среда, 09. јануар 2013. | By: grcanski despot

Лицидерско срце






Најпопуларнија вашарска посластица, се не једе.
Лицидерско срце је "слаткиш" у облику срца.
Меси се од брашна и меда, шарено је и миришљаво.
То срце, поред разних украса, има и мало огледало.
Момци су га поклањали девојкама као знак симпатије, али се купује и деци и свим драгим људима.
Чува се у кући као украс.




Дошли неки "други" дани.
Сећа се са неком сетом деда Маринко док ложи своју џанџу.
Остао је сам.
Деца се раштркала по "белом свету", његова снага и воља за животом се упокојила, а он таљига, краде Богу дане још мало.
У углу своје топле собе на старом креденцу, стоји један сувенир који свако запази кад уђе, а који код деда Маринка има посебно место и значење.
Нисам могао никако да купујем златне ланчиће, нити свилене 'аљине, били смо сиромашни, поче причу деда Маринко.
Моју Десу сам волео од раних дечачких дана.
Била је, чини ми се најлепша у три села.
Није јој било равне ни по лепоти ни по срцу.
Имала је добру душу и лепу реч за свакога.
Њени и моји су били у завади због неког синора.
Отац ми није бранио да је виђам, а њени јесу.
Гледао сам је кришом испод ока, када смо ишли у порту на игранку.
Знала је она то, и није се бунила, шта више и њој је било драго, чини ми се?
Колико пута, док смо чували стоку по њивама, осмехивали смо се једнo другoм.
И песме сам јој певао.
Било ме је тешко слушати, знам.
Замисли сви врапци и све свраке прнуле би са гране, када сам почињао са певањем.
Она је слушала и увек би ми рекла како лепо певам.
То је можда једино у животу и слагала.
Момци смо били већ увелико, и вршњаци су почињали да се жене.
Моју Десу је безецовао неки Сима из суседног села.
Ух, како сам био бесан и љут, ма само кад помислим да је гледа.
Био је богат, имао је волове и коње и доста земље.
Његов отац је Десином оцу, једном приликом рекао:
- Баш би нам била велика њива када би је саставили  Рајко, шта мислиш?
Деси мојој није било право, али шта ће ћутала је.
Очева реч се поштовала тад.
Некако у то време, Рајко се разболео.
Кажу имао је грудобољу неку.
У то време се гледало ко ће кога узети, гледало се коме су преци шта били и од чега су боловали.
Симини су се пишманили за Десу, чак су причали да њени имају неку фалинку.
Плашили су се за потомство.
Једино ко се томе обрадовао био сам Ја.
Мој отац је знао да прави мелеме, замолио сам га да направи један за Рајка.
Дао сам то Деси, она је збуњено гледала и отишла.
Рајко је прездравио, 'фала Богу.
Знао сам да ми је то прилика да запросим Десу.
Али шта да јој дам, када нисмо имали ништа?
Три дана сам ишао у надницу да рмбачим да би отишао на вашар у Паланку и купио јој ово лицидерско срце.
Каже мени онај што продаје:
- Ово срце има век педесет година!
И тог Светог Трифуна дао сам јој два срца, лицидерско и моје.
Њен отац Рајко и мој су се и помирили тога дана.
Изродили смо два сина и једну ћерку.
Имам осам унучића, 'фала Богу.
Имам свега, ал'оно што ми је срцу најближе немам.
Умрла је моја Деса од неке грудобоље.
Није јој било лека.
Ево ово срце живи већ педесет осма година, није ме слаг'о продавац.
Нека живи за моје време па после како 'оће.
Пусти сузу, деда Маринко, ону вапајку за својом сапутницом.
Зовну неко на капији.
Изађосмо, заједно.
На капији је стајо поштар и држао неки пакет.
У пакету је било лицидерско срце, послал му његова унука Милица.
Писало је:
- Деко пуно те волим, и срећан ти Свети Трифун.
Кренуше сузе низ изборано лице...


0 коментара:

Постави коментар