недеља, 07. октобар 2012. | By: grcanski despot

На кратким таласима прошлости

Ах, та стара добра и успорена времена.
Кафане су биле институције у којима су се окупљали отмрни људи и културна елита.
Истински су знали да уживају.
Шта има боље од тога.

За кафанским столом су настајале многе наше народне песме, мого наших песника је написало своја сада већ антологијска дела.
Ево примера Ђура Јакшић је написао за кафанским столом песму Домовина.
Песма коју је Војислав Илић посветио глумици Зорки Коларевић,а написао ју је оловком на мраморном столу у "Позоришној кафани":
"Крин није бељи од лица твог,
недра су твоја од снега беља,
за љубав те је саздао Бог,
једина си ми чежња и жеља.

Због тебе ја сам тужан и блед.
Жудим и чезнем за тобом, где си.
Дођи,растопи с душе ми лед-
Буди ми зора, к'о што јеси".

За кафанским столом настала су многа ремек-дела.
Сремац је бележио и доскочице.
Жанка Стокић је целу кафану подизала на ноге својом заносном песмом и игром.
Ево једне анегдоте:
Враћао се Нушић касно кући,после дуге седељке у кафани.Покушао је да се неприметно ушуња у кућу.Жена га упита колико има сати.Он јој одговара десет,а у том тренутку сат откуца један.Па шта је ово,чуди се жена.Боже,жено,што си смешна.Па ти оћеш да ти сат откуца и нулу-кисело процеди Нушић.

Много наших старих и добрих музичара су чували и неговали нашу народну изворну песму.
Овом приликом набројаћу само неке: Вуле Јефтић, Миле Богдановић, Добривоје Видосављевић, Анђелија Милић, Савета Судар, Драгослав Лазаревић, Павле Стефановић, Ксенија Цицварић, Даница Обренић, Мара Ђорђевић, Предраг Цуне Гојковић,Лепа Лукић.
Данашње генерације под ударом оријенталног и свих других страних мелоса све више запоставља нашу изворну музику.
ТВ,радио и штампа у сврху комерцијализације утиче на генерације, баш оне којима требамо оставити у аманет оно што су нама преци оставили.
Да сачувамо нашу музику, песме и архаичне обичаје.Уколико будемо то изгубили а сва је прилика да тако и буде, остаћемо без нашег бића.
Зар није то можда нека врста систематског уништавања свега што је српско.Од националног је значаја да и држава стане у заштиту овог нашег блага које једино морамо признати чувају само културно уметничка друштва.
А каква је ситуација економска у земљи и ако имамо у виду да се аматеризам полако гаси, поставља се једно круцијално питање: Ко ће сачувати изворну музику, песме и игре наше земље ако се на ове по мени ИНСТИТУЦИЈЕ које се онако стидљиво зову културно уметничка друштва?
Док се свугде у свету то увелико плаћа и тежи се ка враћању аматеризма и очувања својих обичаја ми се као по некаквом омађијаном правилу одричемо.Колико смо богати као подручје у етно мотивима и мелодијама доказује и чињеница да су многи еминентни страни музичари занемели када су чули наш мелос.

Последњи је час да станемо у заштиту нашег изворног мелоса!!!

Абер за спас

Слика
Искрено ја сам часни и поштени националиста. Волим Србију и СРПСТВО, волим свога ГЕЏУ и све његове претке. Заболи ме душа када видим све ово што се сада ради са нашом музиком, културно уметничким друштвима и уопште културом, оном националном српском. Све се друго више протажира и даје му се на значају, а наши корени се заборављају.  Генерације стасавају незнајући и не сазнавајући за своје претке и обичаје.Слика
Ја сам човек који жели да покрене ову тему, и волео бих да упознам такве људе који знају више, Jа ћу их слушати и радити, али само под условом да чувамо и сачувамо ово наше СРПСКО. Главна и основна моја замисао је да сачувамо од заборава наше песме, наше народне игре, наше архаичне обичаје којих имамо и са којима се  поносимо.
Слика
Колико људи у свету, оних наших СРБА који из разноразних разлога одоше од своје мајке Србије, се труди и улаже у ово наше богаство? Колико су материјалних средстава спремни да дају да би њихово дете научило КОЛО, запевало нашу “Ој, Мораво”, а ми овде и нисмо спремни да их удостојимо па макар и преко средстава јавног информисања. Тек по која емисија се направи о нама и нашим емисарима и чуварима ове наше лепоте од МУЗИКЕ и ОБИЧАЈА.Слика
Морамо се потрудити да то сачувамо и у сврху тога волео бих да се покрене лавина, она позитивна, која би хтела да се укључи у ову тему. Нека нас буде свих профила и оних који знају и оних који мање знају, само да се има жеља и воља у очувању нашег културног добра. Покушајмо јер имамо коме оставити и имамо од кога научити. И још нешто, ми имамо обавезу и ону моралну и ону људску према нашим прецима,  јер су и они нама то оставили у аманет.Слика
“Ко крсно име слави, оном и помаже” .                                                                                                                                                            Каже наша народна умотворина: “Образ нема више од два прста, али више вреди од два света” !!!                        СликаСлика

Песма моја

У циљу очувања наше старе изворне песме и наших обичаја испричаћу вам нешто што ми стоји у сећању из мога детињства.
Некада су песме биле саставни део одрастања деце у неком крају. Како је свако дете морало да зна неколико песама, без обзира да ли је певало или не. Све што се радило, радило се уз песму. Песма није служила само да се људи веселе. Она је имала много дубљи значај. Преко ње су се слале поруке, она је била чувар корена, а мотивисала је на један посебан начин.
Израз попевање или пупевање уместо певање, довољно говори о томе шта је смисао песме. Као када дрвеће пупи, најављује отварање, тако се и песмом најављује нешто ново. Онај ко пева отвара душу и кроз песму казује оно што је људима потребно. За различито доба године, дана, празнике, постоје различите песме и оне се певају само тада. Било је незамисливо да неко о Божићу запева неку летњу песму коју су, рецимо, певали косиоци.Слика
Деца су као мала певала само кад чувају овце и кад су сигурна да их нико не чује. Требало је храбрости да се запева пред мештанима. Понављам, песма није служила за весеље, била је много више од тога. Зато су они који певају то схватали озбиљно.
Озбиљно је то схватао и мој деда Голе, па је мене, и моја два брата у време косидбе одводио раније на ливаду, он правио прве откосе, а ми певали. Моји први наступи били су управо пред косиоцима и жетеоцима. А та публика је, само да знате, била више него озбиљан критичар. Јер, ко код њих прође, могао је слободно даље.
Када жетеоце или косиоце стигне умор, када им треба додатна снага, онда је на сцену ступала моја маленкост својим попевањем.
Слика
Рекли би ми да се попнем негде одакле ће сви да ме чују и онда ја почнем са песмом.
Шумадинка жито у пољу је жела, руковети слаже као саће пчела...ишла је песма.
 Био сам сав важна што су баш мени указивали такво поверење. .
Тек када сам мало одрастао почео сам да схватам значај и улогу песме и да јој мало озбиљније прилазим.
Тада сам схватио зашто смо се и када смо у црнини оглашавали песмом.
 Моја баба је говорила да кућа не сме да остане без песме. Гласили смо се и када је догађај тужан.
Све је рађено са одређеном мером.
Попевањем су обележавани и радости и тужни догађаји.