петак, 23. август 2013. | By: grcanski despot

Вуна



Називом вуна се описују мекане длаке крзна појединих сисаваца (за разлику од покровних длака), посебно оваца (овчја вуна). Она уз свилу и казеин спада у групу протеинских влакана, али се од других животињских длака разликује високим постотком садржаног сумпора (3-4%) који потиче од високог садржаја двоструких аминокиселина цистина. Вуна спада у обновљиве сировине.
Ознака Schurwolle
или Reine Schurwolle или енглески pure new wool означава, да се ради о вуни осшишаној непосредно са живе животиње, а не о поновном кориштењу старе тканине односно о рециклираном производу или о вуни од заклане или угинуле животиње.
Вуна има природно својство такозваног регулисања температуре. Унутрашњост влакна вуне може преузети водену пару, док спољна површина одбија воду. Влакно може прихватити до 33% воде у односу на своју суву тежину без да се осети да је влажна. Суши се знатно брже него, на пример, памук. Производ од вуне садржи у односу на укупну запремину до 85% од ваздуха. То својство му омогућује да јако добро греје. Вуна се не гужва, јер је влакно еластично. Осим тога, једном обојена, не губи боју и није запаљива. Не гори, него се одмах претвара у угљен, а за разлику од вестацких влакана једва да упија зној. Без посебне обраде, може изазивати осећај непријатног "гребања" на кожи.




