недеља, 02. децембар 2012. | By: grcanski despot

Погача





Од давнина су со и хлеб представљали симбол гостопримства код Срба, јер се сматрало да свака, па и најсиромашнија кућа, увек располаже хлебом, сољу и водом, „да има чиме да дочека путника намерника“. Зато се до данас задржао обичај да се гост послужи прво сољу и хлебом, па тек после осталим „што је Бог дао а домаћин спремио“. Кад се може, за госта се спрема најукуснији хлеб, погача. Погача се обично не сече, него се ломи.
 Гостопримство нашег народа води порекло из прадавних времена, када се веровало да непознати гост може бити неко божанско биће или дух неког умрлог претка или, уопште, особа натприродне снаге. Због тога су непознате особе, путници намерници дочекивани у свакој кући са великим почастима и гошћени што је могуће боље, а све у циљу да им се кућа не замери. Пре свега на трпезу су изношени погача и со.
Гостопримство је временом постало једна од препознатљивих особина српског народа којом су се Срби посебно поносили. И данас Срби у испољавању гостопримства осећају посебно задовољство. А изношење пред посебно драге и уважене госте погаче и соли симбол је предавања целог свог дома госту.

Погача је од давнина имала и неке обредне улоге. Званице се код Срба позивају на свадбу погачом и ракијом (вином) у буклији (врста чутуре). Жени која се породила доносили су погачу на дар, за све празнике спрема се по погача. Некада док је владала страшна болест куга, месила се и за кугу погача, да би је „умилостивили“.
На крају села иза Прокићских шума живео је Милош.
Сиромашна кућа, честитих и добрих људи.
Био је јединац у оца и мајке.
Често је одбациван од деце из краја, баш због сиромаштва.
Помало стидљив, повлачио се од других да не би сметао.
Понекада би и кришом пустио ону дечију сузу... 
Како је време пролазило, Милош је стасао у момчину.
Висок, леп, зелених очију, плаве косе.
Девојке су волеле да буду у друштву са њим, али уједно су се и плашиле, јер нису смеле, није био прилика за њих.
Знао је он то, носио се са тим и увек је своју несрећу, оправдавао речима:
- Таква ми је судбина, шта ћу.
Једном се његов друг Гојко најавио да ће доћи код њега и помоћи му око сењака којег је тих дана требао са оцем да прави.
Знао је Милош да није у могућност да угости Гојка како треба, па је замолио мајку да умеси ону њену погчу и закоље петла, бар колико толико да почасти друга.
- 'Оћу сине, и направиће мајка урмашице, не брини се - рече стара.
Сунце је већ увелико првалило преко крова, кад неко позва са капије.
Изађе Милош, знао је да је то Гојко, његов друг.
Стао је, збунио се.
- Шта си се укипио ко пањ, отвори капију да уђем. - рече Гојко.
Повео сам и моју млађу сестру, нека види шта је село и нека се нађе, ако што затреба да помогне, не љутиш се? - упита Гојко.
- Ама што би се љутио, Гојко мој, али није то за њу, где она да ради, па она је да се чува к'о мало воде на длану - рече Милош.
Насмеја се Гојко,
- Нека је, неће јој круна пасти.
Тако нешто Милош још није видео, ту лепоту која га опчини на први поглед.
И све време док су радили мислио је на Драгану, није му илазила из главе.
Негде око поднева дође Драгана код њих и онако умиљатим гласом позва их на ручак.
- Вала сејо и огладнели смо -одговори Гојко.
Испод липе, где је сто био постављен, чика Брана, Милошев отац упита:
- Гојко сине 'оћемо ли по једну љуту?
- Па ред је, а и да скинемо овај гареж из грла.
- Стрина Босо, слуша ли Вас моја сестра, јел' помогла што данас око ручка - упита Гојко.
- Слуша, слуша, јој кад би мој Милош нешто овако нашао да ожени кућа би нам певала, и из крпе одмота тек испечену погачу.
