој помоћи - обрати се Тома.
Одрастао сам са Вама, али до данас нисам знао да сте овакви људи.
Сада сте ми још дражи и још вас више волим.
Ја сам то што јесам, игром судбине сам наследио ово богаство, али се нећу променити ни за нокат.
Мој покојни отац ме је учио и причао "Образ нема више од два прста, али више вреди од два света", зато Вас молим да убудуће, кад год имате неку муку а мислите да вам Ја могу помоћи, питајте, тражите.
Ја сам ваш Тома Жолин, и увек ћу бити.



петак, 02. новембар 2012. | By: grcanski despot

Попара






Попара је старо, добро јело на којем су се генерације одхраниле. Домаћице нису бацале стари хлеб него су га ´попаривале´ у воду, па одатле вероватно и назив ´попара´ (попарени хлеб). Иако важи за сиротињску храну, можда у свим данашњим ђанконијама, управо она ће нахранити и вашу душу.


После много година, синоћ сам прошао сокаком детињства.
Сокак као и сваки други у селу.
Можда овај мало каљавији од других, али је мој.
У њему је душа била слободна као птица у лугу, била моја.
У њему сам прве кораке направио, прву лопту шутнуо...
Нагодинале се године, бреме од брига, натоварио живот на леђа, па не попушта. 
Дођох, да мало дам себи одушка, да ми буде лакше, пред даљи животни марш.
У једном кутку сокака, била је наша кућа.
Кажем била, више је нема.
Одселили смо се, а кућа је срушена, пре него што сам пошао у први разред.
- Откуд ти, брате мој - рече Пиле.
- Дођох мало да вас видим, ужелео сам се нешто, оних наших пољана. - рекох.
- Нека си, ред је био да дођеш, овде си порастао - рече стрина Мица.
Била је то сиромашна кућа, али поштена.
Код моје стрина Мице сам направио прве кораке, проходао.
- Док смо седели испод крушке, на оној истој клупи где смо као деца седели, стиже слатко и вода.
- Је л' то оно слатко? - упитах.
-Јесте сине мој, од оних смокава што сте као деца јели - рече стрина Мица.
Мој Драганче, кога смо од милоште звали Пиле, јер је био малог раста, поче нешто да се врзма ђа тамо ђа овамо, деловао је нешто збуњено, и никако да се скраси на једном месту.
- Шта ти је Пиле, шта си се нешто узмувао, шта тражиш? - упитах.
Ћутао је, и таман када је стрина Мица отишла да донесе кафу, он ми рече:
- Срамота ме брате мој, дошао си ми у госте а немам чиме да те послужим.
Знам за ред, али нема се.
- Ама ко ти шта тражи, дођох само да вас видим ужелео сам се, не треба ми ништа.
Дрхтавом руком, испуцалом од рада и мука, стрина Мица нас послужи кафом.
Колико до јуче ста били деца, ломили ми мушкатла са прозора и којешта нисте радили, а данас ево већ свршени људи - поче стрина Мица причу.
И стварно почеше слике да се враћају као на траци, набујаше успомене на дечачке дане као Јасеница у пролеће, до дубоко у ноћ.
Опијени од успомена, од ветра што је благо ћарлијао и миловао нам зајапурена лица, заспасмо под оном крушком и на оној сламарици, прекривени ћилимом.
Пробудило нас је јутарње сунце, појање петлова и рика крава.
И гле чуда!
На столу, испод терасе чекао нас је доручак.
Стрина Мица, стидљивим гласом рече:
- Немој замерити, али једино што сам могла спремити за доручак је оно на чему си одрастао и што си некада волео.
Да, на столу је стајало оно што сам волео највише на свету, оно јело које је у овом тренутку једино могло нахранити моју душу и тело.
И наиђоше ми, онако добровољно, сузе радоснице у очима, па загрли моју стрина Мицу и седох за сто.
Попара, јело мога детињства, младости.
На столу ПОПАРА, па воља ти са сиром или са шећером.
- Хвала за ово, хвала много!
И опет набујаше успомене дечачких дана у мом сокаку.