Распукло се пролеће по шљиварима, забранима, синорима. 
Раширило своје неодољиве мирисе пољима, нашега краја. 
Стада се размилела по ливдама и шанчевима,  са својим остарелим чобанима.
Трактори на све стране, припремају њиве за сетву кукуруза. 
Опалило по теменима пролећно сунце, па уби. 
- Нит да се свучеш, нит да се не свучеш, не ваља никако - вели бака Роса.
- Сине ваљало би неки дан овце да шишамо, отиђи до Радојице па потражи маказе, не могу ни оне више овако - настави Роса. 
- 'Оћу бако - потврди мали Драган. 
А имали су лепо стадо, да се сваки домаћин подичи са њим. 
Јесте била сиротињска кућа, али су били добри људи па им је од руке ишло све па и да запате толико стадо. 
Услови у којима су боравиле овце, кад би човек видео рекао би да "овде то не бива". 
Нису  могли више. 
Бака Роса је сама однеговала Драгана, са својих десет прстију. 
Отац и мајка тј. син и снаја и њен Бора, Драганов деда, настрадали су, када су дотеривали сено из брда. 
Кола се преврнула, и ето деси се зло. 
Патила је кроз живот мука, нису је мимоилазиле недаће, па колико је могла, ето урадила је. 
А урадила је велику ствар. 
Драган је израстао у вредног, радног, поштеног и доброг младића. 
Остао је " мали Драган" иако растом то није био. 
Нагодинале се године на бака Росина плећа, није се предавала или није хтела да се то види.
Барабар је радила са свим њеним вршњацима додуше од оних који су били живи, па и са млађима се носила. 
Мали Драган и ја смо кад је то била прилика излазили у град, дружили смо се, баш смо били другари. 
Тога дана сећам се помагао сам деди, доле у нашем шљивару смо заграђивали плот, када дође Драган и упита: 
- Деда Голе хоћете ли ми помоћи прекосутра да ошишам овце, не можемо бака и Ја сами. 
- Хоћу ћуре моје, него шта ћу - рече деда. 
Беше баш леп дан, ладовина, није пекло као неки дан. 
Ошишали смо овце и вуну ставили у батаре, под кош да мало одстоји. 
- Нека ту мало да се провене, па ће мој Драганче да однесе код гребенара да изгребена, ваља за зиму да се плету џемпери и чарапе - рече бака Роса. 
- Имаћеш Росо овде и за продају, има доста вуне - рече мој деда. 
- Нека, леба не тражи, исплешћу  зимус овим мангупима по чарапе и џемпер да имају, ко зна кад се ожене да ли ће им жене умети плести - кроз шалу рече бака Роса. 
- Ко зна да ли ћемо дочекати ми то Росо, сад су то већи мангупи него у наше време - одговори деда. 
- Добра су нам деца Голе, добра каквих има наша су злато - каза бака Роса. 
Увек нас је бранила и кад би стварно били криви и када не. 
Преузимала је кривицу на себе да не би добијали батине, али нас је корила и говорила да то више не радимо. 
Морам рећи да смо је увек послушали. 
Нико то није веровао, да смо сазрели и порасли, да смо добри, само бака Роса. 
Јесмо и држали смо обећање дато бака Роси. 
Никада нисмо правили исте грешке, и увек би се сетили бичала са дединог шпедитера, оног дреновог што се увија око бутина и прави гучке. 
Зима је те године дошла нешто раније. 
Још око Ђурђице је снег пао. 
Забелео онако да не можеш никуда. 
Чак смо једва и на славу код тетке отишли. 
Тих дана је све утонуло у неко сивило и чамотињу. 
Бака Роса се нешто поболеле, па су је мој отац и Драган водили код лекара. 
Кажу имунитет јој пао, а и старост притисла. 
Дошла је кући, али никако није било добро. 
Прела је она са својом кудељом поред шпорета и плела џемпере за унука. 
- Сине - позва бака Роса, Драгана. 
- Кажи бако - рече Драган. 
- Нешто ми је хладно, наложи овај шпорет мало, а ја ћу мало да се спустим у кревет да се покријем и угрејем - рече бака. 
Гледао је Драган збуњено, било је топло у соби као у бањи, а бака тражи да се ложи. 
Уплашио се. 
Отвори врата на њиховој џанџи, било је пуно дрва и затвори одмах. 
Размишљао је нешто када га прену бакин глас. 
- Сине, исплела сам ти чарапе, двоје, ако је и теби хладно на ноге иди их обуј, ено су доле у шифоњеру  у мојој соби. 
- Ма није мени хладно бако - рече Драган. 
- Чувај се сине, на зими нема јунака - рече тихим гласом бака Роса. 
 - И џемпер имаш тамо, овај други је готов само још да га заплетем, нека мало да ми буде лакше - рече бака Роса. 
Пусти сузу Драган, онако тихо је јецао поред своје џанџе гледајући баку. 
Није сачекала да заплете џемпер за свога унука. 
Оде Богу на истину. 
Туга је била велика у срцу свих који су знали бака Росу. 
Таквих жена је мало, немамо више у крају такву жену, говорили би људи. 
Мали Драган је само ћутао и јецао за баком. 
Остао је сам, остао без неког ко му је био све у животу, коме је највише веровао. 
Миловао је чарапе бакином руком исплетене, џемпер је обукао и квасио га сузом тугованоком, оном најискренијом за вољеном баком. 
Беше гунгуле тих дана у кући Драгановој. 
Беше...
Када се све утишало, остао је стварно сам. 
У мислим за својом баком и њеном сликом у руци, коју је сваког дана гледао и миловао. 
Остало је стадо оваца, које у пролеће опет треба да се шиша.
Остали су џакови пуни вуне под тремом. 
Изгребане вуне која је чекала неко време да буде претворена у леп џемпер. 
Да ли ће доћи? 



уторак, 06. август 2013. | By: grcanski despot

Сито





Сито је производ од сувог материјала, дрвена прерађевина која се користи у домаћинству. Користиле су га наше баке за просејавање брашна. 
Сито на дну има мрежу од металне жице, која је ситна и густо плетена, да би брашно било што финије просејано за колаче и хлеб.
Користи се још и за просејавање, пројиног брашна за чесницу и проју.