Милош поцрвене од стида, удари му нека крв у главу и скочи од стола па оде иза куће.
Не беше пријатно ни Драгани, и она се постиде.
- Куд оде? - упита Брана.
Сигурно да донесе нешто, заборавио - одговори Гојко и онако се у себи насмеја.
И стварно, после мало ето ти Милоша у нарамку је носио тек сазрели парадајз.
Стави на сто а најлепши даде Драгани.
- Узми ово моја мајка сеје -  прозбори стидљиво Милош.
Погледаше се Брана и Боса само и не рекоше ништа.
Замириса погача на столу, печено пиле са младим кромпирићима, домаћи сир, краставци и парадајз.
- Богами Мишо, прави си домаћин - рече Гојко.
- Што је Бог дао, то је и домаћин спремио - рече чика Брана.
- Ја овакав хлеб нисам до сада јела, много ми се свиђа - рече Драгана.
- Није то хлеб, већ погача сејо, јел тако стрина Босо? - упита Гојко.
- Јесте, права домаћа испод сача - одговори Боса.
Милош није јео, није могао.
Само је краичком ока гледао Драгану и размишљао нешто.
Мајка Боса изнесе и урмашице и сок од вишње, онај домаћи.
- Баш богато ручасмо, а треба радити после - прозбори Гојко.
-Ако имате посла кући децо ви идите, ово мало што је остало завршићемо Милош и Ја - рече Брана.
 -Јесте да сам млад, али нисам баш толики слабић, таман посла да оставим сад на крају.
Милоше ти си нешто слабо ручао, шта ти је, ниси се ваљда више уморио од мене - упита Гојко.
- Не, никако, него нешто морам да те питам, па се размишљам да ли то да урадим?- одговори Милош.
- А шта ти то мене не смеш да питаш, па другари смо ваљда - каза Гојко.
- Па због тога и размишљам, али нека то ћу кад будеш полазио кући.
Док је сунце залазило иза шуме, посао беше свршен.
- Децо моја ја не знам шта да вам кажем осим хвала, помогли сте нам и баш ми је драго што мој Милош има таквог друга. Нека сте ми живи и здрави - каза Брана.
- Немате зашта захваљивати чика Брано, било нам је задовољство што смо Вас упознали а и Милош је то заслужио, добар је човек - рекоше готово у глас и Гојко и Драгана.
Мајка Боса даде Драгани увијену у крпу тек испечену погачу и рече јој:
- Кад год будеш хтела да једеш или дођи или кажи по Милошу Ја ћу ти послати.
Драгана поцрвене од стида још једном данас и само се захвали.
На капији Гојко упита Милоша:
- Хтео си ме нешто питати данас, кажи шта, могу ли помоћи?
-Да, хтео сам, али се бојим да ћу доживети опет пораз -рече Милош.
- Кажи брате шта те мучи, ако могу помоћи ћу.
Милош скупи снаге и рече:
- Данас сам први пут видео твоју сестру, никада пре нисам, много ми се свиђа, па сам хтео да те питам, знам да сам сиромашан и да нисам прилика за њу, замуцкивао је Милош, хтео сам да те питам да ли имаш што против да ми буде девојка. Она ми је рекла да не сме да то уради, а да ти се не сложиш са тим.
Каже немате оца и ти си једина мушка глава у кући.
Радиће онако како јој брат каже.
Гојко застаде на трен, погледа сестру па Милоша и рече:
- Милоше знам да си добар човек, леп си момак, молим те само да је чуваш и да је не повредиш, имате и она и ти мој блаослов.
Милош рипи од среће па загрли и Гојка и Драгану.
- Гојко друже мој, хвала ти на овоме и не брини, чуваћу је к'о мало воде на длану!
Дође и јесен.
"Таква ми је судбина, шта ћу".
Милошеве речи више немају или сад још више имају значаја.
Бранином и Босином кућом, сад шета једно чељаде које Милошу узе срце на пречац и заувек.
Река судбине донесе срећу и на крај села тамо иза Прокићских шума.
Ако Бог да биће с'пролећи и дечијег плача у кући.
Или доброта, или зелене очи, или мајка Босина ПОГАЧА, сачува огњиште и доведе Драгану.
Или је дух предака то одрадио.