Паде и последњи влат жита.
Престаше везачи да зује по пољима.
Дрешеви утихнуше. 
Са својим воловима деда Сима, онако старачки и замишљено, по чагљавом сеоском путу, 
носио је летину кући.
Није нешто родило, али њему и није битно то. 
За њега има и превише. 
Волео је да му њиве буду само обрађене, да се не упарложе. 
Туга га свила већ дуже време па не попушта. 
Нема коме, нема чему да се нада више. 
Или је само то тако изгледало. 
Сам човек није нигде приспео - каже Сима. 
- Да помогнем деда Симо око истовара - упитах? 
- Ако можеш - рече помало уморно. 
Дође испред магазе и на нејака старачка плећа поче да товари џакове. 
- Ја ћу, немој те ви деда Симо млађи сам, седите одморите се - рекох. 
У већ дотрајалим плетарама сипао сам пшеницу. 
Дрхтале су старачке руке од умора. 
Узе малу троношицу и седе крај малог пресека. 
Угледа сито које је већ било окрњено и пожутело. 
Појави се суза у старачким очима. 
Уздахну и рече: 
- Ово сито су годинама миловале руке моје покојне Слободе, 
а сада нем ни ко погачу да ми умеси.
Била је бака Слобода добра жена. 
Живела је лепо са њеним Симом. 
Читав њихов живот је био мука и патња. 
То је и убило, патња за сином. 
Умрла је од неке болести, кажу само јој нешто пукло и готово. 
Шта ти је човек, ко стакло, час га нема.
Од тада деда Сима живи сам. 
Весео је то човек, али мало године, мало туга за његовом Слободом, ма и челик попусти а камоли човек. 
Није више то онај шаљиви деда Сима. 
 Опекло поподневно сунце, теме пржи, деда Симу обли неки хладни зној. 
Позли му.
Паде са столице ту испод крушке где је седео.
Брзо донесох шећер и воду, и успе да се поврати. 
- Јеси ли добро деда Симо да зовем лекара - упитах?
- Не мораш добро ми је - одговори 
- Дотрајало сине мој, не може се више - настави Сима.
Ћутао сам, жао ми је било деда Симе. 
Нагодинале се године, мука притисла живот па не попушта. 
Није био миљеник среће изгледа. 
Има деда Сима, сина који живи негде у белом свету. 
Не долази годинама. 
Што? - само он зна.
- Слушај сине - рече деда Сима изненада, 
иди у собу и у оном креденцу из горње фиоке извади ону моју табакеру. 
- Видиш ово је писмо мога Лазара. 
Читам га већ тридесет година и ето умрећу а није ми јасно што не долази. 
Тада ми се јавио и нема га већ колико. 
Мајка му је умрла без његове свеће. 
- Па што је отишао? - скупих снаге и упитах. 
Не знам, једног дана је добио неко писмо, само покупих ствари, рече праштајте родитељи моји одох у свет. 
Која то сила њега однесе, умирем, а не знам. 
Узми сине ово писмо, ту је адреса па те молим, напиши му и јави да дође. 
Волео бих да га видим, ближи ми се крај. 
- Немој тако деда Симо, само си се мало уморио - рекох 
- Одморићу се ја не брини ти, само му напиши писмо. 
Написао сам и послао писмо 
И често смо у страху тих дана, обилазили деда Сими, мој деда и ја. 
Беше кишни јулски дан када Лазар дође, код оца. 
Први пут од Слободине смрти Симу огреја сунце. 
Поново на трен беше то онај весели деда Сима. 
Надођоше успомене, потекоше сузе, отвори се душа. 
Стигао је Лазар касно или на време, остаће тајна. 
Да ли од среће или од старости или од неке бољке, на рукама свога сина Сими оде душа Богу на истину. 
Схватио је Лазар, тежину баш тада, јер је и он остао сам. 
Каже оставила га жена са којом има два сина. 
Они нису дошли, а да ли ће не зна се. 
Можда га чека судбина родитеља. 
После сахране оца, Лазар је остао на огњишту свога детињства. 
Средио је оронуло домаћинство, тако да га сваки кутак авлије подсећа на дечачке дане. 
А сито, оно исто окрњено и пожутело, што су га руке његове мајке миловале је окачио и чувао изнад пресека у магази.